Прича: Била је то 2016. - како је Сантрач спасао велике фудбалере...
Када покушам да се сетим Санија и његове тамноплаве тренерке или за број већег сакоа са оним великим краватама какве су се носиле деведесетих, ум дозива само његов небески скок када смо у баражу извукли Мађаре, те питоме очи легендарног шпица смејале су се јер су знале да ћемо одувати недорасле северне комшије, мада је гарант и њега изненадило оних 7:1 и 5:0... Ко је рекао “темпирање форме”?
Фудбал 05.01.2017 | 23:00
Остали смо без Боувија, остали смо без биртког Терија Вогана, остали смо без Леонарда Коена, без Гаге Николића и Бате Животиње; на крају се чак и Кери Фишер, Принцеза Леја, прва жена у коју смо се могли заљубити за новогодишњих празника, у репризама “Ратова звезда”, помирила са мрачном страном силе и отишла да бије битке у неким другим сазвежђима, пре много година у далекој, далекој галаксији...
Логично је, ваљда, и због свих њих да у главној роли последње овогодишњег текста буде тај скелет са црном капуљачом и косом у руци: и није истина да нам се само чини да је био вреднији него раније. Чак је и Би-Би-Си израчунао да је ове године преминуло више познатих људи него у претходних неколико, мада су покушали то да објасне нечим другим сем враџбинама и сатанистичким ритуалима.
Ник Серпел, уредник некролога на британском јавном сервису – прочитајте његову функцију опет и немојте се смејати, већ помислите на то колико му је одговоран посао – каже да је ред, једноставно, дошао на оне који су се појавили шездесетих и седамдесетих година, за време првобитне акумулације ведета, и да ће се овај мрачни “тренд” наставити и наредних година.
Али понегде је, заиста, лик који у Прачетовим романима пише све ВЕЛИКИМ СЛОВИМА, забушавао. На срећу нас који волимо фудбал, на срећу оних који су некада живели фудбал: нисмо у 2016. остали без много великих играча. Ваљда је био заузет рокенролом и даскама које, ето, некад и смрт значе...
Него, шта ћемо ако уграби па нам однесе Пола Гаскојна пре него што се сви напијемо 31. децембра увече?
О једном, највећем, Јохану Кројфу, одавно је написано бољих текстова него што би то икада било могуће вашем колумнисти, и није написан ниједан текст који би био довољно, да извините, тоталан.
О оног другог сам се огрешио, и лично, понајвише јер сам га запоставио, јер сам на једној од гомиле листа видео његово име и скоро га потпуно превидео: човече, па у 2016. смо остали и без селектора, првог којег је једна краткотрајна земља имала, другог чије смо име знали (после Ивице Осима), трећег најуспешнијег у недугој историји СР Југославије и Србије (мада друго место заузима, искључиво стицајем околности, Милан Живадиновић), Слободана Сантрача.
Заиста, смењивале су се те смрти као на траци, па је и Сани, легендарни голгетер из “трија С” ОФК Београда шездесетих – Скоблар, Самарџић, Сантрач – остао без посвете.
А то би било ружно и да није био пристојан, добар, вредан човек, како су га описивали сви који су га знали.
Нисмо га затекли, ми млађи, у неком шеснаестерцу ни на радио-преносу, и само смо слушали премотане приче о човеку који би по свим фудбалским и физичким законитостима требало да буде тек просечан фудбалер, ако и то, а никако шпиц који је, по сопственим речима, дао гол ама баш сваком голману који се усудио да навуче рукавице на теренима Прве савезне лиге социјалистичке Југославије, и који је више дао голова него што је играо утакмица – ништа чудно, јер је знао на једној утакмици да их да и девет! – с непоновљивим њухом за гол, и са две вечите ране из играчких дана: што није заиграо за свој Партизан док је био у напону снаге, и што је у дресу са шест бакљи на грбу забележио свега осам мечева.
Нисмо га затекли, и зато ово није текст о Сантрачу-фудбалеру. Онај о Сантрачу-тренеру прати линију којом је, рецимо, у исто време ходао Грем Сунес, легендарни капитен Ливерпула који је два пута подизао ушати пехар, а постао, због тренерских мањкавости, човек чије име нове генерације навијача “Црвених” изговарају с озбиљним подсмехом и пословичним превртањем очију.
Није закаснели панегирик, тек подсећање на човека, мајстора из Коцељеве, који је био симбол једног времена, па какогод то време данас посматрали.
Носталгично, последњи успех једне велике, али не и највеће генерације југословенског фудбала, или љутито, највеће разочарање којем је селектор и сам допринео.
То како је Слободану Сантрачу, човеку без икаквог тренерског искуства, 1994. године, још за време санкција, поверено да буде селектор генерације која је играла у највећим светским клубовима, која је изгледала као да може да се попне на сам кров света, која је могла да игра барабар са највећим именима и која је имала такав углед да су је Бразил и Аргентина звали да јој честитају, лично, у њиховој кући, повратак из касте “недодирљивих”, то ће можда једном изаћи на видело.
Једна од теорија која се тада помињала је да је Слободан Сантрач, једноставно, био једини који је у доба када је једна марка вредела милијарду динара и милион осмеха, пристао да буде запослен у Фудбалском савезу Југославије, у којем није било ни новца ни престижа – понављамо, било смо изопштени сваковрсним, па и сулудим спортским ембаргом – и да је тренерска палица, као прво радно место крај терена, у ствари била награда за верност и доброту, у доба када је земља заиста имала озбиљнијих проблема од тога ко ће обући плаву тренерку и поставити чуњеве Деју, Мијату, Пиксију, Југи...
Или је све, једноставно, било осмишљено и промишљено у глави Миљана Миљанића, а његови се захтеви и одлуке нису баш доводили у питање?
Тек, са Сантрачом ће умрети и последња нада да ће по изласку из мрског комунизма неке ствари престати да се дешавају: да се репрезентација више неће састављати по ко зна којим кључевима, да ће селектори бити самостални у одлучивању ко изводи корнере, а ко пенале, да ће се “питати струка”, како то папагајски умеју да понављају заслужни фудбалски радници... Само што су се уместо полит-комесара појавили опскурни менаџери и ине интересџије, да диктирају поредак на таблама и табелама.
Постоје анегдоте, а свака анегдота је, знамо, тек помало истинита, причао је то ваљдаСаша Марковић једном, да је Сантрач долазио у свлачионицу пред меч и говорио “Шта да вам кажем, момци, све знате”, на шта му је, не једном, Драган Стојковић узвратио “Па тренеру, издиктирај макар тим...”
Изгледа да је Сантрач успео да буде задрт само у једном, у својој свађи са Рамбом Петковићем, и ако се може рећи да је испунио обећање да ће најбољи стрелац првенства увек имати место у двадесетак играча позваних под тробојку (то је било враћање дугова свим оним савезним капитенима који њега нису звали да пева “Хеј Словени” онда када је то заслуживао), онда се и он огрешио о неког словесно талентованог, па је “српски Бразилац” добио етикету несташног момка и пропустио прилику да прода део своје нишко-латиноамеричке магије и на неком великом такмичењу.
У таквој констелацији, Сани и није могао да постане вољени лик, и појавиле су се на студентским протестима, када су тек почеле квалификације за Светско првенство у Француској, и оне пароле “Слобо, Сантраче”, где је селектор подигнут чак и изнад Садама Хусеина, на ниво касапина овдашњег, балканског.
Тај човек који је увек знао шта да ради с лоптом, с тренерском се палицом претворио у оличење неодлучности и погубљености.
Испратили смо Југославију 1998. са стрепњом, али и с вером да наши могу много тамо у фудбалском Хексагону, а добили смо једно полувреме с Немцима, две једвите, незаслужене победе над тадашњим аутсајдерима Ираном и Америком...
И ону пречку Мијатовића, да....
Када покушам да се сетим Санија и његове тамноплаве тренерке или за број већег сакоа са оним великим краватама какве су се носиле деведесетих, ум дозива само његов небески скок када смо у баражу извукли Мађаре, те питоме очи легендарног шпица смејале су се јер су знале да ћемо одувати недорасле северне комшије, мада је гарант и њега изненадило оних 7:1 и 5:0... Ко је рекао “темпирање форме”?
Али да ли га се сећате са Мундијала? Не, ту је Пикси који показује на сат и Јенс Јеремис који бива жртвом једног напада саливе, и Михино спасавање момака у тегет дресовима на тим “мање важним” утакмицама – а да смо набифлали гол-разлику, ишли бисмо на Мексико у осмини, па на Хрвате у четвртфиналу, а ту би могло да буде свега – само нигде нема селектора.
Где је, заиста, био Слободан Сантрач када је Југославија могла да окрене против, признајмо, бољих Холанђана?
"Ја уопште нисам видео тај пенал!", причао је Сантрач годинама касније, у свом последњем интервјуу, новинару Времена. "Било је одређено да шутира Стојковић, други избор је био Југовић, а трећи Мијатовић. Устао сам са клупе, видео да је Стојковић узео лопту и, како сам се враћао, видим да су навијачи Холандије скочили увис… Био сам изнервиран. Мијат је рекао: 'Дај мени, ја ћу да дам сигурно', а у ствари је пореметио неки ред. То су тренуци у којима играч реагује инстинктивно. То је тај неки чип који нам је тада стално фалио. Имали смо у подсвести увек неку посебну одговорност. Фалиле су нам слобода и сигурност у кључним моментима."
Слобода, сигурност, одговорност, све те велике речи нису могле да замаскирају да селектор није знао ни ко му шутира можда најважнији једанаестерац у новијој историји југословенског и српског фудбала; а “неки ред” као позивање на онострано да прикрије оно што се одавно говорило – да Слободан Сантрач није кадар за селектора, нити је стручњак којем је кинеска лига (тада у повоју) премала.
Сани је, наравно, до смрти остао упоран и тек донекле уверљив да се увек само он питао за састав репрезентације, и можда је, не грешимо се о њега, и био у праву, али онда му то и није нека одбрана.
Али, шта ако је то тако требало да буде, ако је наша највећа генерација морала да изгори без великог вођства и чврсте руке, како би нам већ тада, док смо још били млади, полетни и веровали да ће некада бити боље, развејала све илузије, како би нам показала да се овде ништа неће променити, ни тада, ни у наредних десет, петнаест, двадесет година?
То је, онда, био Санијев маневар достојан оних које је рекордни голгетер изводио са Јосипом Скобларом, тамо шездесетих, док су се сви питали како тај мали, који нема технику, ни дриблинг, ни висину, ни брзину, ни снагу, како он толико лако даје голове.
Можда га зато онај морбидни јунак овог текста и ове године није успео ухватити све до фебруара 2016, читаво пунолетство после Француске и пенала који селектор није ни видео, па се уморио и оставио велике фудбалере на миру...
Извор: моззартспорт
ФОТО: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар