Стара прича... Египатска афера или како је новац ушао у југословенски фудбал...?!
Била је то највећа предратна афера у бившој нам земљи. У центру пажње БСК, у залеђини велики новац и наставак трвења између Београда и Загреба... И као последица прелазак са аматерског на професионални фудбал.
Фудбал 12.12.2016 | 00:00
Вртимо филм у ране 30-те године прошлог века. У време када је постојао одбор за сузбијање професионализма. У време када су играчи испод жита добијали неке премије, али се све то дешавало далеко од очију јавности. Када су, као и данас, сви декларативно причали о погубним ефектима живота који се врти око новца, док су истовремено смишљали начине како да га се докопају. У време када су новинске ступце данима пуниле приче о чувеној Египатској афери, вероватно највећој у предратној Краљевини Југославије.
У средишту збивања Београдски спортски клуб. У залеђини битка за који динар више у џепу, не на рачуну, те наставак трвења на релацији Београд – Загрен. Египатска афера озбиљно је уздрмала не само Југословенски ногометни савез, већ целокупни фудбалски спорт.
Конкретан узрок: БСК-ова турнеја у Египту у фебруару и марту 1934. године. Прва последица: мали медијски рат дневника попут Политике, Правде, па и Газете дело Спорт против ЈНС-а. Јер управо је дневна штампа и закувала целу причу.
Уместо да свој клуб и Југославију представе у најбољем светлу, а турнеју и пријатељску посету урежу као најлепшу фудбалску успомену, играчи и руководство славног БСК-а стављени су на стуб срама. Прича има своју увертиру. Наиме, пошто је египатски Олимпик из Александрије гостовао у Београду током 1933. године, ред је био да “фараони“ узврате гостопримство Плавима. Секретар београдског великана, чувени др Михајло Андрејевић, замолио је представника Олимпика и Фудбалског савеза Египта, М. Шемајса, да у северну Африку позову спортске пријатеље из југословенске престонице и организују одигравање пријатељских утакмица. Пошто је Египћанин позитивно одговорио, у јануару 1934. кренула је реализација идеје која ће се убрзо неславно окончати.
СВЕ ЗБОГ 1.100 ФУНТИ
Како ни у то време фудбалски функционери нису били имуни на новац, финансијски услови су били један од битних елемената целе приче. Наравно, није могло ништа проћи без учешћа политичких чинилаца, па се у договор укључило и посланство (амбасада) Краљевине Југославије у земљи домаћина турнеје. Прво је Брана Поробић, друг дипломатског представника Југославије Воје Мирковића, договарао услове, али су они остали мртво слово на папиру. На крају је ипак постигнут споразум, мада није прошло без посредника.
У име египатског савеза потпис на уговор је ставио потпредседник Мохамед Хајдар-беј, док су гаранти са југословенске стране били отправник послова Југославије Милан Радојевићодносно Светислав Живковић, први човек БСК-а. Предвиђено је да Београђани одиграју пет званичних и једну незваничну утакмицу у периоду фебруар - март 1934.
Договорени износ који је припао нашем клубу био је 1.100 египатских фунти, које су тада биле везане за британску фунту, а што би – грубом рачуницом – данас износило више од 80.000 евра. Наравно, у аранжман су биле укључене и повластице у железничком превозу државе домаћина. Колико су услови по госте били повољни говори и чињеница да је тада славни клуб из Беча - Вијена, добила много нижи хонорар приликом турнеје у Египту.
Међутим, два детаља ће од лепе идеје ову турнеју претворити у скандал. У тексту уговора је писало да се у госте позива репрезентација Југославије, а да ће је представљати БСК појачан играчима других народности.
Већ на почетку је нека невидљива сила указивала да ће епилог овог путешествија бити неславан. Први југословенски клуб после сплитског Хајдука који је гостовао у Египту није се прославио на зеленом тепиху. Уморни од пута, ненавикнути на услове и смештај у престоници, изненађени френетичним навијањем присталица домаћег представника, наши играчи су поражени од селекције града Каира у уводном мечу на турнеји. Провод и посета позоришту у ком су уживо гледали филмску диву тог доба Џозефину Бекер, као да су додатно опчинили Мошу и другове, па су очајно одиграли и наредна два меча - у Александрији против градске репрезентације (3:3). Повратак у престоницу Египта је донео нови пораз од Каира (1:3), а први тријумф резултатом 5:1 је стигао два дана касније у Порт Саиду, ривал је била градска репрезентација. Иако је дуел против репрезентације Египта одигран 4. марта (2:2) требало да буде увод у “треће полувреме“ и опроштајну вечеру, два дана пре тога одиграна је утакмица без које не би било ове приче. Коначан исход, пораз 3:2, остао је незапажен, пошто је афера “рођена“.
БСК ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА?
Чувени новинар Политике Љубомир Вукадиновић објавио је да се на рекламном плакату најављује дуел репрезентација Египта и Југославије. Вест је одјекнула попут експлозије и утабан је пут скандалу који је жестоко уздрмао темеље фудбала ју југомонархији, отворио рат саопштењима ЈНС с једне и медија с друге стране, који је окончан истрагом која је вођена против главешина БСК-а.
Да циркус буде још шаренији побринули су се и Италијани, јер су новинари утицајне Газета дело спорт још пре одигравања спорне утакмице известили читаоце да ће БСК наступити као државни тим Југославије, наглашавајући да је пристанак дао и ЈНС. На дан одигравања утакмице већ су почеле прозивке на рачун “куће фудбала“ од стране загребачког Шпортског листа, који је затражио објашњење поводом извештаја колега с друге стране Јадрана. Ветар у леђа људима оштрог пера дала је чињеница да су фудбалери БСК-а овај фудбалски бој били у дресовима Југославије, али без државног грба на њима.
Како су и друге новине пратиле развој афере - попут Правде, Времена, Јутарњег листа итд. - највиша фудбалска истанца морала је да пресече. У службеном органу ЈНС, листу Спортиста“ у броју 879 од 16. марта 1934. године, ЈНС се огласио на насловној страни поводом случаја афере.
“Поводом вести које су изашле у јавност у вези са утакмицом БСК-а у Египту, Управни одбор ЈНС-а изјављује да ЈНС није преговарао, закључио званичну или незваничну утакмицу Југославија - Египат и није овластио БСК да наступи као репрезентација Југославије, па су све вести у том у том правцу неистините. Управни одбор ЈНС-а је закључио, а да би се ове вести потпуно разјасниле да против БСК-а покрене истрагу на основу $$ 58 и 60 к. пр. ЈНС-а“.
Даље се на основу коминикеа закључује да је улога истражног судије поверена КостиХаџију, потпредседнику Југословенског ногометног савеза.
“У овом случају“, подвучено је у истом обраћању,“то писање је добило зачуђујући темпо претеране разгаламљености“ и “иде чак у злурадост...“ Подвучене су казне и последице које сносе клубови за такво понашање а то су: забрана игре од једног до шест месеци или пак новчана казна од 500 до 2.000 динара. У поновљеном случају следује двострука казна, док се за трећи пут клуб искључује из савеза.
НЕСПОРТСКИ ЈЕ ПРЕЈУДИЦИРАТИ
Истог дана, као по договору са супротном страном, Шпортски лист је наставио полемику, дајући неслагању и тешко оптужујући тон. Стари, перманентни сукоб из прошлости на релацији Београд - Загреб у овој свађи је добио нову епизоду. Загребачки дневник је оптужио др Андрејку и његове сараднике из клуба да су завладали Савезом и да је то разлог што је БСК имао привилегију да путује на турнеје, више пута јасно и отворено исказујући подршку свом београдском колеги који је у Политици отворио питање фудбалске легалности.
У следећем броју Спортисте од 23. марта на насловној страни дат је чланак са насловом “Неспортски је прејудицирати“. ЈНС је донео нови коминике у ком се каже да је на основу досада прибављених исказа функционера савеза и БСК-а, писама, телеграма и других матерјалних доказа око турнеје Управни одбор савеза није стекао уверење да је БСК заиста закључио утакмицу под “видом” репрезентације. Даље се наводи да “како истрага још није дефитивно окончана, као и да није још донето решење, не ваља прејудицирати како раде неки листови, чиме стварају неспортску слику“. Афера је доводена до усијања.
Део истине можемо сазнати из органа (службеног листа) БСК-а под називом Наш спорт, који је у свом другом броју од 8. априла донео чланак са насловом “Истина о египатској турнеји БСК-а“ у коме су изнесени сви телеграми и писма између др. Андрејевића и М. Шемајса. Прво од писама које је дато је писмо М. Шемајса др. Андрејевићу од 3. децембра 1933. године око закључивања турнеје. После овог писма поново се М. Шемајс јавља др. Андрејевићу у писму од 17. децембра и наводи да је Румунија препрека на његовом путу и да је тражила пет утакмица од којих једна са националном тимом, те да Египћани морају да узврате њима посету после Светског купа са истим износом. Он каже да је рекао генсеку египатског савеза да је Југославија повољнија и да је ближа од Румуније.
“На крају успео сам да вас доведемо овамо у Египат.. Ми радимо само за БСК“.
Пошто је Андрејевић реферисао управном одбору БСК, тај орган је донео одлуку да се турнеја у начелу одобри. Након тога је испитао све могућности исте , те је г. Шемајсуреферисао 31. јануара 1934. године. “Примамо утакмице за једанаест стотина фунти као што следује 23, 25, 28. фебруар, 2. и 4. март“.
ОДБРАНА БСК-А
У међувремену Андрејевић прима и писмо од Воје Мирковића, чиновника амбасаде у Каиру. Даља писма прате развој ситуације, поново уговор између Фудбалског савеза Египта коју представља Мохамед Хајдар-беј, потпредседник, и г. Милана М. Радојевића, отправника послова Југославија, представника југословенске федерације и БСК-а. На крају су је извршена и допуна уговора где је БСК добио 1.200 фунти (дакле, већу цифру од оне које се испрва помињала, у данашње време то би износило око 90.000 евра) коју су потписали др. Светислав Живковић, председник Београдског подсавеза и БСК-а те Хајдар, потпредсдник египатске федерације 16. фебруара 1934. године. После свих писама и комуникеа, чланови клуба су управном одбору поднели мишљење у ставкама:
Несумњиво је да су сви преговори за закључивање египатске турнеје вођени искључиво у име БСК-а и једино за БСК, такође, да се до дан данас није појавио документ из којег би се могла изродити сумња и одговорност функционера БСК-а у погледу закључивања споразума у вези турнеје.
да г. Радојевић никакво овлашћење није имао нити од БСК нити од ЈНС да закључује репрезетативне утакмице за ЈНС или за југословенску репрезентацију и да никога није обавестио о закључивању репрезетативних утакмица.
да до закључивања уговора није дошло на основу писама г. Мирковића од 22. јануара ,већ да су утакмице закључење на основу преписке између Андрејке и г. Шемајса.
да клуб није апсолутно имао појма при одласку у Египат, да су закључене било какве утакмице за југословенску репрезентацију, већ је отпутовао у пуном уверењу да су утакмице закључене за БСК, али да је знао да ће једну од утакмица египатски савез назвати Египат – Југославија, али да БСК то није могао спречити јер се већ налазио у Египту и да би тиме претрпео велику штету услед отказа.
да је вођство клуба по свом доласку у Египат и закљученог уговора без икакве своје кривице или ма кога функционера клуба дошло у положај да је морало прихватити додатак уговор, и да се потписивање тога уговора не може сматрати као кривица вођства које је доведено у пат позицију.
Пружена је подржка др. Живковићу и др. Андрејевићу који су водили преговоре и исказано је пуно поверење у њихов рад. Управни одбор је донео на својој седници 26. марта једногласно решење да се солидарише са поступцима у припреми и извођењу ове турнеје и за уложени труд и постигнуте резултате исказује вођству признање. Решење су потписали Љуба Радовановић, Сима Алкалај и Петар Станковић, чланови најужег руководства БСК-а. На следећој седници од 6. априла је донето решење да се исти овај случај објави у следећем броју клупског листа Наш спорт.
ПОСЛЕДИЦЕ
Није вредело. БСК је кажњен, додуше прилично благом финансијском глобом од 5.000 динара. Привремено је суспендован на три месеца, али је тај део касније смањен како би БСК могао да игра лига куп. Београдски спортски клуб је проглашен кривим јер је дао пристанак да се утакмица одигра тако како се одиграла. Политика је иронично, за казну БСК-ам написала у свом издању од 26. априла под насловом „Ни веће кривице блаже казне“ следеће: "Мудро је реко'о Је-Ен-Ес: Е па браћо што јес јес, нису људи криви, мора да се живи!".
Поврх свега, унутар савеза је дошло до још једне мање афере око начина одигравања првенства, скоро у исто време. Да ли је и колико египатска афера утицала на то неслагање тешко је рећи, мада је сигурно да су након жреба за првенство у сезони 1933/1934 загребачки клубови, а за њим и сплитски бојкотовали нови систем тражећи веће проценте за утакмице. Загребачки клубови тражили су систем квалификационих лига са пет група, а ЈНС је на крају суспендовао првенство које није ни одиграно. Одигране су нове квалификације за првенство 1935. године.
Права бура је дошла крајем те 1934, после убиства краља Александра. Промењено је руководство у савезу, а такође су стављене под принудну управу сва руководства подсавеза у Краљевини. Извршена је на комплетна реорагнизација фудбала. Све то је у ствари био само увод у коначне последице афере: увођење пуног професионализма и везивање играча уговорима за клуб. До тада су, да поновимо, неслужбено играчи примали неке премије, али је недуго пре тога, свега пар године раније, постојао и чак и одбор за сузбијање професионализма.
Од следеће 1935. године све је морало да буде транспарентно. Картотеке играча, уговори, све. Поједини клубови и играчи и даље су покушавали да преваре ЈНС, али им није баш успевало. Ништа није смело да иде испод руке. Сурови аматеризам је тренутка отишао у историју, југославенски фудбал је прешао у професионализам.
На срећи или несрећу...
Детаљне податке о историји фудбала на просторима бивше Југославије између два светска рата можете пронаћи на сајту еxyуфудбал.ин.рс
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар