Анализа: Италијани то раде боље...!

У дану у којем је Ливерпул просуо два пута по два гола предности, а Мурињов Јунајтед још једном одиграо неубедљиво нерешено, Антонио Конте је вероватно седео и резао текстове из “Тајмса”, “Обзервера” или “Сандеј телеграфа”.

Фудбал 06.12.2016 | 00:00 Не постоји бизнис као шоу-бизнис, певала је Етел Мерман; не постоји тренер као италијански тренер, певају ових дана навијачи Челсија, након што је њихов тим покорио Етихад у суботу у рано поподне.

Мрмљају то, макар у пола гласа, и сви остали, док се ових дана фудбалски аналитичари утркују да нам објасне како је то Антонио Конте тактички надмудрио Пепа Гвардиолу, наставио низ победа и потврдио чак и најневернијим Томама – а неки од њих се одазивају на име “Жозе” – колики је професор.

Потписник ових редова можда јесте пристрасан спрам школе Калча, утолико пре што ће у свако доба дана и ноћи тврд стајати да на питање који је најбољи тренер на свету може да постоји само један одговор – Дон Карло Анчелоти – али Контеов случај један је у низу дивних доказа да је италијанска струка нешто заиста другачије.

Нажалост, Антонио Конте, дуготрајни зврк из Лећеа који ће постати капитен и икона Јувентуса у доба последњег процвата Серије А, када се на Апенинима без икакве дилеме буде играо најбољи фудбал на свету, још неће бити узиман у обзир када се буде трагало за одговором на питање из другог пасуса; нешто слично се – опет ћу бити личан – већ неколико година догађа на играчкој сцени, када је једини дуел за “златну лопту” “Меси или Роналдо”, иако ми неки врло добро знамо да ју заслужује Луис Алберто Суарез Дијаз, пост рестант Салто, Уругвај.

Можда ће већ у првој сезони доћи до титуле – ако се сећате, то исто урадио је у Јувентусу; преузео је клуб који је под Ђиђијем Делнеријем деловао као да нема ни главу ни реп, нити било какву страст и ентузијазам, и без много појачања претворио га у непобедиву казнену експедицију која је прво Италији, а потом и читавом свету, обзнанила да се Јуве вратио да полупа звечке деци која су се заиграла у његовом одсуству – па ће га Енглези довољно исхајповати да ће се о њему причати као о најбољем; све и да се то не догоди, па и да не буде најважнијег трофеја за само девет месеци по доласку на Стамфорд Бриџ, па и да га каприциозни Роман Абрамович омрзне или му наметне још неког ко би се питао у Челсију, Конте је урадио довољно на опшивању своје етикете златом, и више него довољно на реевалуацији и реафирмацији италијанске тренерске школе, свега неколико месеци после Ранијеријевог купања у шампањцу.

То са етикетом није случајно: постоји сјајан цитат италијанског спортског новинара, Фабија Ликарија – нађите га на Твитеру, кад не прича о фудбалу, онда се бави стриповима, посебно Диланом Догом, или качи песме једног другог газде, Бруса Спрингстина – о томе зашто је теоретика прелепе игре на Апенинима и даље најтраженији артикал у “Бутику фудбал”.

“Фудбалска теорија је део наше културе. Ако вам је потребан добар учитељ фудбала, онда је Италија право место за куповину. Не можете да погрешите. То је као кад купујете кошуљу: ако је Валентино, онда је то то".

Можда је неопходно да некада одете до Италије, макар накратко, да бисте схватили где је корен из којег израстају експерти попут Контеа – неће нам се омаћи да напишемо “закључно са Контеом”, јер је нова генерација већ ту, са Ди Франческом, Монтелом или Симонеом Инзагијем – то је свакодневна и целодневна опчињеност фудбалом, његово уздизање до култа и приношење жртава, богослужење и метанисање.

Па има ли луђег примера за преплитање фудбала, јаве и маште од оног кардинала из нове серије Паола Сорентина, “Тхе Yоунг Попе”, којем су и навијачи Наполија одали почаст.

Чак и Енглези, који су га наводно измислили, имају неке друге спортове, којима се повремено поносе и на које повремено бацају телевизијске минуте, новинске ступце и мегабајте на порталима – од крикета до рагбија – а Италија, упркос томе што је велика спортска нација, има фудбал, фудбал, фудбал, па друголигашки фудбал, па међународни фудбал, па локални фудбал, и онда тек још понешто, ако остане места и концентрација, или ако по “Чизми” ландарају бицикли или Доктор Вале седа на свог двоточкаша.

То је перфекционизам, поклањање пажње свим детаљима и студиозно проучавање сваког аспекта игре, од примавере до наредног противника. То је и схватање симбиотске везе између медија и спорта, што је хрид на којој се често скрши чак и најсамопоузданији тренер. А нико то боље не ради од Антонија Контеа, о чему сведочи и сада већ легендарни цитат из аутобиографије Андрее Пирла.

“Антонио Конте сваког дана лепи исечке из новина у којима наши противници говоре о нама. Интервјуи и изјаве се са манијакалном посвећеношћу каче селотејпом на улаз најтајније од свих соба. Пасуси које не смете да избегнете означени су црвеним маркером".

'Момци, јесте ли видели шта каже овај? Вели да имамо слабу тачку.'

'То је с..ње, тренеру.'

'Можда је с..ње, али ако смо мушкарци, треба да му покажемо на терену да греши. А овај други? Он би се заклео да ћемо чак и ми имати тренутак слабости.'

'Још с..ња, тренеру.'

'Хајде да не паднемо у ту замку. Имамо само један начин да га убедимо у супротно: победом. Е да, јесте ли прочитали последњи ред, онај који сам заокружио?'

'Јесмо, тренеру. Тај морон рекао је да смо ми најомраженији тим на свету, и да свако то зна.'

'Е за то је у праву, и кад га сретнемо на терену мораћемо да му се захвалимо, јер нам је дао комплимент, јер то значи да смо се вратили. Да ми уливамо страх, да не брукамо име које носимо. Имајте на уму: само они који не побеђују добијају симпатије од противника.'

'Тренеру, он такође каже да сте ви луди...'

'Ето, видите? У мору будалаштина које је изговорио, чак је и он имао тренутак луцидности. А да, Андреа, дугујеш ми евро и двадесет центи.'

'За шта?'

'За новине...'

"Речи не могу да опишу колико волим тог човека.”

Да, тако је писао брадати архитекта потоњег Јувентусовог узлета, којег ће Антонио Контеоног лета 2011, када се Милан буде одрекао генија, замолити да буде задњи везни, метроном његовог тима, и овај ће бити најбољи и најтачнији метроном у овој деценији.

Пирло му чак неће замерити ни што га Конте није позвао на Европско првенство 2016. и остаће између њих двојице дубоко поштовање; али вратимо се на садашњост – зар она трансформација Виктора Мозеса, дугогодишњег “кусура” на Стамфорд Бриџу, у опаког десног бека или десно крило (то је код Контеа, који се брани са тројицом, често иста ствар), није чудо једнако пирлоизму који је осмислио пре свега пет година?

Зар на истом трагу није одлука да доведе Лестеровог хероја Кантеа – видите ли данас колико тај мајстор недостаје шампионској екипи шампиона? – и да тако Немањи Матићупружи аусвајс да се размаше по терену, да од Мурињовог дефанзивног “паука” који би само вребао прилику да покупи муве довољно несрећне да уђу у његову мрежу и видно поље (мада и то Србин ради тако да би му мало ко у Европи могао стати на црту), постане осмоноги предатор што дели лопте и напред и у страну, скупља асистенције и плаши и ривалске одбране једнако као што је досад у зент терао нападаче?

Остатку екипе дигао је самопоуздање што тимским духом који је био приметан чак и у оном белају на концу меча на Етихаду, што тиме што се са њима разуме, верује им и поверава им се (по енергији, умећу и по повезивању редова Конте-алленаторе заиста подсећа на Контеа-фудбалера), што јасним планом рада и дозвољавањем свакоме да ради оно што најбоље зна – поређења са почесто крутим стилом његовог претходника, који и на тренинзима третира играче као да су фигуре на шаховској табли, неизоставна су, и тренутно иду у корист мангупа из Лећеа.

То нас доводи до још једне круцијалне особености италијанске тренерске школе: одсуства робовања историји. Први су били управо Италијани који су, у ери мурињовштине, обзнанили почетак краја дефанзивне игре и нису се уплашили да у свом центру у Коверћану пошаљу Липија, Сакијаили Капела тамо где им је место, у пантеон и у уџбенике, да врате помало заборављене системе с тројицом натраг и да подигну темпо игре која је превише личила на рововски окршај на Марни.

Наравно, и сам систем је постављен другачије. Као што сте у Италији млади до најмање четрдесете (мало зато што Италијани дуго живе, мало зато што живе с мајкама), тако се и грешке у тој продуженој младости не плаћају скупо.

Готово сваки италијански тренер, укључујући и главног јунака овог текста, на почетку или чак на средини каријере имао је велики неуспех, али бреме одговорности углавном се слије на спортског директора или председника, док ће стручњак, ако је показао макар зрно талента, добити нову прилику, често чак и бољу од претходне.

Тако је Анчелости, рецимо, добио отказ у Јувентусу на полувремену утакмице, баш као што је пре тога добио педалу у Парми, и то није сметало Силвију Берлусконију да направи најбољи потез у 21. веку и повери му кормило Милана; Антонио Конте је преживео отказ и на самом почеку, у Арезу, потом је дословно отеран са стадиона у Бергаму, али то није била љага ни на његово име, нити на имиџ клуба.

Колико је то различито у односу на неке друге фудбалске (не)културе, посебно енглеску! Тамо се после неколико везаних пораза медији и навијачи удруже да вам подрију било какав ауторитет, па преко ноћи од дечка који је много обећавао постајете фаилуре који ће тешко наћи гажу и у Чемпионшипу, а камоли у неком топ-саставу – најбољи пример је Брендан Роџерс, којег летос председници клубова Премијер лиге нису желели да додирну ни смрдљивом штуцном – а то се посебно односи на бивше играче, којима се не дозвољава чак ни природна “крива учења”.

Зато је потпуно лажан онај став који каже да је у Енглеској “менаџер све”, док је “на континенту” спутан тиме што не одлучује самостално о појачањима ни платама; европски тренери, а пре свега италијански, имају много већу слободу да комбинују, да ризикују, да се играју, да измишљају и нове тактике и нове играче, без страха да ће им се из председничке или новинарске ложе појавити онај чувени мач и пресећи им уговор и каријеру пре него што је и почела.

(Читаву ову тезу, да зна да чита српски, гарант би покушао да сруши Франк де Бур, али Интер последњих сезона заиста није еталон за било шта, а посебно не за причу о иоле уређеним системима.)

У дану у којем је Ливерпул просуо два пута по два гола предности, а Мурињов Јунајтед још једном одиграо неубедљиво нерешено, Антонио Конте је вероватно седео и резао текстове из “Тајмса”, “Обзервера” или “Сандеј Телеграфа”.

Сигурно је макар у једном била фотографија: саркастично тужна фаца Пепа Гвардиоле и примални урлик Антонија Контеа када је Азар оверио победу на Етихаду, за три бода предности над првим пратиоцем.

Али то га не занима, баш као ни овај наслов да “Италијани то раде боље”. Конте је уместо тога извадио црвени маркер и подвукао реченицу да би било прерано да Челси узме титулу у Премијер лиги већ у првој његовој сезони.

Показаће је данас у свлачионици Немањи Матићу, Дијегу Кости и капитену-на-терену Гарију Кејхилу.

“То је с..ње, тренеру”, рећи ће му они у глас.

Извор: моззартспорт