Analiza: Italijani to rade bolje...!
U danu u kojem je Liverpul prosuo dva puta po dva gola prednosti, a Murinjov Junajted još jednom odigrao neubedljivo nerešeno, Antonio Konte je verovatno sedeo i rezao tekstove iz “Tajmsa”, “Obzervera” ili “Sandej telegrafa”.
Fudbal 06.12.2016 | 00:00
Mrmljaju to, makar u pola glasa, i svi ostali, dok se ovih dana fudbalski analitičari utrkuju da nam objasne kako je to Antonio Konte taktički nadmudrio Pepa Gvardiolu, nastavio niz pobeda i potvrdio čak i najnevernijim Tomama – a neki od njih se odazivaju na ime “Žoze” – koliki je profesor.
Potpisnik ovih redova možda jeste pristrasan spram škole Kalča, utoliko pre što će u svako doba dana i noći tvrd stajati da na pitanje koji je najbolji trener na svetu može da postoji samo jedan odgovor – Don Karlo Ančeloti – ali Konteov slučaj jedan je u nizu divnih dokaza da je italijanska struka nešto zaista drugačije.
Nažalost, Antonio Konte, dugotrajni zvrk iz Lećea koji će postati kapiten i ikona Juventusa u doba poslednjeg procvata Serije A, kada se na Apeninima bez ikakve dileme bude igrao najbolji fudbal na svetu, još neće biti uziman u obzir kada se bude tragalo za odgovorom na pitanje iz drugog pasusa; nešto slično se – opet ću biti ličan – već nekoliko godina događa na igračkoj sceni, kada je jedini duel za “zlatnu loptu” “Mesi ili Ronaldo”, iako mi neki vrlo dobro znamo da ju zaslužuje Luis Alberto Suarez Dijaz, post restant Salto, Urugvaj.
Možda će već u prvoj sezoni doći do titule – ako se sećate, to isto uradio je u Juventusu; preuzeo je klub koji je pod Điđijem Delnerijem delovao kao da nema ni glavu ni rep, niti bilo kakvu strast i entuzijazam, i bez mnogo pojačanja pretvorio ga u nepobedivu kaznenu ekspediciju koja je prvo Italiji, a potom i čitavom svetu, obznanila da se Juve vratio da polupa zvečke deci koja su se zaigrala u njegovom odsustvu – pa će ga Englezi dovoljno ishajpovati da će se o njemu pričati kao o najboljem; sve i da se to ne dogodi, pa i da ne bude najvažnijeg trofeja za samo devet meseci po dolasku na Stamford Bridž, pa i da ga kapriciozni Roman Abramovič omrzne ili mu nametne još nekog ko bi se pitao u Čelsiju, Konte je uradio dovoljno na opšivanju svoje etikete zlatom, i više nego dovoljno na reevaluaciji i reafirmaciji italijanske trenerske škole, svega nekoliko meseci posle Ranijerijevog kupanja u šampanjcu.
To sa etiketom nije slučajno: postoji sjajan citat italijanskog sportskog novinara, Fabija Likarija – nađite ga na Tviteru, kad ne priča o fudbalu, onda se bavi stripovima, posebno Dilanom Dogom, ili kači pesme jednog drugog gazde, Brusa Springstina – o tome zašto je teoretika prelepe igre na Apeninima i dalje najtraženiji artikal u “Butiku fudbal”.
“Fudbalska teorija je deo naše kulture. Ako vam je potreban dobar učitelj fudbala, onda je Italija pravo mesto za kupovinu. Ne možete da pogrešite. To je kao kad kupujete košulju: ako je Valentino, onda je to to".
Možda je neophodno da nekada odete do Italije, makar nakratko, da biste shvatili gde je koren iz kojeg izrastaju eksperti poput Kontea – neće nam se omaći da napišemo “zaključno sa Konteom”, jer je nova generacija već tu, sa Di Frančeskom, Montelom ili Simoneom Inzagijem – to je svakodnevna i celodnevna opčinjenost fudbalom, njegovo uzdizanje do kulta i prinošenje žrtava, bogosluženje i metanisanje.
Pa ima li luđeg primera za preplitanje fudbala, jave i mašte od onog kardinala iz nove serije Paola Sorentina, “The Young Pope”, kojem su i navijači Napolija odali počast.
Čak i Englezi, koji su ga navodno izmislili, imaju neke druge sportove, kojima se povremeno ponose i na koje povremeno bacaju televizijske minute, novinske stupce i megabajte na portalima – od kriketa do ragbija – a Italija, uprkos tome što je velika sportska nacija, ima fudbal, fudbal, fudbal, pa drugoligaški fudbal, pa međunarodni fudbal, pa lokalni fudbal, i onda tek još ponešto, ako ostane mesta i koncentracija, ili ako po “Čizmi” landaraju bicikli ili Doktor Vale seda na svog dvotočkaša.
To je perfekcionizam, poklanjanje pažnje svim detaljima i studiozno proučavanje svakog aspekta igre, od primavere do narednog protivnika. To je i shvatanje simbiotske veze između medija i sporta, što je hrid na kojoj se često skrši čak i najsamopouzdaniji trener. A niko to bolje ne radi od Antonija Kontea, o čemu svedoči i sada već legendarni citat iz autobiografije Andree Pirla.
“Antonio Konte svakog dana lepi isečke iz novina u kojima naši protivnici govore o nama. Intervjui i izjave se sa manijakalnom posvećenošću kače selotejpom na ulaz najtajnije od svih soba. Pasusi koje ne smete da izbegnete označeni su crvenim markerom".
'Momci, jeste li videli šta kaže ovaj? Veli da imamo slabu tačku.'
'To je s..nje, treneru.'
'Možda je s..nje, ali ako smo muškarci, treba da mu pokažemo na terenu da greši. A ovaj drugi? On bi se zakleo da ćemo čak i mi imati trenutak slabosti.'
'Još s..nja, treneru.'
'Hajde da ne padnemo u tu zamku. Imamo samo jedan način da ga ubedimo u suprotno: pobedom. E da, jeste li pročitali poslednji red, onaj koji sam zaokružio?'
'Jesmo, treneru. Taj moron rekao je da smo mi najomraženiji tim na svetu, i da svako to zna.'
'E za to je u pravu, i kad ga sretnemo na terenu moraćemo da mu se zahvalimo, jer nam je dao kompliment, jer to znači da smo se vratili. Da mi ulivamo strah, da ne brukamo ime koje nosimo. Imajte na umu: samo oni koji ne pobeđuju dobijaju simpatije od protivnika.'
'Treneru, on takođe kaže da ste vi ludi...'
'Eto, vidite? U moru budalaština koje je izgovorio, čak je i on imao trenutak lucidnosti. A da, Andrea, duguješ mi evro i dvadeset centi.'
'Za šta?'
'Za novine...'
"Reči ne mogu da opišu koliko volim tog čoveka.”
Da, tako je pisao bradati arhitekta potonjeg Juventusovog uzleta, kojeg će Antonio Konteonog leta 2011, kada se Milan bude odrekao genija, zamoliti da bude zadnji vezni, metronom njegovog tima, i ovaj će biti najbolji i najtačniji metronom u ovoj deceniji.
Pirlo mu čak neće zameriti ni što ga Konte nije pozvao na Evropsko prvenstvo 2016. i ostaće između njih dvojice duboko poštovanje; ali vratimo se na sadašnjost – zar ona transformacija Viktora Mozesa, dugogodišnjeg “kusura” na Stamford Bridžu, u opakog desnog beka ili desno krilo (to je kod Kontea, koji se brani sa trojicom, često ista stvar), nije čudo jednako pirloizmu koji je osmislio pre svega pet godina?
Zar na istom tragu nije odluka da dovede Lesterovog heroja Kantea – vidite li danas koliko taj majstor nedostaje šampionskoj ekipi šampiona? – i da tako Nemanji Matićupruži ausvajs da se razmaše po terenu, da od Murinjovog defanzivnog “pauka” koji bi samo vrebao priliku da pokupi muve dovoljno nesrećne da uđu u njegovu mrežu i vidno polje (mada i to Srbin radi tako da bi mu malo ko u Evropi mogao stati na crtu), postane osmonogi predator što deli lopte i napred i u stranu, skuplja asistencije i plaši i rivalske odbrane jednako kao što je dosad u zent terao napadače?
Ostatku ekipe digao je samopouzdanje što timskim duhom koji je bio primetan čak i u onom belaju na koncu meča na Etihadu, što time što se sa njima razume, veruje im i poverava im se (po energiji, umeću i po povezivanju redova Konte-allenatore zaista podseća na Kontea-fudbalera), što jasnim planom rada i dozvoljavanjem svakome da radi ono što najbolje zna – poređenja sa počesto krutim stilom njegovog prethodnika, koji i na treninzima tretira igrače kao da su figure na šahovskoj tabli, neizostavna su, i trenutno idu u korist mangupa iz Lećea.
To nas dovodi do još jedne krucijalne osobenosti italijanske trenerske škole: odsustva robovanja istoriji. Prvi su bili upravo Italijani koji su, u eri murinjovštine, obznanili početak kraja defanzivne igre i nisu se uplašili da u svom centru u Koverćanu pošalju Lipija, Sakijaili Kapela tamo gde im je mesto, u panteon i u udžbenike, da vrate pomalo zaboravljene sisteme s trojicom natrag i da podignu tempo igre koja je previše ličila na rovovski okršaj na Marni.
Naravno, i sam sistem je postavljen drugačije. Kao što ste u Italiji mladi do najmanje četrdesete (malo zato što Italijani dugo žive, malo zato što žive s majkama), tako se i greške u toj produženoj mladosti ne plaćaju skupo.
Gotovo svaki italijanski trener, uključujući i glavnog junaka ovog teksta, na početku ili čak na sredini karijere imao je veliki neuspeh, ali breme odgovornosti uglavnom se slije na sportskog direktora ili predsednika, dok će stručnjak, ako je pokazao makar zrno talenta, dobiti novu priliku, često čak i bolju od prethodne.
Tako je Ančelosti, recimo, dobio otkaz u Juventusu na poluvremenu utakmice, baš kao što je pre toga dobio pedalu u Parmi, i to nije smetalo Silviju Berluskoniju da napravi najbolji potez u 21. veku i poveri mu kormilo Milana; Antonio Konte je preživeo otkaz i na samom počeku, u Arezu, potom je doslovno oteran sa stadiona u Bergamu, ali to nije bila ljaga ni na njegovo ime, niti na imidž kluba.
Koliko je to različito u odnosu na neke druge fudbalske (ne)kulture, posebno englesku! Tamo se posle nekoliko vezanih poraza mediji i navijači udruže da vam podriju bilo kakav autoritet, pa preko noći od dečka koji je mnogo obećavao postajete failure koji će teško naći gažu i u Čempionšipu, a kamoli u nekom top-sastavu – najbolji primer je Brendan Rodžers, kojeg letos predsednici klubova Premijer lige nisu želeli da dodirnu ni smrdljivom štucnom – a to se posebno odnosi na bivše igrače, kojima se ne dozvoljava čak ni prirodna “kriva učenja”.
Zato je potpuno lažan onaj stav koji kaže da je u Engleskoj “menadžer sve”, dok je “na kontinentu” sputan time što ne odlučuje samostalno o pojačanjima ni platama; evropski treneri, a pre svega italijanski, imaju mnogo veću slobodu da kombinuju, da rizikuju, da se igraju, da izmišljaju i nove taktike i nove igrače, bez straha da će im se iz predsedničke ili novinarske lože pojaviti onaj čuveni mač i preseći im ugovor i karijeru pre nego što je i počela.
(Čitavu ovu tezu, da zna da čita srpski, garant bi pokušao da sruši Frank de Bur, ali Inter poslednjih sezona zaista nije etalon za bilo šta, a posebno ne za priču o iole uređenim sistemima.)
U danu u kojem je Liverpul prosuo dva puta po dva gola prednosti, a Murinjov Junajted još jednom odigrao neubedljivo nerešeno, Antonio Konte je verovatno sedeo i rezao tekstove iz “Tajmsa”, “Obzervera” ili “Sandej Telegrafa”.
Sigurno je makar u jednom bila fotografija: sarkastično tužna faca Pepa Gvardiole i primalni urlik Antonija Kontea kada je Azar overio pobedu na Etihadu, za tri boda prednosti nad prvim pratiocem.
Ali to ga ne zanima, baš kao ni ovaj naslov da “Italijani to rade bolje”. Konte je umesto toga izvadio crveni marker i podvukao rečenicu da bi bilo prerano da Čelsi uzme titulu u Premijer ligi već u prvoj njegovoj sezoni.
Pokazaće je danas u svlačionici Nemanji Matiću, Dijegu Kosti i kapitenu-na-terenu Gariju Kejhilu.
“To je s..nje, treneru”, reći će mu oni u glas.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar