Анализа: Голманска туга, велика као Русија!
Код голмана статус није битан, минули рад је само статистичка колона, њега се најлакше одрекну, сетимо се само шта је Реал урадио свом Икеру Касиљасу...
Фудбал 20.10.2016 | 23:00
Да чак и онима попут нас, који смо одрасли на западној култури, буде и даље блиска, најближа – заигра ти срце кад помислиш на Санкт Петербург, убеђујеш себе да није Сибир толико далеко, пробудиш се некад усред ноћи и питаш се, а колико ли је, забога, сад сати у Москви – чак и ако се само игра с нама, чак и ако се разочарамо у њу, изнова и изнова, као што се човек не би могао и не би смео разочарати у мајку, али онда нас опет освоји, као што те породица увек врати на своје...
И то ваљда може само Русија: да има и најбољег и најгорег голмана на свету, макар статистички, и да тај голман буде једна иста особа, истих година и сезона...
Игор Акинфејев, вечити чувар мреже ЦСКА и репрезентације Русије, оборио је у уторак увече у Москви, још један – а свој – неславни рекорд, када је на 40. узастопној утакмици у Лиги шампиона примио макар један гол.
Руски шампион је водио, изгледало је да ће против Монака освојити три бода, али онда је братија из Кнежевине кренула на све или ништа, Бернардо Силва је добио лопту на рогљу петерца, изгледало је превише одважно да ће шутнути, но јесте, Игор Акинфејев трчи ка њему у узалудном покушају да му скрати угао, али углови имају ту одлику да се шире на невероватне начине баш када то не треба да се деси, и Силва га пребацује, док Рус плива у празно.
Следећа сцена је већ виђена, само сада Игора боли још више, док се гости радују, он бесно удара рукавицама у тло, мада би радије ударио главом, или се напио од муке, или заплакао, па запевао и поломио нешто, шта већ Словени раде када их пукну емоције, јер одавно му медији броје утакмице, и одавно жели да му ниједна лопта не прође преко линије, макар једна, само једна...
Али та статистика је неумољива, једнако колико је и порозна одбрана која стоји испредАкинфејева: 1. новембра навршиће се равно десет година откако је последњи пут остао несавладан на голу ЦСКА у најјачем европском такмичењу, 40 мечева осећа се лоше, 40 утакмица заредом он не може да слави, чак и ако његов тим понекад и победи.
А ето, то је Русија: у исто време је Игор Акинфејев, који ће најкасније за годину-две претећиВладимира Федотова на списку играча који су одиграли највише мечева за ЦСКА, у исто време је он играч са највише сачуваних „кромпира“ у историји лоптања на непрегледном простору бившег Совјетског Савеза, не само поносни члан, него и председник управног одбора онога што се у Русији колоквијално назива „Клуб Лава Јашина“, а за који златну позивницу добијају само играчи који остану несавладани на више од стотину мечева у домаћем првенству.
Тешко је када имате једну такву величину, која раздваја време на пре и после, јер ово после некако увек извуче дебљи крај, и сваки дечак који стане између два камена или школске торбе на оним игралиштима у Русији где се не сања о хокеју, биће гледан кроз увећавајуће огледало и поређен са Јашином. То најбоље зна и то ће најбоље тек да осети наш Душан Тадић, рецимо, којег смо почели поредити с Пиксијем, јер ако се мерите са неким ко је ванвременски, онда морате да га превазиђете јер су сећања слатка, а стварност увек почиње ветровитим понедељком ујутру...
Али Игор Акинфејев имао је шансу, можда чак, али ко би се усудио то јавно да каже, да не умањи, то никако, већ да реплицира славу и утицај Јашина.
А то што сада медији широм планете пишу текстове под насловима „Да ли је ово најнесрећнији човек на свету?“ и опале његову фотографију на којој су му очи испражњене, лишене више сваке радости игре, то је прича која нема везе само с њим, већ са његовом земљом и оним што она јесте и није, и мисли да јесте и не зна да није, и обрнуто, још откако је као поражена напустила ринг Хладног рата...
Идол навијача ЦСКА у том је клубу цео живот, откако су га довели на тренинг када је имао само пет година и када је плавокоси дечачић упорно остајао назад док су сви остали јурцали за лоптом. Он је желео да буде голман и знао је да ће голман постати, без обзира на то што су му говорили да је то пречесто сиротињски боршч, а тек понекад скупоцени кавијар. И све је касније било само испуњавање судбине, од тренутка када је са 16 година дебитовао за ЦСКА и одбранио пенал на првој од више од 340 утакмица у дресу са грбом вољеног клуба.
Био је, хајде да пренесемо то и на виши ниво, члан прве „пост-совјетске“ генерације једног руског клуба који ће значити нешто у Европи – са тек навршених 19 бранио је у финалу Купа УЕФА 2005. и остао хладан као водка пред атацима Лидсона и човека којег однекуд познајемо, мада се правимо да се нисмо срели, Рикарда Са Пинта, ЦСКА је освојио тај трофеј – као и стожер састава који ће нас 2008. године на Европском првенству, подГусом Хидинком, онолико обрадовати.
Играли су Руси тада најлепши фудбал на првенству, четвртфинале против Холандије мора бити једна од најбољих утакмица у новијој историји тог такмичења, и да Шпанци нису имали мисију да створе историју и постану тим о којем ће се и даље причати, нико не би могао да их заустави.
Али остали су Баћушке хит и подигли себи цену тада Аршавин, Сичев, Жирков, Павлијученко, Игнашевич, и назад клинац дечачког лица, са имиџом неког ко у слободно време – рецимо, када ЦСКА игра са много слабијим екипама, па има времена да се досађује – греје тело и душу читајући Иљфа и Петрова или рецитујући Мајаковског...
Та генерација, стасала и одрасла у доба када је Русија била мала, најмања, понижена, с председником Јелцином о чијим се пијаним скандалима причало више него о идејама, који је правио уступке и Западу и Истоку, са хиперинфлацијом, празним рафовима и неснађеношћу у домаћој и иностраној политици, та је генерација требало да на велика врата, као звонима из Сергијеве Лавре, обзнани континенту да се Мајка вратила, да су момци с истока спремни да играју озбиљну ролу у Европи и у свету, и то не само у фудбалу.
Било је то на врхунцу моћи и (страхо)поштовања које је уливао Владимир Владимирович Путин, онда када су гас и нафта вредели највише, када се ретко који западни лидер усуђивао да не окрене добро познати телефонски број у Кремљу и да пита за савет, и када је, што се фудбала тиче, руска Премијер лига озбиљно претила да постане део „Топ 5“, ношена европским успесима клубова, врхунским странцима који су у њу долазили, знајући да нуле на банковним рачунима греју боље од сваке шубаре, осокољена кандидатуром, испоставиће се успешном, за Мундијал 2018, и новом буржоазијом руске охлократије која је почела да улаже у фудбал било из љубави или зато што им је тако наређено.
Имају Руси једну пословицу која говори о томе да је нешто тако близу, а тако далеко – „Близок локоток, да не укусиш“, „Лакат ти је баш близу, али не можеш да га загризеш“ – и остали су у предворју пробраног европског друштва.
За то су били сами криви: моћ мецена којима је господин Владимирович наредио да улажу у своје родне или стечене крајеве и у тамошње лоптање биће у ствари управо то што ће уназадити руски национални тим, који игра неатрактиван, спор, неевропски фудбал, што су тако тужно показали на последња два велика такмичења за која су се квалификовали, и нема никаквог разлога да очекујемо нешто више од њих и на домаћем им буњишту за мање од две године.
Једноставно, играчи су почели да примају новац који је чак и за скупоцене московске прилике био баснослован, у тим условима нису имали никакву потребу да иду на запад и да се тамо додатно фудбалски образују и унапређују.
Ни врхунски, а камоли просечни играчи не би добили ни приближно сличне уговоре у европским клубовима, а домаћи су желели да их задрже због квоте која их је спречавала да увезу три „тупољева“ странаца; и Русија је остала учаурена као да је тај новац поново дигао неки зид између Европе и њене највеће земље. Који би се фудбалер, као Акинфејеви другари изХидинкових маштарија 2008, и одважио да направи трансфер, брзо би се враћао, неснађен и прокужен, с репом између ногу, ма да вам кажем нешто, боље је бити кнез у снежном селу, него кмет у сунчаном граду...
Баш то је била судбина коју је поделио Игор Акинфејев, којем су многи, када се појавио, предвиђали уносан инострани ангажман, не само због вредности трансфера, него по његовом значају – било је оних који су га тако лако видели између статива Манчестер Јунајтеда, рецимо, одмах после пензионисања Едвина ван дер Сара, како постаје њихов нови Шмајхел, и брани их годинама, тако млад а тако спретан, окретан, скочан, смирен... Неких? Био је то сер Алекс Фергусон који ће му прорећи ту будућност...
Данас је лако сећати се само његових грешака, посебно када изађе с линије и промаши лопту коју би требало да напуца песницом, или га прозивати за кикс који је ионако назадну Русију бацио у ступор на Мундијалу против Јужне Кореје – шта се тачно десило, Игор ни данас не уме да објасни, мада тај гол, признаје, пречесто сања – или оно против Словачке октобра 2011, лако је рећи да он прима чудне голове, лако је поменути и тих 40 узастопних мечева, откако га је првог дана новембра 2006. начео Рикардо Кварежма у дресу Порта, на којима не може да сачува мрежу; истина је далеко од тога што видите одмах, истина је да је он један од најконзистентнијих голмана у данашњем фудбалу, али није врхунски, и никада неће бити, јер то у Русији и само у Русији није могао да постане.
Одлазак у Европу, посебно у Енглеску, која би на тест ставила и његову релативну низину (185 центиметара), од Акинфејева је могао да направи стварно новог Лава Јашина, овако је остао горак укус и поспрдни наслови на сајтовима; и није патриотизам, схвата ваљда, никада патриотизам није довољно јак разлог да не покушате да дате све од себе.
А шта је голман, колика је голманска туга, велика као Русија и тужна и несхваћена као судбина Ане Карењине, писао је о томе и Едуардо Галеано, о томе да су некада голмани носили црнину јер су тужни, најтужнији од свих доле на терену.
Сада се храбре шареним дресовима, али су и даље најлакше и најчешће на стубу срама. Па и једном Буфону – 'еј, Буфону! - спремали су свилен гајтан прошлог викенда, и морао је чак и велики, непоновљиви Ђиђи да се доказује, као да је тинејџер, као да је на почетку каријере, и како да се онда осећају сви други људи у рукавицама на свету?
Код голмана статус није битан, минули рад је само статистичка колона, њега се најлакше одрекну, сетимо се само шта је Реал урадио свом Икеру Касиљасу, и од тада је Реал мало мање краљевски клуб, сагласићемо се...
Игор Акинфејев данас то најбоље зна и види, али се прошлост, авај, чак ни у руским романима не може променити. Једино да 2. новембра, у Кнежевини Монако, остане несавладан, први пут у десет година, па да нова деценија буде мало боља. За њега, за Русију, за све голмане овог света.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар