Интервју - Саша Илић: Волио сам кафану!
Ретке су ходајуће легенде. Ова легенда још трчи. И кад је пре неки дан одиграо 791. утакмицу у црно-белом дресу, стајући уз раме Момчилу - Моци Вукотићу, званично се прикључио плејади незаборавних. Капитен Партизана Саша Илић...
Фудбал 18.10.2016 | 23:00
- Искрено, био сам нервозан због наше игре и резултата јер смо губили са 2:0. Тек касније сам се мало смирио, осетио задовољство и постао свестан да сам тог дана одиграо исти број утакмица као велики Моца Вукотић у сјајној атмосфери на стадиону.
Хоћеш рећи да си тада још био у утакмици?
- Тачно. Паок нам је држао час фудбала и било ми је криво што губимо! Тешко подносим пораз, чак и у овим годинама. Раније ми се дешавало да кад изгубимо утакмицу, по неколико дана не причам ни са ким, чак ни са супругом.
Вероватно и данас патиш због промашеног зицера против Реала. Колико си то пута премотао у глави?
- Безброј пута, и са ове тачке гледишта ми није јасно како сам успео да промашим. Дошао сам до закључка да сам у том тренутку био сигуран да ћу дати гол и кад се голман Касиљас мало померио, ја сам се уплашио и продужио ногу. То је милисекунда, која је и мени и Партизану могла да промени судбину. Можете мислити шта би значило победити ондашњи Реал, који су тада звали „галактикоси“.
Тај број 22 који носиш све ове године допао те је вољом економа клуба, а после си се везао за њега.
- Мој први број је био 1. Тада су голмани носили друге бројеве; ја сам још био на почетку и запао ми је тај дрес. Већ следеће године чувени економ Партизана Гавран ми је рекао: „Мали, ти носи 22“. Није у њему било никакве посебне симболике, али сам после заволео тај број и трудио сам се да у сваком клубу у којем играм носим дрес с тим бројем. Носио сам га и у Галатасарају, у Салцбургу и Лариси, једино га нисам носио у Селти јер је био заузет.
Сећаш се твоје прве утакмице, играли сте против Борца?
- Како се не бих сећао. Ушао сам код резултата 6:0 за Партизан, а меч је завршен са 10:0, и то је вероватно једна од наших најупечатљивијих победа. Дебитовао сам и имао велику жељу да постигнем погодак, саиграчи су ми у томе помагали, али ми се није посрећило. У сваком случају, та утакмица се не заборавља. Као ни први гол против Војводине у Новом Саду, у трећем колу сезоне 1996-1997.
Је ли ти жао што можда први гол ниси дао на стадиону Партизана?
- Нисам размишљао о томе, било ми је битно само да се упишем у стрелце.
Докле мислиш да ћеш играти?
- Не знам, али мислим да ми је ово последња сезона. Ипак имам година иако ми је генетика добра и нисам био склон повредама, али играчки то више није као што би требало да буде и ја сам тога свестан. Желим само да будем здрав и да Партизан побеђује.
Је ли тежак или пријатан тај терет легенде који су ти ставили на леђа?
- Пријатан је и почаствован сам што сам у друштву великих играча који су обележили Партизанову историју. А ово што ћу рећи није одраз лажне скромности, него заиста тако мислим. То што сам одиграо близу 800 утакмица јесте велика ствар и чини ме поносним, али сам потпуно свестан да се по неким другим играчким квалитетима не могу мерити с многим Партизановим легендама. Много добро знам из очевих прича о историји овог клуба и ко је све играо за њега, некима од њих сам као мали скупљао лопте, а има данас и овај „Јутјуб“, укуцаш неко од тих имена и видиш какве су то величине биле и шта су све знали с лоптом. Такође, поредити ову лигу и ону из бивше Југославије је неумесно. Многи од нас се тада вероватно и не би дочепали Партизана или неких других великих клубова.
Да ли млађи фудбалери тако размишљају?
- Друго је време и други приоритети. Волео бих да размишљају тако, али не бих се кладио у то. Било би ми најдраже да ме неко од њих надмаши по броју утакмица јер би то значило да Партизану добро иде и да више у првом плану није продаја фудбалера. Сада то, нажалост, изгледа немогуће.
Кад размишљаш о суштини своје лојалности Партизану, шта је највише на то утицало?
- Имао сам срећу да су ми се сви фудбалски снови врло брзо остварили. Да играм за Партизан, да с њим освојим титулу, да дам гол на дербију, да врло млад будем капитен, мало касније да играм и Лигу шампиона. И све сам то постигао у клубу за који навијам од рођења и који много волим. Можда тада и нисам могао да замислим да ћу две деценије провести у Партизану, али десило се и вратило ми се на најлепши начин.
Опет, могло је доћи и до засићења?
- Није, нема засићења према Партизану јер сам увек играо са одређеним емоцијама. А то је колико лепо толико и тешко и због тога су ми се, нарочито кад сам био млађи, дешавале и неке ствари које бих могао назвати и глупостима.
На пример?
- Па, рецимо да нисам баш пријатан кад тим игра лоше. Али људи ме разумеју. У иностранству сам играо хладније главе, овде то не могу.
Који тренер је највише утицао на тебе?
- Имао сам их пуно, али две особе издвајам. Први је Миша Радаковић, који ме је водио од петлића до омладинаца. Прави господин финих манира који ме је много чему научио и најзаслужнији је за све што сам постигао. Други је Љубиша Тумбаковић, човек који ме је гурнуо у први тим, сарађивали смо десетак година.
Теби је отац причао о Моци Вукотићу, Бобеку и осталима. О чему ти причаш свом сину?
- Никша је седмогодишњак и, наравно, партизановац. Усадио сам му ту љубав према Партизану као што ју је мој отац усадио мени, и то је сад најбитније. А да ли ће и он играти фудбал, то не знам. Волео бих да се бави спортом због здравља и развоја.
А по чему памтиш родни Пожаревац?
- Ја сам само рођен у Пожаревцу, мајка ми је из Сибнице, отац из Брзохода, где сам и ја своје детињство провео. И кад смо се преселили у Београд, ја сам сваки распуст проводио код деде и бабе, и то су били безбрижни тренуци. И данас редовно тамо одлазим.
Кад је теби синуло да би могао бити фудбалер?
- Не сећам се, али сам пре неку годину питао деду кад сам почео да се занимам за фудбал и он ми је рекао пред полазак у школу. То је, за данашња мерила, можда касно, али, ето, мени није сметало. Фудбал сам волео из дубине душе, а једнако га волим и данас. Тата је добио стан у Борчи, а био је велики партизановац, и пошто је познавао чувеног боксера Белића, у неком тренутку га је питао да отпочнем с тренинзима у Партизану. Отишли смо код Флоријана Матекала, сјајног чика Цоње, који је био стваралац великих играча, и као деветогодишњак сам почео да тренирам. Било нас је преко двеста деце, од којих је он правио селекцију, а на крају је остало нас тридесетак.
Дуга ти је каријера, сигурно је било и тешких момената?
- Наравно, ништа не иде глатко. Најгоре је кад се не квалификујете за неко европско такмичење, тад наилази тежак период, а ја сам то неколико пута преживљавао. Иначе сам задовољан оним што сам постигао, мада има ствари које бих променио да могу да вратим време. Али све је то небитно спрам чињенице да сам толике године провео у клубу који волим.
Неки од тебе праве нашег Џорџа Беста, у смислу да ван терена волиш кафану, да волиш да попијеш...
- Волео! Остао је дуван и радо бих и ту навику одбацио, али ми за сада не иде. Кад сам био млађи, излазио сам, то нити сам крио нити сад кријем. И никад нисам пио вињак. Међутим, људи свашта причају, то не може да се промени. Примам то као шалу и немам проблем да се људе шале на мој рачун. Једино ми је мало сметало због могућности да сутра неко мојој деци каже: „Е, твој отац ово, твој отац оно...“, јер ми је фамилија на првом месту у животу. Неке ствари бих можда другачије радио, али ни за чим не жалим.
Претпостављам да и по завршетку играчке каријере намераваш да останеш у Партизану?
- То је моја друга кућа и не видим себе ван ње!
Крај каријере није катастрофа
- Кажу да фудбалери, кад заврше каријеру, не могу да се снађу. Многи су ми причали о томе. Живот професионалног фудбалера подразумева одређени ритам живота и обавеза и, кад то престане, укаже се слободно време с којим човек не зна шта би. Ја сам се наиграо и још играм, па сам у бољој позицији и мислим да ми крај играчке каријере неће пореметити живот. Вероватно ће ме преокупирати скијање или пецање...
„Тежак овај пехар“
Шта ти је рекао Моца кад си достигао његов рекорд?
- Моца је величина, један једини и непоновљив, уз дужно поштовање свих осталих. Загрлио ме је и кроз шалу добацио: „Држи овај пехар, тежак је“.
Извор: блиц.рс
Коментари / 0
Оставите коментар