Радници открили највеће тајне са крузера

Иако крстарења на крузерима делују као путовања из снова, далеко су од меда и млека, тврди крупије познат као Блејк, који је шест година радио на два крузера - једном луксузном и једном јефтинијем.

Путовања 21.09.2016 | 10:07 Блејк је недавно објаснио да је једна од најшокантнијих ствари које је открио чињеница да већина запослених на крузерима има сексуалне односе и нико никоме није веран, пише Даилy Маил.

“Сећам се једног пара за који су сви мислили да ће се венчати, али мушкарцу је истекао уговор месец дана пре њеног, па се вратио у Уругвај где је хтео да чека партнерку. Није још ни слетео, а она је већ била с другим”, рекао је.

Блејк пише да висина његове плате по првом уговору који је потписао била 950 долара и да му је одузета свака напојница коју би добио. Међутим, каже да није био у најгорем положају - поједини чланови послуге зарађивали су тек 200 долара месечно.

Са лошим условима становања тешко се носио. Собу од четири и по квадрата делио је с другим мушкарцем, а то је био готово упола мањи простор од уобичајене гостинске собе. Како би добио што више простора, научио је да се спакује тако да му готово цео живот стане у уски ормарић.

Што се гостију тиче, Блејк је навео да они најбогатији умеју да буду најгори. Сећа се једног америчког магната који је волео да се коцка. Једне ноћи жена је случајно окренула једну његову коцкицу након што их је бацио, а он је изгубио неколико стотина долара.

“Гурнуо ме је и шапнуо ми да видим како ће је сад расплакати”, каже Блејк, а богаташ је почео да виче на жену, вређа је и псује све док се стварно није расплакала.

Овај анонимни запослени радник није једини који је незадовољан радом на крузеру. Брајан Дејвид Брунс, који данас живи у Лас Вегасу, почео је да ради на крузеру с 30 година и први је Американац у историји који је на “Царнивал Цруисе Лине” одрадио комплетан уговор без прекида. Своја искуства, која је поделио у књизи ‘Цруисе Цонфидентиа’ налик су Блејковим.

Рекао је да је понекад било врло тешко одржати професионалност, нарочито с гостима који би се непрестано жалили или алкохоличарима. Зато је посада себи давала одушка иза затворених врата.

“Имали смо надимке за различите националности, али углавном се вртело око дебелих Западњака, нарочито Американаца. У ресторану смо о гостима често причали као о ‘кравама’ и ‘воловима’ што и није далеко од истине јер многи од њих по цео дан једу. Што се тиче понашања гостију, мислим да је највећи проблем кад се неко ‘дебело’ напије. У књизи описујем и ситуацију с једном ужасном, гојазном, гротескном породицом која је моју колегиницу, помоћну конобарицу, усред вечере довела до потпуног нервног слома. То је за мене био један од најгорих тренутака у животу’, каже Брунс.

Открио је и да су многи запослени попут њега радили по сто сати недељно, 15 недеља узастопно.

“Посао никад не престаје и заправо је ропски. У Америци, на пример, охрабрујемо запослене, они имају своја права, свој глас и поштовање. Чланови посаде на броду немају ништа од тога”, каже и додаје: “Најгора ствар је то што те корпорација поседује. Они контролишу шта једеш, кад једеш, кад можеш да идеш до тоалета, колика је температура ваздуха у твојој у кабини, све. Ако сте тај дан одрадили 12 сати, али си им потребан још четири сата, нико те ништа не пита, само радиш”.

Б 92
фото: интернет