Анализа: Кабадахија - Емир Спахић...!

Када бисмо сви били као Новак Ђоковићи, онда би Балкан био Скандинавија, па не би било рата већ вековима, него бисмо се зезали у кафанама и причали вицеве једни о другима. Не, Емир Спахић је оно што ми стварно јесмо!

Фудбал 11.09.2016 | 23:30 Знам да књигу не чине корице, али да је ова имала мало тврђе и сад бих је листао, уместо да преврћем стан и прастаре новине, џабе, нема је, била је толико ситна, више брошура него права књига, па се изгубила, отишла нехотице у смеће с непотребним стварима.

Да је тај новински додатак који је издао загребачки Глобус на дан почетка Светског првенства у Бразилу – са рекламом “дар читатељима” – имао тврђе корице, дакле, сви ови наредни редови имали би још јачи темељ...

Књижица формата рецепата који се свугде добијају уз новине звала се, отприлике, “Дежуловићевих 11”, и у њој је водећи балкански новинар и колумниста, Фераловац који немилосрдно сервира хладан стејк за отрежњење и буђење из мамурлука овим просторима – иако га ретко ко слуша, што се види и из последњих погрешних пасова и размене ниских удараца преко Батроваца и Бајакова – поводом Мундијала направио кратке, савршене хагиографије 11 суперстарова, 11 звезда које има данашњи фудбал и који ће, мислило се, обележити турнир у домовини фудбала.

Био је ту Меси, засигурно, био је и Роналдо, сигурно и Буфон, од Шпанаца ваљда Ћави, али опет немам примерак да то и потврдим, одабрао је у свој идеални тим Дежуловић и Луку Модрића (и магични би Хрват лако ушетао у било чији састав из снова, нема сумње) и било је ту много слова и много редова посвећених никоме другоме до – Емиру Спахићу.

Не сећам се, заиста, која је била аргументација Бориса Дежуловића, као кроз маглу знам да је прича почињала у Дубровнику где ће се првог лета по Титовој смрти родити будући фудбалер, али знам да сам од тада почео да другим очима гледам и на Спахића и на репрезентацију Босне и Херцеговине, коју је у Јужну Америку одвео Сафет Сушић, и која ће у Јужној Америци показати све бољке свих југословенских екипа на великим такмичењима. И свађе и скандале и намах изгубити поверење нације која се све до тог јуна у њих заклињала и само у њих гледала и вратити се с репом између ногу.

Не сећам се, дакле, али добри писци умеју то да вам ураде, да вас убеде у нешто само слаткоречивошћу, без превише чињеница чак – добри писци скоро без изузетка воле и фудбал, али то је једна друга прича – и проклет био тај дан када сам, и не знајући, завитлао “Дежуловићевих 11” у контејнер с празним флашама алкохола, штампом од прошле недеље и промашеним тикетима (ипак је још трајао Мундијал), али написао је Дежуловић ту скаску оЕмиру Спахићу и ја сам заиста поверовао да је он један од 11 чудесних играча што фудбал чине већим од себе самог и већим од сваког пригодног текста.

Дотад су, као човека који све посматра са стране, симболи екипе која би госте дочекивала и почесто сатеривала у мишју рупу на опасном Билином пољу у Зеници, били лењи мајсторЗвјездан Мисимовић, промућурни креативац Миралем Пјанић или двојица смарагдних змајева у нападу, Ведад Ибишевић и Един Џеко, који су, свако на свој начин, тих сезона играли најбоље у каријери.

Да ме је неко питао ко је капитен Босне и Херцеговине, сигурно бих фулао, можда бих чак блентаво рекао да је Сергеј Барбарез, иако су и логика и крштеница говориле да је он давно оставио фудбал...

А од тада сам помно почео пратити каријеру Емира Спахића, са све већим занимањем, а та каријера је са сваком годином бивала све невероватнија, са све замршенијим перипетијама и са све више детаља који су бацали нова светла, налик на онај погани блацклигхт, на каријеру можда и највољенијег, а дефинитивно најконтроверзнијег балканског фудбалера.

Од нервозне игре против Републике Ирске, која је можда коштала Босанце пласмана на Европско првенство, преко шамарања Фабрегаса на пријатељској – мада, постоји ли кодСпахића тај израз? – утакмици у предигри турнира у Француској, па све до два гола које је ветеран постигао у уторак увече у Зеници, на старту квалификационог циклуса који је четаМехмеда Баждаревића отворила шутирањем у задњицу недораслих Естонаца, 5:0.



Зашто нас толико занима играч према којем би и легендарни Паоло Монтеро изгледао као стидљиви гимназијалац на првом састанку са краљицом матуре? У чему је привлачност, једнака колико и одбојност, Емира Спахића?

Да ли је то само зато што је он један мелтинг пот некадашње Југославије: отац из црногорског дела Санџака, мајка Херцеговка, он рођен у Хрватској, а заљубљен у Босну?

Или зато што ликом вероватно подсећа на типичног Динарца: када би неком детету из Скандинавије или са истока, свеједно, тутнули у руке оловку и рекли му да нацрта како изгледа Балканац, тај би фоторобот гарант личио на њега – прилично висок (186 центиметара), зифт црне косе и браде која би израсла на полувремену, са борама на челу и око дубоко утиснутих очију, интелигентног погледа који је у исто време и шеретски и зајебантски и ироничан, јер код тих бизарних јужњака стварно никада не знате јесу ли озбиљни или се само спрдају с вама...

Има ту још нечега, има ту психе која може да нам се не свиђа, али од које не можемо да побегнемо.

Баш као ни од Балкана, колико год километара и светлосних година да превалите...

Са својим карактером прзнице и фитиљем кратким као у неваспитаног деришта, са својих 13 црвених и више од стотину жутих картона које је пожњео у каријери, због чега би се у медијима озбиљно појавила прича да болује од ПТСП-а, вијетнамског синдрома, да је то све од рата, као код ветерана који из чиста мира упадну у цунами нервозе (баш тако је, на ивици нерава и жилета, одиграо ту кобну утакмицу против Ираца), са небројеним свађама у Севиљи, са шамарима које би делио и саиграчима и противницима, што на тренингу што насред утакмице, и са кулминацијом прошлог пролећа, када се потукао са обезбеђењем свог Леверкузена након што ови нису хтели да пусте његове пријатеље и рођаке да уђу у клупске просторије – због тога ће добити отказ – Емир Спахић је све што не треба да се буде и све што не може да се избегне.

Новак Ђоковић је, рецимо, оно што Срби, Бошњаци и остали суседни народи за себе мисле да јесу и што би, на концу, волели да буду: одмерени, учтиви, интелигентни, забавни, успешни, изнад свега вредни и здраво патриотски оријентисани. Такви су били и такви јесу спортски идоли бивших народа и народности, од Дражена Петровића до Мирзе Делибашића. И свако од нас воли да мисли да би се, да има славу какву има Ђоковић, сигурно понашао тако дивно и присебно као и он.

Матрак, када би сви били такви, онда би Балкан био Скандинавија па не би било рата већ вековима, него би се зезали у кафанама и причали вицеве једни о другима (“Која је разлика између Швеђана и Норвежана?” “Швеђани имају фине комшије”). Не, Емир Спахић је оно што ми стварно јесмо, и каква већина нас јесте, без обзира на имовно стање или професију.

Кабадахије, како гласи један од поспрдних надимака које је добио када је, прво тихо, а онда на сва звона и све минарете, на видело изашло да Спахић постројава и селекторе, а камоли саиграче, да се он за све пита, да малтене одређује тактику и састав, ето то бисмо били, кабадахије које би свуда ишле срцем, а нимало главом, и које би се оснажиле више него што треба и више него што је пристојно, и које не би трпеле улицкане шпанске генијалце нити напаљене клинце на тренинзима – “отац могу да ти будем, боље пази шта причаш и како ме гледаш” – које би, кад је фртутма, скочиле за бураза и јарана макар то значило да ће остати без добро плаћеног посла.

И пљували бисмо кад нас нико не види, и ударили мучки с леђа кад нам се неко замери, док год постоји и најмања шанса да се извучемо, или намерно лактом у главу, па да нас суспендују на седам утакмица у Монпељеу, и гестикулирали бисмо непристојно кад мислимо да су камере искључене, и псовали и новинаре и навијаче и тренера и све у вражју матер, и упали бисмо у ватру кад треба бити присебан и остати свој, и први јуришали да погинемо када је боље тактички се повући и чекати своју прилику.

Неко би га други назвао још погрдније, рекао за њега да је клошар, кретен, јалијаш, дрзник који ради у корист своје штете и у корист штете читаве екипе и нације, насилник који би за све да се пита. И запитао би се каква је то земља којој он може да буде идол и какви су то људи који га безусловно воле.

Ево, баш овакви као што смо ми, свуда око нас су неки спахићи.

А ко је без греха и без таштине, нека први баци камен...

Не знам да ли је Дежуловић ишао толико далеко, али знам зашто бих га ја ставио у својих идеалних 11: због те вреле балканске крви услед које експлодирају топломери, због тога што је, кажу сви, најмирнији, најпитомији човек ван терена, права раја, пристојан и учтив, увек се фино јави комшијама, пита за здравље и обрне туру друштву старом, верује у Бога и да се добро добрим враћа...

А на терену му из чиста мира падне мрак на очи и постане непредвидив.

Интернетом се већ годинама шири један од оних лажних постова које сви узимају здраво за готово, као она измишљена писма Кијануа Ривса, рецимо, е тако по свим форумима и неозбиљним порталима постоји и нека митска изјава Емира Спахића након пораза у баражу од Ираца, која почиње са "Жао ми је што нисмо отишли на то јеб..о Европско".

Па још каже:

"Жао ми је што немамо ауто-пут, што имамо више од пола милиона незапослених, што нам на врху сједе шупљоглавци, распирују национализам, годинама нас левате. Жао ми је што су многи од нас дјетињство провели у подруму. (...) Али ми је неизмјерно драго што нисам рођен ни у Паризу, ни у Данској, ни у Португалу, земљама гдје имају велике стадионе, а хладну публику, којој мораш 'уздурисати' премоћан разглас да би их афирмисао да навијају барем двије минуте. Драго ми је, јер у овој нашој хладној, гладној и сиромашној земљи, кад те стрефи нешто насред улице, још увијек има оних који ће ти прићи и помоћи, без обзира на све. (...) Овдје се не живи само да би се умрло, овдје се и умире да би се живјело! Ово је моја Босна!"

Никада Емир Спахић није изговорио ове речи, ни близу. Оне су се појавиле на Фејсбуку и како то обично бива њему су приписане јер је баш згодно, а шта ту има фудбалер да демантује и да се бави Фејсбуком; није ни важно што је лаж, та лаж је само додала његовом статусу идола, јер овако размишља народ: ако Емир то баш и није рекао, види, он би то могао и то гарант мисли, тај страшни, неустрашиви, непредвидиви капитен Босне и Херцеговине.

Баш та непредвидивост један је од фактора који Емира Спахића и на прагу пете деценије чини незаменљивом кариком босанског тима. Јер да није све оно, не би био ни све ово, тако то кисмет зна да удеси.

Са толико година, и већ спорији за корак него што је био пре само сезону-две – а то додатно уме да унервози центархалфове: када схвате да је неки јуноша снажнији, бржи, окретнији, спретнији од њих, то је као кад бику махнеш марамом испред очију – Спахић је и даље најбољи дефанзивац којег та земља има.

И више од тога. У (истина слабашном) Хамбургеру, који му је прошле сезоне пружио спас када се чинило да му је инцидентом на БаyАрени каријера окончана, Емир Спахић је проглашен за најбољег играча екипе. И то гласовима оних који су пунили Волкспаркстадион из суботњег поподнева у суботње поподне, без обзира на таворење ХСВ-а у пренижим деловима табеле.

Како људи попут њега изазивају сучељавања где год се окренеш, то је много оних који му збрајају грешке, праве клипове на којима је испадао смешан када му фудбал прође кроз ноге, или испадао из игре, као када га је Еменике на Мундијалу претрчао, појео га, уништио га, натерао Дежуловића да преиспита своју листу. Који заборављају на све оне тренутке у којима су његова реакција, читање игре, осећај за маркацију били спасоносни. Заборављају да се увек одазвао када је његова земља то очекивала од њега.

Тридесет седам година има Емир Спахић, пет голова је дала Босна у Зеници у уторак увече, деведесет пет-шест минута провео је на терену бивши капитен – можда му је трака само сметала, вештачки га терала да даје пример када он то не може и не уме? – 90 утакмица одиграо је за репрезентацију, шест погодака је досад уписао, три месеца био суспендован јер је завалио неваспитаног редара шаком у главу, на десетине и десетине мечева пропустио је због картона и сукоба са тренерима, псовке упућене новинарима и осталој багри више нико не може да изброји, 643 дана има до почетка Мундијала у Русији на којем би могао да се опрости, 11 играча било је у оној Дежуловићевој књижици и један од њих био је он, и опет ће Кабадахија из Дубровника први да крене без главе и размишљања, и првом ће да му падне мрак на очи када адреналин подивља и крв се узнемири.

Баш као што би сваком од нас у којима чучи, вреба и склекове ради исти такав кабадахија.

Извор: моззартспорт