Марина Маљковић: Тек сад сам гладна успеха!

Има 35 година, а већ је ушла у анале кошарке. Најмлађа је селекторка на свету, европска шампионка и трећа на Олимпијским играма. Која је граница за Марину Маљковић?

Кошарка 26.08.2016 | 11:45 На слављу кошаркашица, у ноћи кад је Београд величанствено дочекао олимпијце, певали сте уз Гоцу Тржан. Је л‘ то она Марина која скрива сузе у хиту “Прљавог казалишта”?

- Стално сам таква, кад се покренем. Кажу, Марина се не смеје. Минут пре краја меча са Француском, Јелена Миловановић ми је рекла: “Ајде, насмеј се”. Али, моји пријатељи и људи с којима проводим време знају за мој осмех, то сам ја. Мора неко да буде озбиљан, да контролише 12 врло специфичних карактера, енергију, све друго не би имало смисла. То је оно природно у мени, док радим - радим, док се зезам - зезам се. Тако говорим и кошаркашицама - каже Марина Маљковић за “Блиц”.

После освојене бронзе у Рију, завршили сте на рукама играчица, у ваздуху. Та слика је обишла свет?

- Немам речи, у моменту се све десило, ја сам пришла играчицама и оне су ме узеле на руке. Свих 12, много лепа слика, највеће задовољство је та повратна емоција. То је неко потпуно испуњење.

Шта је сад граница, циљ, лествица је подигнута?

- Е то је драж, човек мора увек да сања највише и највише, увек постоји још нешто, боље, више... У овом тренутку, можда и глупо звучи, с обзиром на то шта је постигнуто, али има још такмичења, треба да се угледамо на наше ватерполисте који су све освојили. Мораш да тежиш медаљи на Светском првенству, што сјајнијој на Олимпијским играма, наставити са освајањем одличја.

Чврсто сте на земљи, за разлику од кошаркашица?

- Јесам, свесна сам успеха и то је супер. Играчице лебде, заслужиле су славу, она њима припада, али полако, схватиће. Не треба још, паметне су, не размишљају о томе, већ о заједништву са осталим спортистима, дочеку на аеродрому, доласку у “Блиц”, дочеку испред Скупштине... Није исто када пред народ излазиш појединачно или као тим, са свима осталима, одговорност се диже на највиши могући ниво, одговорност према земљи.

Већ сте два пута излазили пред народ?

- Бити с једне стране улице 2015. са својим тимом, кошаркашицама, био је потпуни шок за нас, слика је обишла свет. Сад смо прешли улицу мога града, са осталим спортистима наше земље, што је за мојих 35 година нестварно.

Где себе видите у будућности, WНБА, мушка кошарка...?

- Увек имаш циљ, константно сам гладна успеха, очи су ми гладне, кад видим кошаркашицу на којој се не види глад у очима, то не слути на добро. Имам пред собом Евролигу, Еврокуп, свакако да је и WНБА једна од опција, није проблем. Добродошла сам у Америку, то би био логичан наставак у каријери. Често ме питају за одлазак у мушку кошарку, уопште немам никакве предрасуде и границе по том питању, мушка или женска кошарка, нема разлике, сасвим сигурно.

“Блицу” сте на припремама за Рио на Златибору најавили чудо?

- Мора човек да верује и у оно што није нереално, само та вера уколико си предан послу поставиће те на место које заслужујеш.

Увек у интервјуима истичете личке корене, родни Београд, домовину, наш народ ван граница Србије?

- То је моја породица, ужа и шира, то су моји пријатељи, колеге спортисти. То избија из мене

Ускоро ћете у Истанбул, на клупу Галатасараја. Има ли страха?

- Дуго сам живела у Француској, у Турској ће бити сасвим другачије, не познајем терен, али људи који ме знају, Богдан Тањевић и Жељко Обрадовић, кажу ми: “Е, ти овде не можеш да не успеш”. Једва чекам да одем и не плашим се терористичких напада, у клубу желе да их вратим на путеве старе славе, 2013. су освојили Евролигу. То су ми амбиције, прича која ме радује, а у Београд их доводим крајем септембра на турнир где ће учествовати Црвена звезда, Партизан, Будућност, Цеље, Врбас и Галатасарај. И то ми је драго, волим да се хвалим својом земљом.

Остајете ли на клупи Србије?

- Имам уговор...

ПО ОВОЈ ПЕСМИ ЈЕ МАРИНА ДОБИЛА ИМЕ

Већ много дана

волим ја Марину

ал‘ њени хладни

погледи ме брину

да храброст скупим

никад немам снаге

да могу једном

да јој признам све

ал‘ кад ми она

мало ближе приђе

тад срце одмах

ми у пете сиђе

и више не знам

како ми је име

одједном као да сам посве нем

Марина, Марина, Марина

зар не знаш да

волим те ја

Марина, Марина, Марина

учини да срце ми сја

моја лепа мала,

љубав није шала

немој са мном

да се шалиш

о не, не, не, не, не

- Давно, у Краљеву, где сам и почео каријеру, слушајући песму коју изводи Италијан Роко Граната, рекао сам себи ако икада будем имао ћерку она ће се звати Марина. Тако је и било - каже отац Божа Маљковић.

“Хвала родитељима што су те створили”

По освајању бронзе у Рију, “Блиц” је родитељима Марине Маљковић, Гордани и Божидару, честитао речима: “Хвала вам што сте нам створили Марину”.

- Желим да разјаснимо само једну ствар, многи неваљалци њене резултате повезују са мном. Ја, морам признати, на Маринину каријеру утицао сам само једног тренутка, заједно са женом Горданом (намерно нисам рекао супруга) мало сам порадио на томе да се она роди. Од Суботице и финала Купа 2006. никад нисам био ни на једном њеном тренингу. А како ми је кад гледам њен меч, најбоље знају мој кум академик Влада Костић и пријатељи Бранко Ковачевић и Мига. Имао сам 50 финала у каријери, али дуел кошаркашица са Француском био ми је тежи од свих заједно - додаје Божа Маљковић.

Извор: блиц.рс