Marina Maljković: Tek sad sam gladna uspeha!
Ima 35 godina, a već je ušla u anale košarke. Najmlađa je selektorka na svetu, evropska šampionka i treća na Olimpijskim igrama. Koja je granica za Marinu Maljković?
Košarka 26.08.2016 | 11:45
- Stalno sam takva, kad se pokrenem. Kažu, Marina se ne smeje. Minut pre kraja meča sa Francuskom, Jelena Milovanović mi je rekla: “Ajde, nasmej se”. Ali, moji prijatelji i ljudi s kojima provodim vreme znaju za moj osmeh, to sam ja. Mora neko da bude ozbiljan, da kontroliše 12 vrlo specifičnih karaktera, energiju, sve drugo ne bi imalo smisla. To je ono prirodno u meni, dok radim - radim, dok se zezam - zezam se. Tako govorim i košarkašicama - kaže Marina Maljković za “Blic”.
Posle osvojene bronze u Riju, završili ste na rukama igračica, u vazduhu. Ta slika je obišla svet?
- Nemam reči, u momentu se sve desilo, ja sam prišla igračicama i one su me uzele na ruke. Svih 12, mnogo lepa slika, najveće zadovoljstvo je ta povratna emocija. To je neko potpuno ispunjenje.
Šta je sad granica, cilj, lestvica je podignuta?
- E to je draž, čovek mora uvek da sanja najviše i najviše, uvek postoji još nešto, bolje, više... U ovom trenutku, možda i glupo zvuči, s obzirom na to šta je postignuto, ali ima još takmičenja, treba da se ugledamo na naše vaterpoliste koji su sve osvojili. Moraš da težiš medalji na Svetskom prvenstvu, što sjajnijoj na Olimpijskim igrama, nastaviti sa osvajanjem odličja.
Čvrsto ste na zemlji, za razliku od košarkašica?
- Jesam, svesna sam uspeha i to je super. Igračice lebde, zaslužile su slavu, ona njima pripada, ali polako, shvatiće. Ne treba još, pametne su, ne razmišljaju o tome, već o zajedništvu sa ostalim sportistima, dočeku na aerodromu, dolasku u “Blic”, dočeku ispred Skupštine... Nije isto kada pred narod izlaziš pojedinačno ili kao tim, sa svima ostalima, odgovornost se diže na najviši mogući nivo, odgovornost prema zemlji.
Već ste dva puta izlazili pred narod?
- Biti s jedne strane ulice 2015. sa svojim timom, košarkašicama, bio je potpuni šok za nas, slika je obišla svet. Sad smo prešli ulicu moga grada, sa ostalim sportistima naše zemlje, što je za mojih 35 godina nestvarno.
Gde sebe vidite u budućnosti, WNBA, muška košarka...?
- Uvek imaš cilj, konstantno sam gladna uspeha, oči su mi gladne, kad vidim košarkašicu na kojoj se ne vidi glad u očima, to ne sluti na dobro. Imam pred sobom Evroligu, Evrokup, svakako da je i WNBA jedna od opcija, nije problem. Dobrodošla sam u Ameriku, to bi bio logičan nastavak u karijeri. Često me pitaju za odlazak u mušku košarku, uopšte nemam nikakve predrasude i granice po tom pitanju, muška ili ženska košarka, nema razlike, sasvim sigurno.
“Blicu” ste na pripremama za Rio na Zlatiboru najavili čudo?
- Mora čovek da veruje i u ono što nije nerealno, samo ta vera ukoliko si predan poslu postaviće te na mesto koje zaslužuješ.
Uvek u intervjuima ističete ličke korene, rodni Beograd, domovinu, naš narod van granica Srbije?
- To je moja porodica, uža i šira, to su moji prijatelji, kolege sportisti. To izbija iz mene
Uskoro ćete u Istanbul, na klupu Galatasaraja. Ima li straha?
- Dugo sam živela u Francuskoj, u Turskoj će biti sasvim drugačije, ne poznajem teren, ali ljudi koji me znaju, Bogdan Tanjević i Željko Obradović, kažu mi: “E, ti ovde ne možeš da ne uspeš”. Jedva čekam da odem i ne plašim se terorističkih napada, u klubu žele da ih vratim na puteve stare slave, 2013. su osvojili Evroligu. To su mi ambicije, priča koja me raduje, a u Beograd ih dovodim krajem septembra na turnir gde će učestvovati Crvena zvezda, Partizan, Budućnost, Celje, Vrbas i Galatasaraj. I to mi je drago, volim da se hvalim svojom zemljom.
Ostajete li na klupi Srbije?
- Imam ugovor...
PO OVOJ PESMI JE MARINA DOBILA IME
Već mnogo dana
volim ja Marinu
al‘ njeni hladni
pogledi me brinu
da hrabrost skupim
nikad nemam snage
da mogu jednom
da joj priznam sve
al‘ kad mi ona
malo bliže priđe
tad srce odmah
mi u pete siđe
i više ne znam
kako mi je ime
odjednom kao da sam posve nem
Marina, Marina, Marina
zar ne znaš da
volim te ja
Marina, Marina, Marina
učini da srce mi sja
moja lepa mala,
ljubav nije šala
nemoj sa mnom
da se šališ
o ne, ne, ne, ne, ne
- Davno, u Kraljevu, gde sam i počeo karijeru, slušajući pesmu koju izvodi Italijan Roko Granata, rekao sam sebi ako ikada budem imao ćerku ona će se zvati Marina. Tako je i bilo - kaže otac Boža Maljković.
“Hvala roditeljima što su te stvorili”
Po osvajanju bronze u Riju, “Blic” je roditeljima Marine Maljković, Gordani i Božidaru, čestitao rečima: “Hvala vam što ste nam stvorili Marinu”.
- Želim da razjasnimo samo jednu stvar, mnogi nevaljalci njene rezultate povezuju sa mnom. Ja, moram priznati, na Marininu karijeru uticao sam samo jednog trenutka, zajedno sa ženom Gordanom (namerno nisam rekao supruga) malo sam poradio na tome da se ona rodi. Od Subotice i finala Kupa 2006. nikad nisam bio ni na jednom njenom treningu. A kako mi je kad gledam njen meč, najbolje znaju moj kum akademik Vlada Kostić i prijatelji Branko Kovačević i Miga. Imao sam 50 finala u karijeri, ali duel košarkašica sa Francuskom bio mi je teži od svih zajedno - dodaje Boža Maljković.
Izvor: blic.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar