Прича: Олд Трафорд – стадион гдје станују легенде...!
Рајан Гигс напустио је Манчестер Јунајтед после три деценије и на још један начин се придружио живим легендама енглеског гиганта.
Фудбал 07.07.2016 | 00:00Освојио је 34. трофеја, укључујући 13 титула шампиона, а рекордна 963 наступа за Јунајтед тешко ће бити надмашена.
Навијачи га највише памте по голу Арсеналу којим је Јунајтед дошао до трипле круне 1999, али по још безброј феноменалних партија за тим са Олд Трафорда
Поред Гигса, представљамо вам фудбалске легенде које су исписале историју Манчетер Јунајтеда, једног од најтрофејнијих клубова Енглеске, али и целокупног фудбалског света.
Бил Фоулкс (1951-70)
Класни центархалф био је отелотворење ‘Безбијевих беба’.
Као штопер био је чврст, стуб екипе која је прошла свашта, 1958. Извлачио је људе из олупина после несреће у Минхену. Десет година касније асистирао је у новом походу Јунајтеда на европски трон.
Фоулкс је био ‘све’ у најмитскијој генерацији Манчестер Јунајтеда
Роџер Берн (1951-58)
Манчестер Јунајтед имао је врло популарне капитене, али за многе нико неће бити као Роџер Берн.
Могао је да се прилагоди свему, а постао је један од први офанзивних бекова у свету фудбала јер је одлично читао игру .
Један је од осморице погинулих играча у несрећи 1958, при повратку екипе са гостовања Црвеној звезди у Београду, у оквиру четвртине финала тадашњег Купа шампиона
Данкан Едвардс (1953-58 )
Да га је судбина мало другачије третирала, могао је да буде највећи играч у историји.
Крилни нападач, иако је могао да практично било где на противниковој половини терена, био је велики, снажан, брз, покретљив и предодређен за највеће ствари.
Са 21 годином, 1958. већ је имао 177 наступа за Јунајтед и 18 за Енглеску. Али, на велику жалост, само 15 дана после минхенске несреће подлегао је повредама.
Боби Чарлтон признао је да је Едвардс био ”једини играч уз којег се осећао инфериорно“ , као и да је његова смрт ”највећа појединачна трагедија која се догодила Манчестер Јунајтеду и енглеском фудбалу икада“.
Сер Боби Чарлтон (1956-73)
Само 16 месеци после дебија за Јунајтед, Чарлтон је изгубио осам саиграча у авионској несрећи, а имао је и невероватну срећу да преживи трагичну ноћ у Минхену.
Постигао је 249 голова у 758 наступа, водио је клуб до борбе повратка у врх, играо је елегантно и имао велику вољу за успехом.
Важи за једног од највећих господина у копачкама, једног од најбољих везиста у историји фубала и правог мајстора са лоптом.
Био је познат по свом нападачком инстикту и додавањима са средине терена, као и јаким далекометним шутевима.
Са Јунајтедом је освојио првенство 1965. и1967, а нередне године, са два постигнута поготка у финалу Купа европских шампиона додао је још једно одличје у својој биографији.
Као члан репрезентације Енглеске освојио је Светско првенство 1966, а исте године био је добитник Златне лопте јер је проглашен за најбољег фудбалера Европе.Због свега што је урадио за енглески фудбал 1994. од Краљице је добио титулу ‘сера’ И члан је Лауреус светске спортске академије.
Денис Лоу (1962-73)
Стрелац врхунског квалитета, али не само нападач него комплетан фудбалер.
Када је имао лопту у ногама био је одличан, и као додавач и као дриблер, попут врхунског везњака.
Имао је ту срећу да игра у генерацији са Бестом, Чарлтоном и осталим ‘Базбијевим бебама’.
С правом се сматра највећим шкотским играчем икада, рекордер је Јунајтеда са 46 голова у једној сезони (1963-64). Освајач је Златне лопте 1964, а за Јунајтед је одиграо 309 утакмица и постигао погодак у свим такмичењима.
Џорџ Бест (1963-74)
“Да сам рођен ружан, никад не бисте ни чули за Пелеа”, нашалио се једном приликом великан из Северне Ирске, али то је одраз онога какав је Бест био и какав је могао бити.
Са урођеном техником о каквој већина играча може само да сања, Беста је било ужитак гледати.Постигао је 179 голова за 11 година на Олд Трафорду, а то је само делић приче о Бесту јер је њу готово немогуће опистати у три, четири реченице.
Члан је чувене генерације ‘Базбијевих беба’ која је 1968. Манчестеру донела први Куп Европских шампиона, а исте године проглашен је за најбоље фудбалера Европе традиционалној анкети Франс фудбала.
Један је од првих бунтовника у свету фудбала - “Увек сам желео да будем најбољи у свему, на терену најјачи, у бару јачи од оног што највише попије”- његова изјава која га описује.
Марк Хјуз (1980-86 & 1988-95)
Један од кључних за успех сер Алекса Фергусона, његови су голови били темељац повратка на стазе успеха клуба раних 90-их.
Уз Брајана Мекклејра, потом и Ерика Кантону, Хјуз је чинио нападачки тандем, а донео је Фергусону и први европски трофеј на Олд Трафорд головима у финалу Купа победника Купова 1991. против Барселоне у Ротердаму.
Иако је био тренер градског ривала Манчестер Ситија, његова 163 гола за Јунајтед га сврставају у истинске легенде клуба.
Брајан Робсон (1981-94)
За генерације Јунајтедових навијача он ће увек бити ‘капитен Марвел’, капитен који је владао средином терена пуних 13 година.
Његове лидерске способности довеле су до тога да је постао најдуговечнији Јунајтедов капитен, јер је траку преузео као 25-годишњак 1982.
Одличан у стартовима, али и са лоптом, која као да му је била причвршћена за леву ногу.
Подигао је шампионски пехар 1993. после 26. година ‘суше’ у Јунајтеду, најдуже у новијој клупској историји.
Петер Шмајхел (1991-1999)
‘Велики Данац’ био је право појачање за Манчестер Јунајтед, подигавши летвицу осталим голманима у целој лиги.
Своју последњу сезону у Јунајтеду завршио је на најбољи могући начин, освајањем трипле круне.
‘Ђаволи’ су те 1999. године освојии првенство, ФА куп и Лигу шампиона.
УЕФА га је 1992. и 1993. прогласила најбољим голманом Европе, исто звање добио је и 1997. и 1998, биран је неколико пута у идеални тим Премијер лиге, чак су га проглашавали незванично трећим најбољим голманом свих времена.
Познат је по невероватним рефлексима, сналажљивости у ситуаицјама „један на један“, мотивацији коју је преносио на саиграче и трофејима којима је пунио трофејне сале клубова чешће него што је дозвољавао ривалима да га савладају.
Дејвид Бекам (1992-2003)
Не може се оспорити његов допринос и важност за Јунајтед, као и европски фудбал у глобалу, иако су током читаве његове каријере љубитељи фудбала на погрешан начин перцепирали његов учинак на терену.
Није било решења ни одбране од његове деснице, имао је небројано асистенција, а и надавао се голова. Посебно се памти онај са центра Вимблдону, који је на крају проглашен најбољим у историји Премијер лиге, као и Тоттенхему.
Био је значајан у освајању титуле шампиона Европе 1999, да би десет дана касније извео два корнера за два гола и незабораван преокрет у финалу Лиге шампиона против Бајерна у Барселони.
Гари Невил (1992-2011)
Десни бек је за 19 година проведених у клубу освојио 20 трофеја и темељ је генерације ’92.
Био је капитен и пре него што је ставио траку око руке јер се нико није борио за Јунајтед као он.
Сер Алекс једном га је назвао најбољим енглеским десним беком своје генерације
Ерик Кантона (1992-97)
Кантона је једна од многобројних икона Манчестер Јунајтеда, иако је на Олд Трафорду провео мање од пет година.
Његов утицај на екипу, која је хтела да прекине 26 година дуго чекање на титулу, био је моменталан, попшто је уз њега Јунајтед сломио менталне и психичке баријере.
Његов низ кључних голова у тесним победама донео је титулу 1996, а освајао је титуле у све четири сезоне које је завршио на терену. Навијачи су га прогласили ‘Краљев Ериком’.
Кантона је имао стил, страст, темперамент и дозу генијалности, а његова посебност види се и у чувеном сукобу, када је насрнуо на навијача који га је прогонио током читаве сезоне, на сред меча.
Пол Сколс (1992-2011 & 2012-13)
Зинедин Зидан назвао је Пола Сколса својим најтежим противником, док је Пеп Гвардиола тврдио да је Пол најбољи везни играч своје генерације.
Такође, када су легендарног Зизуа упитали како се осећа као најбољи везиста своје генерације, он је рекао да не зна и да би морали да питају управо Сколса.
За Бобија Чарлтона био је ”све оно најбоље што фудбал носи“. Данас се Јунајтед мучи да пронађе његову замену, или барем некога ко би делимично могао да надомести његов одлазак.
Његове радне навике, менталитет и сјајан преглед игре, али и ударац чине га једним од најкомплетнијих енглеских везњака свих времена.
Рој Кин (1993-2005)
Његов оштар језик често је био разлог расправе, али његова појава на терену је посебна прича.
Некада је и претеривао јер је захтевао савршенство од свих око себе, а био је генерал на терену и ван њега.
Пргави Ирац је био бескомпромисан на терену, није штедео ни себе ни противнике, али је његова осветољубивост скупо коштала. Старт којим је скратио каријеру Алфа-Ингеа Халанда остаће упамћен као можда најбруталнији у играчким данима Јунајтедовог “пит була”.
Њихов сукоб је трајао јако дуго још док је Норвежанин носио дрес Лидса.
Један је од најуспешнијих фудбалера Ирске са освојених 19 трофеја, а 17 је освојио управо са Јуајтедом.
Напустио је Олд Трафорд након свађе са Фергусоном и остатком клупског врха , куб је напустио на помало неславан начин, али титулу ‘гвоздена цеваница’ нико не може да му одузме.
Оле Гунар Солшер (1996-2007)
Голом у надокнади времена донео је Јунајтеду пехар Лиге шампиона 1999, али и осим те незаборавне вечери, Солшер је оставио дубок траг у клупској историји.
Надимак ‘супер замена’ практично је добио значење по сјајном Норвежанину, али он је био и, немилосрдни голгетер.
‘Убица дечјег лица’ погодио је 126 пута у 366 наступа.
Рио Фердинанд (2002-14)
Грациозан и храбар одбрамбени играч, брзо је одговорио на критике када га је Јунајтед начинио најскупљим одбрамбеним играчем у историји лиге, клуба плативши 34 милиона фунти Лидс Јунајтеду.
После 12 година уверио је све да се исплатило. Одлично је читао игру, брзо је покривао терен, а постао је вођа и икона 21. века Јунајтеда.
Као капитен подигао је пехар Лиге шампиона 2008, а остаће и упамћен као део једног од најбољих штоперских тандем у историји најславнијег британског клуба, али и света, са нашим Немањом Видићем.
Кристијано Роналдо (2003-2009)
Откако је отишао у Реал Мадрид, постао је један од двојице најбољих играча на свету, али у Јунајтеду је положио темеље свога успеха.
У клуб је дошао је као мршави дечак, али је Португалац је за шест година на Олд Трафорду задивио навијаче невиђеном техником и фантастичним головима, И тако се одужио сер Алексу на указаном поверењу.
Са 42 гола у сезони 2007/08 водио је Јунајтед до двоструке круне.
Роналдо је после одласка за навијаче и даље икона клуба, а не прође лето да се не понадају да би момак за острва Мадеира могао да се врати и поново обуче црвени дрес са бројем седам на леђима.
Вејн Руни (2004-)
Дошао је из Евертона као 18-годишњак, а дванаест година касније најбољи је је стрелац репрезентације Енглеске свих времена, док му 69 погодака недостаје како би стигао Алана Ширера, као најбољег голгетера у историји Премијер лиге.
Од 2004. је на Олд Трафорду, на свом дебију постигао је три поготка и забележио једну асистенцију, најавивши оно што нас је чекало у будућности.
Био је успешан партнер у нападу са Рудом ван Нистелројем, Кристијаном Роналдом, Димитром Бербатовим и Робином ван Персијем.
До сада је постигао 240 голова на 520 утакмица, а показао је да може да игра и на још неколико позиција на средини терена.
Немања Видић (2006-14)
Био је доминантна фигура у одбрани при крају Фергусонове ере.
На почетку се, после доласка у јануару 2006. мучио да се навикне на специфичан стил фудбалан а Острву, али убрзо је постао неизоставан у шампионском тиму. Неустрашивост му је била главна одлика, а водио је својим примером, па је постао и капитен – тек други који није Енглез, уз ‘Краља Ерика’.
Са ‘Црвеним ђаволима’ освојио је три узастопна првенства (пет укупно), Лигу шампиона 2008. године, три Лига Купа, пет Комјунити Шилдова.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар