Прича: Пјесник који је убадао као пчела и одбијао да падне...!

Данас је Алијева сахрана. Вероватно ће и тамо горе, где год, ког кога год, отићи уз бубњеве, повике „тхе цхамп ис хере“ и причу о томе како је најлепши.

Остали спортови 10.06.2016 | 23:00

Лери Холмс је био велики борац. Боксерски шампион света. Кажу, имао је један од најбољих левих директа у историји бокса. Борио се с најбољима икада. Борио се и побеђивао их.

Бранио је титулу 20 пута. Мало му је фалило да престигне непрестижног Рокија Марћана по броју узастопних победа без пораза (49-0). Каријеру је званично завршио 1985. године и после се враћао међу конопце неколико пута. Последњи пут се борио чак 2002. године.

Један је од највећих свих времена, члан Боксерске куће славних.

Како каже, једном му је у Лас Вегасу пришла жена коју је тада видео први пут у животу.

"Никада је нећу заборавити. 'Здраво, мрзим вас', рекла ми је. Зашто ме мрзите", питао ју је.

"Јер сте пребили Мухамеда Алија".

Те ноћи 2. новембра 1980. године у Лас Вегасу у ринг су изашла два велика шампиона, а некада и сарадника - док је Али био на свом врхунцу Холмс му је био спаринг партнер.

Али је носио бели шорц са црном пругом са стране, док је Холмсов био црвено-бели. Вечити дерби у Лас Вегасу...

"Нокаутираћу Холмса, нема он шансе против мене", говорио је Али данима пре меча за његове добре другарице камере.

У рингу је правио шоу још пре него што је меч почео. Стајао је на средини, блебетао нешто, правио се да се као залеће ка Холмсу и као "пустите ме, пустите ме". Холмс га је само гледао.

Гонг се огласио. Меч је почео.

Меч који никада није требало да буде одржан.

Видело се одмах на почетку да ту нешто не штима. Али је био тром, споро се кретао. А и како да не буде, имао је тада 38 година, а преко пута себе борца скоро десет година млађег.

"Мислили смо да Али може да победи... Али после неколико рунди схватио сам шта се дешава", каже Вили Мухамед.

Није много прошло, Али је почео да се гаси. Можда је задао само неколико удараца. Није имао снаге, а Холмс је ударао и ударао. Али је држао гард и стајао уз конопце, то је то. Није чак ни "бежао" по рингу. Био је врећа за ударање.

"Желео сам да га Холмс нокаутира, не да га повреди. Да га нокаутира и оконча све", рекао је Ричи Ђакети, човек који је од 1973. до 1988. био Холмсов тренер.

"Да је ово била представа на Бродвеју рекли би да је трагедија", рекао је много година касније у ЕСПН документарцу „Мухамед и Лери“, Алијев дугогодишњи доктор уз конопце Ферди Пачеко.

Холмс је ударао и ударао. Али је држао гард. Славни Али стоји и добија батине, неспособан скоро ни да се брани.

"Спреман је падне, ово мора да се прекине", виче коментатор својим лепим гласом док Али изграва џак.

Холмс неколико пута гледа у судију. И он би да меч буде прекинут. Између рунди судија прилази Алијевом углу да види шта се дешава. Борба се наставља.

"Лери, време је да завршиш ово. Престани да гледаш судију, изађи и обори га", каже Холмсу његов тренер.

Тако је и било, Лери је изашао, ударао и ударао. Јако, из све снаге. У главу, у тело. Желео је нокаут, желео је да оконча мучење.

"Нисам желео да повредим Алија, већ да га ударам толико да га натерам да одустане. Он то није хтео", наводи Холмс.

Ништа се није дешавало.

"Тужно је гледати ово, зар не? Надам се да ће прекинути меч. Али учи да чак ни он не може вечно да буде јак", говори коментатор.

"Спреман је падне", каже он. Батине.

"Ово мора да буде прекинуто". Још батина.

Међутим, Али није хтео да падне.

Јер он је Али.

Касијус Марселус Клеј рођен је 17. јануара 1942. године у Луивилу у савезној држави Кентаки. Имао је сестру и четворицу браће. Име је добио по свом оцу који је то име добио у част републиканског политичара из 19. века.

Био је потомак робова са Југа који су били афричког порекла (наводи се да му је прабаба са очеве стране са Мадагаскара), али је имао и ирско и енглеско наслеђе.

Отац му је радио са рекламама и знацима. Мајка, Одеса О'Грејди Клеј, била је домаћица. Иако му је отац био методиста дозволио је својој супрузи да његову деце васпита као баптисте. Одрастао је у расној сегрегацији. Црнци су имали своје чесме, своје улазе, своја седишта у биоскопу, све одвојено. Са боксом га је упознао полицајац и тренер бокса Џо Мартин.

Видео је малог 12-годишњег Клеја како се спрема да се сукоби са клинцем који му је украо бицикл. Мали Клеј му је рекао да се "спрема да га налупа", а овај му одговорио да би било боље да пре тога прво научи да боксује.

Што би она досадна флоскула рекла - остало је историја.

У аматерском боксу дебитовао је 1954. године. Освојио је шест титула Златна рукавица свог Кентакија, две националне титуле, титулу Аматерског спортског савеза, а онда и златну медаљу на Олимпијади 1960. године у Риму.

После тога догодио му се чувени инцидент у ресторану намењеном само за белце у којем нису хтели да услуже њега и његовог пријатеља па је бацио медаљу у реку Охајо. Међутим, та прича је на стакленим ногама, многи су је после тога негирали. Неки тврде и да је медаљу само изгубио.

Лежала она испод каквог муља и "спавала са рибама" или се једноставно затурила негде и чека да је неки срећник пронађе, Али је на Олимпијади 1996. године у Атланти, када је запалио бакљу за почетак игара, добио њену замену.

Професионалним боксом почео је да се бави 29. октобра 1960. године и то победом на Тунијем Хунсакером, човеком чије име је остало упамћено у историји само зато - јер га је Али победио.

Исте године догодила се и још једна битна ствар за њега, за тренера је узео Анђела Дандија којег је упознао три године раније док је још био аматер. Њих двојица ће заједничким снагама стварати историју. Иначе, желео је да му менаџер буде чувери Шугар Реј Робинсон, али је он то одбио.

До 1963. године имао је 19 победа без иједног пораза и то 15 нокаутом.

То сада звучи како да је он улазио у ринг, играо се мало и све би било готово за час, а није било тако. Био је и нокдауну неколико пута. Једном га је спасло звоно. Најтеже му је било против Дага Џоунса у Медисон сквер гардену, месту на којем ће му се током година догодити толико тога.

Победио је једногласном одлуком судија, а та одлука је дочекана звиждуцима публике. Да, Клеј је извиждан. Публику тада још није држао на свом длану. Свашта је и улетело у ринг.

Тадашњем шампиону Сонију Листону се то све свиђало. Док је гледао тај меч изјавио је да би уколико се буде борио против Клеја могао да буде ухапшен због убиства.

Њихов меч назван је "Борбом године" и та борба заказана је за 25. фебруар 1964. године у Мајамију.

Иначе, Сони Листон је био прилично застрашујућа личност. Био је доминантан борац, а имао је и криминалну прошлост и везе са мафијом. У складу са тим, доста логично када је у питању неко тако опасан, Клеј га пре меча стално "прозива" и назива "великим ружним медведом".

Од мерења је направио циркус. Соколио се, а пулс му је тада био на 120, двоструко већи него иначе. Као да се мало уплашио... И да јесте, никада то не би признао. Шоу прави и у медијима.

"Видео сам Сонија Листона пре неколико дана", каже му новинар.

"Није ли ружан", одговара му Клеј.

Новинар се смеје.

"Превише је ружан да би био светски шамион. Светски шампион би требало да буде леп, као ја", узвикнуо је Али.

"Рекао ми је да могу да се кладим у свој живот да нећеш издржати три рунде", узвраћа новинар да би онда Али за одговор, као много пута у својој каријери, употребио поезију.

"Иф yоу wанна лосе yоур монеy, тхан бет он Соннy".

Гонг се огласио. Листон је одмах јурнуо на свог противника. Међутим, Клеј је брз, много бржи од њега, избегава ударце због чега шампион изгледа смешно. На крају прве рунде Клеј креће у напад и задаје неколико удараца.

Листон је био бољи у другој, али у трећој Клеј удара и Листону прави посекотину изнад левог ока. Први пут у својој каријери Листон крвари. Као на крају "300", види се да и бог може да крвари.

На крају четврте рунде Клеј се враћа у свој угао и жали се да га пеку очи. У то време шушкало се по каквим кулоарима да постоји нешто сумњиво у Листоновим рукавицама. То никада није потврђено, али неки су тврдили да се више његових противника жалило да их пеку очи током борби.

Упркос свему Клеј је успео да преживи пету рунду. У шестој је доминирао, задао је неколико удараца, Листон није одговорио до краја седме рунде и Клеј је проглашен за победника.

"Поједите своје речи", викао је новинарима са ивице ринга.

"Ја сам највећи. Потресао сам свет. Ја сам најлепша ствар која је икада живела", викао је Клеј из ринга.

Тада је имао само 22 године.

Тада је најавио је шта ће се догодити у будућности: "Нећу бити обични шампион света, бићу најбољи свих времена".

Убрзо након борбе са Листоном Клеј мења име у Касијус Икс Клеј, а потом у Мухамед Али након друговања са Нацијом ислама и преласка у ту веру.

"Не морам да будем то што ви желите да будем. Слободан сам да будем шта желим да будем и мислим шта желим“, рекао је Али.

Малкома Икса који му је убрзо постао духовни и политички ментор упознао је 1962. године.

„Касијус Клеј је моје робовско име. Не плашим се да се успротивим белом естаблишменту. Ја сам Америка. Ја сам део који не признајете. Али навикните се на мене. Црн, самоуверен, надмен. Моје име, не ваше. Моју религију, не вашу. Моје циљеве. Не ваше. Навикните се на мене“, изјавио је Али.

Реванш меч са Листоном заказан је за мај 1965. године у Мејну.

Та борба изазвала је доста буре, иако се то дешавало шта год Али радио. Током прве рунде Листон је оборен брзим ударцем који је ретко ко видео, а који су новинари после назвали "фантомски ударац".

Тако је и било. Листон покушава да га погоди левим крошеом, промашује. У следећем тренутку је на земљи.

Али се није повукао у неутрални угао и судија није почео да одбројава. Листон се подигао после двадесетак секунди на земљи и борба је настављена. Међутим, судија Џерзи Џо Волкот је потом прекинуо меч и прогласио Алија победиком нокаутом.

Читава борба је трајала мање од два минута. После је чак било и прича да је Листон намерно пао због претњи Нације ислама, а није било Јутјуба да се снимак врати неколико секунди уназад и погледа.

Шампион је наравно имао објашњење како је нокаутирао Листона.

"Четири стотинке. То је као један трептај ока, као флеш блица. У тренутку када сам ударио Сонија Листона сви људи су у том тренутку трепнули и зато нико није видео", изјавио је једном Али.

Добро, шта, то је могуће, барем за човека који је за себе говорио да је толико брз да када угаси светло изађе из собе пре него што постане мрак.

А лепо је рекао раније: "И'м гонна флоат лике а буттерфлy анд стинг лике а бее, хис хандс цан'т хит wхат хис еаyс цан'т сее"

Један од значајнијих Алијевих противника након тога био је Флојд Петерсон, додуше мање због бокса више због неких других ствари. Пре меча Петерсон је одбијао да Алија зове Али и стално га ословљавао са Касијус Клеј - његовим "робовским именом".

Меч ко меч није значајан ни по чему, Али је очигледно био за неколико класа бољи. Остао је упамћен само по томе што је Али између удараца викао на Петерсона и понављао му једну ствар.

"Како се ја зовем", викао је Али на њега док га је тукао.

Поједини медији су га после критиковали јер је се "играо" са Петерсоном у рингу.

Онда је Али учинио нешто што ће можда и највише утицати на његову каријеру - одбио је да иде у рат. Добио је позив за војску, а у то време Вијетнам је био актуелан. Рамбо је ишао тамо, Форест Гамп такође. Холивуд ће деценијама након тога снимати гомиле и гомиле филмова о Вијетнаму, рату који су САД изгубиле.

Међутим, Али није хтео да иде. У Хјустону, на прозивци, није иступио након што је његово име три пута прочитано.

"Не желим да убијам Вијетконговце. Они мени ништа у животу нису урадили. Никада ме нису звали црнчугом, за разлику од неких других", дао је Али тада чувену изјаву.

Потпуно бела порота, као на оном случају Атикуса Финча, осудила је Алија због тога на пет година затвора и казну од 10.000 долара. Жалба је одмах уложена и кауција је плаћена па није ишао у затвор.

Међутим, три године није могао да боксује - од марта до 1967. до октобра 1970. године. Од 25. до 29. године.

"Украли су му три најбоље године његове каријере. Када је био на врхунцу није могао да боксује", рекао је једном његов тренер Анђело Данди.

Прва борба након повратка била је против тамо неког Џерија Кверија. Онда је добио и Оскара Бонавену и ту почиње антологијски период бокса у којем су уз њега учествовала још два великана - Смокин' Џо Фрејзер и Џорџ Форман.

Први сусрет Алија и Фрејзера назван је "Борбом века" која је одржана 8. марта 1971. године.

"Фрејзер је превише ружан да би био шампион. Фрејзер је сувише глуп да би био шампион", провоцирао је Али који тада више није баш толико био брз и способан да убоде као пчела.

Причао је томе како за Фрејзера навијају само белци у оделима, шерифи из Албама и чланову Кју Клукс Клана, а да се он бори за "људе из гета". Поредио је Фрејзера са горилом, доносио је играчкицу гориле у емисије и ударао је, говорио да Фрејзер не зна да прича...

Треба истаћи и то да је Фрејзер пре тога био максимално коректан према Алију, сведочио је у његову корист док је Али био суспендован, чак је и одбио титулу шампиона која је Алију одузета без борбе, а позајмљивао му је и новац.

Међутим, није могао да вербално парира Алију и ствари изговорене пре њихових мечева пратиле су га до краја живота. Фрејзер и људи из његовог тима увек су сматрали Алијеве нападе сувишним и неправедним. Мржња је почела да се ствара.

Зато, када је меч почео, Фрејзер је јурнуо на Алија, стално га нападао и поред удараца које је добијао. Ударао је Алија у тело. До седме рунде било је нерешено, али је Али добијао ударце какве до тада није никада добијао.

Али се касније наслонио на конопце, употребио „ропе-а-допе“ тактику и пуштао да га Фрејзер удара надајући се да ће га изморити. Добио је потом неколико удараца који су га озбиљно уздрмали и судије су једногласном одлуком Фрејзера прогасиле са победника - Алијев први професионални пораз.

Након тог првог пораза имао је шест победа пре него што му је Кен Нортон 1973. поломио вилицу и нанео други.

Ипак, три година након "Борбе века", опет у Медисон сквер гардену који, изгледа, припада Алију колико припада и Никсима - реванш. Фрејзер је у међувремену убедиљво изгубио од Џорџа Формана, тако да је и улог био велики - шанса да се изазове шампион.

Ривалство Алија и Фрејзера једно је од највећих у историји спорта. Други њихов меч био је жесток, много тога се издешавало између њих пре тога. Тешких речи... Али је ту славио на поене и тако себи створио пут до једног од два најпознатија бокс меча у историји - Румбле ин тхе Јунгле.

Мобуту Сесе Секо, диктатор братског нам несврстаног Заира, данашњег Конга, дао је десет милиона долара како би меч био одржан у његовој земљи. Меч је наравно имао велики политички и друштвени предговор. Опет, због остављања риме у целости, цитат остаје на енглеском:

"Иф yоу тхинк тхе wорлд wас сурприсед wхен Ниxон ресигнед, wаит 'тил И wхуп Фореман'с бехинд!

Али је стигао у Заир где су га обожавали. Борио се за права црнаца и права муслимана, како да га не обожавају.

"Али, бумаје", викали су му. У преводу - "Али, убиј га".

"На телевизији пуштају само Тарзана. А људи из Афике су много паментији од нас. Говоре енглески, свој афрички и француски. Ми не знамо добро да причамо ни енглески", рекао је Али.

Онда је једном током тренинга стао на угао ринга и одлучио да новинарима демонстрира колико га воле.

"Плаши се (Форман), ово је моја земља. Хоћете да видте да је ово моја земља?“

"Али, бумаје, Али, бумаје" почиње да виче. Наравно, маса га прати.

Осим тога, пред меч са Форманом дао је одржао је можда и свој најпознатији говор. Као какво несрећно саопштење у рату клубова, преносимо га у целости, преводити га и нешто скраћивати било би скрнављење.

Валдорф Асторија хотел у Њујорку, септембар 1974. године, боксер/песник:

Бад!

Беен цхоппин' треес. И доне сометхинг неw фор тхис фигхт... И'ве wрасслед wитх ан аллигатор...тхат'с ригхт! И доне wрасслед wитх ан аллигатор. И доне тусслед wитх а wхале. И доне хандцуффед лигхтнин', тхроwед тхундер ин јаил!

Тхат'с бад...

Онлy ласт wеек И мурдеред а роцк, Ињуред а стоне, Хоспитализед а брицк. И'м со меан И маке медицине сицк!

Бад!

Фаст...Фаст!

Ласт нигхт И цут тхе лигхт офф ин мy бедроом, хит тхе сwитцх, wас ин тхе бед бефоре тхе роом wас дарк!

Фаст!

Анд yоу, Георге Фореман. Алл оф yоу цхумпс аре гонна боw, wхен И wхооп хим. Алл оф yа! И кноw yоу гот хим, И кноw yоу гот хим пицкед... Бут тхе ман'с ин троубле.

И'мма схоw YОУ ХОW ГРЕАТ И АМ!

Форман је током спаринга пред меч зарадио посекотину због чега је меч померен за шест недеља. То је Алију одговарало. Ишао је без обезбеђења свуда, дружио се са локалцима. Сви су навијали за њега.

Међутим, то му у рингу није много значило, тада је имао већ 32 године, а Форман је био познат као боксер са најснажнијим ударцем у историји.

А како је Форман ударао?

Има тај снимак на Јутјубу. Форман у белој мајици и црвеном шорцу. Удара у џак који држи његов тренер Дик Седлер и овај га, као у цртаћу, ударцима подиже са земље. А џак се савија као какав јастук. Седлер у једном тренутку не може више, Форман га ударцем баци за који метар. Опет, ударцем у џак, не у њега.

Због свега тога је Алијева тактика на мечу била још спектакуларнија. Таквог једног ударача - пустио је да га удара. Хтео је да га измори и успео је у томе. Све је то много болело, али успео је. Заштитио је главу и трпео ударце у тело.

"Је л то све што имаш, Џорџе", драо му се на уво између удараца, а репертоару додао и још неколико адута:

"Удари јаче, Џорџе". "Баш си ме разочарао, Џорџе". "Зар не можеш јаче, Џорџе?"

"То је отприлике све што и јесам могао", рекао је Џорџ Форман у документарцу "Ја сам Али" из 2014. године и почео да се смеје кад се сетио тога.

Узвратио је у једном тренутку, Форман се затетурао, Али га није дирао, није хтео да га докрајчи. Пустио га је да својим падом, као голман после неуспешне, а лепе параде, улепша гол.

Публика је била у делиријуму. Свет исто. Али је опет првак света.

Историја бокса.

Убрзо након тога, само годину дана касније, десила се и борба која се са „Џунглом“ такмичи за једну од најбољих икада виђених - Тхрилла ин Манила.

Стари зналци, Али и Фрејзер, борили су се на 40 степени прса у прса, спремни да иду до краја за победу.

Фрејзеру је у једном тренутку лево око било скроз затворено од удараца. Али је нападао. Овај му није остајао дужан.

Ниједан није хтео да одустане. Били су спремни да умру за победу. Одустајање није била опција.

“Мислим да ћу умрети”, изговара Али између рунди и излази у ринг на звук гонга. Фрејзер је на крају спуштених руку ишао на Алија. Сваки ударац је био у главу. Нема одустајања.

Пред крај су једва стајали на ногама, 200 посто својих могућности, што би фудбалери рекли.

Меч је између 14. и 15. рунде прекинуо Еди Фуч, Фрејзеров тренер. Није дозволио свом борцу да одговори на звоно које је звало на последњу рунду.

"Нисам могао да допустим да ми умре на рукама, једноставно нисам", рекао је он.

Оба ока су му била затворена, борио се малтене слеп.

Исто се дешавало и на другој страни, само што нико Алија није смео да спречи да настави. А једва је седео на столици...

"Погодио сам га ударцима који би срушили зид, а он је остао на ногама. Бог ми је сведок, он је велики шампион”, изјавио је полуслепи Фрејзер после меча.

"То је нешто најближе смрти што сам икада био", изјавиће Али касније. Када су га питали да ли ће на касети поново гледати меч наводно је рекао: „Због чега би опет проживљавао тај пакао?“

Постоји и прича о томе шта се дешавало после у свлачионици.

"Еди, зашто нико не упали светло, мрачно је овде, нека неко упали је***о светло” викао је Фрејзер док је лежао на носилима.

"Шампионе, упаљена су сва светла у свлачионици", одговорио му је тренер.

Као Роки и Аполо на крају „кеца“ када му један каже да не неће бити реванша, а други му да га не жели. Године нетрпељивости стале су у тај ринг у Манили. Године мржње. Као да су избацили све из себе те ноћи.

Избацили све из себе и једва преживели.

Наводно су се једном, много година касније, када је Али већ био болестан, срели у ресторану.

„Види шта си ми урадио Џо, види шта су ми твоји ударци урадили“, рекао је Али након чега су обојица заплакали.

После тога имао је још шест мечева пре него што га је 1978. године у Лас Вегасу поразио Леон Спинкс. Исте године је узвратио и на реваншу га победио.

Тиме је трећи пут постао првак света.

Онда 27. јула 1979. године објављује да се пензионише од бокса. Међутим, убрзо му је понуђено да се са 38 година за осам милиона долара врати у ринг и бори против младог борца и свог бившег спаринг партнера Лерија Холмса.

Меч који никада није требало да буде одржан... У којем није хтео да падне.

"Желите да га убијем. Је л' то желите", говорио је Холмс судији током меча.

Ништа се не дешава. Анђело Бандини се свађа са судијом. Али је врећа за ударање. Али одбија да падне.

Ипак, пешкир пада на ринг. Бандини прекида меч. Сувише воли свог борца.

"Није било ничега славног у томе. Славни човек којег разбијају на комаде"", каже коментатор лепог гласа.

Камера се онда из ринга пребацује у свлачионицу. Види се Лери Холмс уплаканог лица.

"Лари, објасни ми зашто си плакао", пита новинар.

"Знате, веома много поштујем Алија", каже Холмс.

Плакао је због свега што се догодило. Плакао је јер је тукао Алија. А Али? Али ко Али. После меча лежао је у кревету и Холмс је дошао да га посети. Ушао је у собу. Али га је видео. Одмах почиње:

"Гет ме Хоооооолмес", виче Али.

"И даље се сећам. 'Лери, мислио сам да ме волиш', рекао му је. 'Да, волим те', одговорио му је. 'Зашто си ме онда тако разбио' питао га је Али", каже Холмсов брат Џејк Холмс.

"Када сам изашао на врата знате шта ми је рекао? И wилл ретууууурн. И wант Хоооолмес", каже човек којег тамо нека жена мрзи јер је тукао Алија.

"Све друге борбе су га довеле до ивице, ова је била та која га је гурнула преко. Више никада није био исти. Требало је да има леп дуг живот. Али би живео вечно. Био је тако јак", каже Ферди Пачеко који се годинама бринуо о његовом здрављу.

Годину дана касније једногласном одлуком после десет рунди изгубио је од Тревора Бербика. То му је био последњи меч.

Три година касније дијагностификован му је Паркинс.

Тај меч против Холмса значајан је и по још једној ствари. Имао је уде - мали, али удео - у мотивисању једног од најсрчанијих бораца после екипе Али, Форман и Фрејзер.

Након пораза од Холмса Али је разговарао са једним својим пријатељем преко телефона. Његов рођендан је био истог дана кад и Алију. Ту негде у близини њихов разговор прислушкивао је 14-годишњи клинац.

Тај човек је Алију рекао да има клинца који жели да буде шампион. Причали су преко телефона.

"Када простем средићу га за тебе", рекао је кроз сузе дечак по имену Мајк Тајсон.

Шест година касније Тајсон се борио против Холмса. Холмс је тада био стар, Тајсон је имао 20 година. Али је био поред ринга.

"Среди га за мене", рекао му је.

И средио га је, Тајсон је победио.

“Читавим генерацијама људи који су стасали гледајући његово мајсторство Мухамед Али је био и остао већи од живота. Спој свега. Изгледа, духовитости, талента, приче, атракције, храбрости, одлучности. Као да запакујеш певача, репера, глумца, књижевника, револуционара, визионара у једну особу и даш јој највећи боксерски таленат икада виђен. То је био Мухамед Али. Отприлике”, написао је једном лепо Един Авдић.

Ко не зна ко је Мухамед Али?

Оно кад стоји у рингу и избегава гзилион удараца за неколико секунди и после мрда задњицом као да ђуска. За борбе против Формана и Фрејзера. Имао је 61 борбу, од чега 56 победа.

Тамо неки клинац у тамо некој светској забити данас кад хоће да буде боксер удара у џак, плеше по рингу и говори „флоат лике а буттерфлy анд стинг лике а бее“

За риме, хвалоспеве о својој лепоти и снази...

„Ако сањаш да си ме пребио, пробуди се и извини се“, говорио је Али.

Колико је био велики? Био је Највећи.

Једном је упознао клинца који има леукемију. Клинац без косе, блед, мршав... Како ниједно дете никада не би требало да изгледа.

"Не брини, победићеш рак, а ја ћу да победим Џорџа Формана“, рекао је му Али.

"Не, Мухамеде", одговорио му је клинац. "Ја ћу да упознам Бога. Рећи ћу му да знам тебе".

Толико је био велики.

Извор: Б92