Видео... Анализа и сјећања: Живот и смрт ''Златног гола''!

Ово правило је уведено 1993. године са премисом коју је свако са три и по грама фудбалског мозга могао да прозре као нелогичну: идеја је била да ће тимови напасти једни друге већ у првих 15 минута продужетка како би завршили посао и пошли на заслужено туширање.

Фудбал 10.06.2016 | 23:30
Видео... Анализа и сјећања: Живот и смрт ''Златног гола''!

То како је Оливер Бироф целих пет секунди – а пет секунди у продужецима финала Европског првенства представља целу једну вечност, у којој може да имплодира универзум и поново се роди, само да би опет нестао – на леђима носио Карела Раду последњег дана јуна 1996. на Вемблију, то је било за похабане уџбенике о старим шпицевима који полако изумиру.

Рада покушава и рукама и ногама да ишчачка лопту, капитен Мирослав Кадлец прво креће да му помогне, а онда се предомисли јер нико не очекује да Немац из ове позиције, окренут од гола скоро на линији шеснаестерца, може да шутне; убојити нападач даје себи кратко на леву, Чех га и даље прати, али овај шутира, лопта таман лизне штуцну десног бекаМихала Хорнака да ухвати Петра Коубу на кривој нози, голман не успева ни да је ухвати ни да је избоксује и следи још једна вечност док тај огромни ефе путује ка малој мрежи.

И то је то, готово, Немци су поново освојили Енглеску, њих десетине хиљада слави на најважнијем европском спортском буњишту, равно три деценије од оне, знају то добро Немци, велике крађе на Светском првенству.

Чеси су полегали на терен, Пади Бергер и Владимир Шмицер су већ у сузама, ни стрелац најлепшег гола у историји европских првенстава, Карел Поборски, не може да сакрије тугу на клупи: јесте 95. минут али готово је, заувек.

Да је ова утакмица одиграна макар годину-две раније, Чеси би могли да се придигну, можда би Немец за који минут пребацио лопту скроз на другу страну, где би био хитри момак којег на Вемблију те вечери гледају скаути Лација, и Павел Недвед би заврнуо ону своју лелујаву параболу, и ко зна, можда би Павел Кука скочио и сместио је иза Кепкеа и шоу би се наставио.

Али не – био је ово први, најсуровији, најнеспортскији приказ тада новог, истина необавезујућег правила које су донеле ФИФА па УЕФА, оног о „златном голу“ који решава продужетке: када падне погодак, све се прекида, све је готово, пола је пијано од муке, а пола од шампањца.

У мору малих и великих измена у фудбалској игри, тај „златни гол“ – и његов још гори, још тупљи наследник, „сребрни“ – мора да се памти као најгори, као онај који је, с добром намером или не, потирао читав систем.

Маестрални Предраг Дучић подсетиће вас ових дана, пред сами стартни пиштољ такмичења, и на Европско првенство одржано четири године доцније, када ће Французи на исти начин, само у 103. минуту, освојити турнир против Талијана, поготком Трезегеа и можда незаслужено; но мени је још тужнији, још потреснији догађај који се сместио између тога, на Видовдан 1998.

На Мундијалу у Француској домаћин се мучио са упорним, пргавим, тврдим Парагвајцима у осмини финала, вероватно најбоља генерација француских фудбалера ударила је на вероватно најбољу бербу јужноамеричких, и дубоко у другом продужетку, када су пенали већ озбиљно мирисали – а пенали би могли, били смо убеђени сви који смо гледали ту утакмицу, да претегну на страну аутсајдера, јер је њихов гол чувао Хозе Луис Чилаверт – на рогљу петерца се појавио Лоран Блан, не зна ни он данас откуд тамо, налетео на лопту коју му је спустио Трезеге, и поспремио је иза великог Парагвајца.

Сцена је за памћење, то схвата и редитељ преноса који одмах са стрелца швенкује на легендарног голмана.

Чилаверт лежи неколико дугих секунди, сваки уздах одаје да је на ивици суза, рукавицама је обујмио главу јер му је јасно да је то тај „златни гол“ и сада псује читав свет, а онда се сећа да је капитен и да је поносни Парагвајац; лудило на трибинама стадиона у Лансу још траје, а Хозе Луис иде од једног до другог саиграча, подиже га и теши, иако је њему најтеже – капира то и колега Фабијен Бартез, па уместо да слави са својом нацијом, претрчава цео терен да загрли Чилаверта и вероватно му шапне нешто попут „Знам, пријатељу, знам, тај ј...ни златни гол“.

Ј...ни златни гол, заиста.

Не ради се о традиционализму, ни о оној старој да је увек „оно пре“ било боље – а како и не би било, кад смо били млади, полетни и радовали се животу, а види нас сад? – већ о законитости да је фудбал постао то што јесте, најпопуларнији и највећи спорт, баш зато што је демократичан, што га могу играти клинци између четири камена на сваком макадаму у свакој забити, и прескупо плаћене звезде на свемирским стадионима у некада убогим предграђима, и што вам увек, скоро баш увек, даје шансу да се искупите за своје грешке.

Није свако петљање са правилима фудбалске игре нужно лоше, и природно је да један спорт напредује у последњих век и по – ко може да се успротиви увођењу пасивног офсајда или одлуком да голман не сме руком да хвата лопту коју му врати суиграч? Ово мало тwеаковање јесте донело бољитак – али оно које попут скалпела засеца у саму његову суштину, у ту демократичност због које га волимо, оно је недопустиво, и осуђено на пропаст.

Неки би казали да су и пенали на сличан начин компромитовали интегритет игре, и не би били далеко од истине. Али за једанаестерце је, када су их уводили, постојала каква-таква оправданост – дотадашње „поновљене“ утакмице умеле су да се протежу до у недоглед – и они јесу били мање фер од читавих 90 минута, али у том метафоричном бацању новчића и даље постоји људски фактор и шанса за поправни, ту и даље може да се роди неки херој и нека битанга.

„Златни гол“ је уведен 1993. године са премисом коју је свако са три и по грама фудбалског мозга могао да прозре као нелогичну: идеја је била да ће тимови напасти једни друге већ у првих 15 минута продужетка како би завршили посао и пошли на заслужено туширање, уместо да се све остави лутрији са беле тачке.

Авај, страх од примљеног гола после којег више нема назад паралисала је све играче, на челу с голманима, и то тридесетоминутно лоптање претварало се у споро дављење игре.

Тимови су седели назад и чекали да истекне време па да се шутирају пенали, како им се не би поновио Оливер Бироф или, још касније, пред само укидање овог одвратног правила, Ан Јунг-Хван који, опет незаслужено, избацује Талијане са Светског првенства на Далеком истоку (мада је прави антихерој тог дана био, сећамо се, еквадорски делилац неправдеБајрон Морено, живописни лик који ће 2010. бити ухапшен на аеродрому у Њујорку са шест килограма хероина у гаћама)...

Један новинар је својевремено упоредио ритам тих продужетака са затвореницима који су пуштени на поподневну шетњу и ходају од решетке до решетке, без циља и без икакве амбиције; други је приметио да је климакс са ЕУРО 2000, када је Трезеге објединио светску и европску титулу, можда био филмски, али нас је такође вероватно спречио да присуствујемо још једном великом класику историје, као онда када је у полуфиналу Мундијала 1982. Западна Немачка стигла предност Француза у продужетку, и дала им још два гола приде...

Ни сурогат, „сребрни гол“, није био ништа бољи – наводно је давао шансу тиму који прими гол у првом продужетку да стигне дефицит до краја петнаестоминутног периода, али питајте Чехе из 2004, када им га је дао Трајанос Делас, колико су имали милисекунди за то – и срећом, ФИФА и УЕФА су до Мундијала 2006. увиделе велику грешку и укинуле то правило, што је поздрављено од сваког фудбалског стручњака и мислиоца. Укључујући и Французе, који су, стицајем околности, имали највише бенефита од овог краткотрајног, неуспешног, садистичког експеримента.

Златни гол требало је да буде опомена шта се дешава када се прчка по ДНК фудбалске игре, када се погази њен основни постулат – да су сви једнаки док игра траје и да даје шансу и оном најмањем и најнесрећнијем да порази великог – али ни ФИФА ни УЕФА, који би стално нешто велико мењали, нису научили лекцију до краја.

Можда вам се чини да она злехуда најава неке „фудбалске НБА“, затвореног круга буржоазије која ће играти своју Лигу шампиона, нема никакве везе са „златним голом“ ни са Европским првенством, али има итекако. И то је неправда, и то је рушење свега исконског што је фудбал учинило великим и уништавање његове демократичности у којој смо сви, све до самог краја, једнаки, па шта буде на терену.

Или је потребно да ово Европско првенство, стопама Лестер Ситија или Рехагелове Грчке, освоји неки аутсајдер, да нас подсети зашто је фудбал највећи и зашто га треба оставити оваквим какав је?

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар