Video... Analiza i sjećanja: Život i smrt ''Zlatnog gola''!

Ovo pravilo je uvedeno 1993. godine sa premisom koju je svako sa tri i po grama fudbalskog mozga mogao da prozre kao nelogičnu: ideja je bila da će timovi napasti jedni druge već u prvih 15 minuta produžetka kako bi završili posao i pošli na zasluženo tuširanje.

Fudbal 10.06.2016 | 23:30

To kako je Oliver Birof celih pet sekundi – a pet sekundi u produžecima finala Evropskog prvenstva predstavlja celu jednu večnost, u kojoj može da implodira univerzum i ponovo se rodi, samo da bi opet nestao – na leđima nosio Karela Radu poslednjeg dana juna 1996. na Vembliju, to je bilo za pohabane udžbenike o starim špicevima koji polako izumiru.

Rada pokušava i rukama i nogama da iščačka loptu, kapiten Miroslav Kadlec prvo kreće da mu pomogne, a onda se predomisli jer niko ne očekuje da Nemac iz ove pozicije, okrenut od gola skoro na liniji šesnaesterca, može da šutne; ubojiti napadač daje sebi kratko na levu, Čeh ga i dalje prati, ali ovaj šutira, lopta taman lizne štucnu desnog bekaMihala Hornaka da uhvati Petra Koubu na krivoj nozi, golman ne uspeva ni da je uhvati ni da je izboksuje i sledi još jedna večnost dok taj ogromni efe putuje ka maloj mreži.

I to je to, gotovo, Nemci su ponovo osvojili Englesku, njih desetine hiljada slavi na najvažnijem evropskom sportskom bunjištu, ravno tri decenije od one, znaju to dobro Nemci, velike krađe na Svetskom prvenstvu.

Česi su polegali na teren, Padi Berger i Vladimir Šmicer su već u suzama, ni strelac najlepšeg gola u istoriji evropskih prvenstava, Karel Poborski, ne može da sakrije tugu na klupi: jeste 95. minut ali gotovo je, zauvek.

Da je ova utakmica odigrana makar godinu-dve ranije, Česi bi mogli da se pridignu, možda bi Nemec za koji minut prebacio loptu skroz na drugu stranu, gde bi bio hitri momak kojeg na Vembliju te večeri gledaju skauti Lacija, i Pavel Nedved bi zavrnuo onu svoju lelujavu parabolu, i ko zna, možda bi Pavel Kuka skočio i smestio je iza Kepkea i šou bi se nastavio.

Ali ne – bio je ovo prvi, najsuroviji, najnesportskiji prikaz tada novog, istina neobavezujućeg pravila koje su donele FIFA pa UEFA, onog o „zlatnom golu“ koji rešava produžetke: kada padne pogodak, sve se prekida, sve je gotovo, pola je pijano od muke, a pola od šampanjca.

U moru malih i velikih izmena u fudbalskoj igri, taj „zlatni gol“ – i njegov još gori, još tuplji naslednik, „srebrni“ – mora da se pamti kao najgori, kao onaj koji je, s dobrom namerom ili ne, potirao čitav sistem.

Maestralni Predrag Dučić podsetiće vas ovih dana, pred sami startni pištolj takmičenja, i na Evropsko prvenstvo održano četiri godine docnije, kada će Francuzi na isti način, samo u 103. minutu, osvojiti turnir protiv Talijana, pogotkom Trezegea i možda nezasluženo; no meni je još tužniji, još potresniji događaj koji se smestio između toga, na Vidovdan 1998.

Na Mundijalu u Francuskoj domaćin se mučio sa upornim, prgavim, tvrdim Paragvajcima u osmini finala, verovatno najbolja generacija francuskih fudbalera udarila je na verovatno najbolju berbu južnoameričkih, i duboko u drugom produžetku, kada su penali već ozbiljno mirisali – a penali bi mogli, bili smo ubeđeni svi koji smo gledali tu utakmicu, da pretegnu na stranu autsajdera, jer je njihov gol čuvao Hoze Luis Čilavert – na roglju peterca se pojavio Loran Blan, ne zna ni on danas otkud tamo, naleteo na loptu koju mu je spustio Trezege, i pospremio je iza velikog Paragvajca.

Scena je za pamćenje, to shvata i reditelj prenosa koji odmah sa strelca švenkuje na legendarnog golmana.

Čilavert leži nekoliko dugih sekundi, svaki uzdah odaje da je na ivici suza, rukavicama je obujmio glavu jer mu je jasno da je to taj „zlatni gol“ i sada psuje čitav svet, a onda se seća da je kapiten i da je ponosni Paragvajac; ludilo na tribinama stadiona u Lansu još traje, a Hoze Luis ide od jednog do drugog saigrača, podiže ga i teši, iako je njemu najteže – kapira to i kolega Fabijen Bartez, pa umesto da slavi sa svojom nacijom, pretrčava ceo teren da zagrli Čilaverta i verovatno mu šapne nešto poput „Znam, prijatelju, znam, taj j...ni zlatni gol“.

J...ni zlatni gol, zaista.

Ne radi se o tradicionalizmu, ni o onoj staroj da je uvek „ono pre“ bilo bolje – a kako i ne bi bilo, kad smo bili mladi, poletni i radovali se životu, a vidi nas sad? – već o zakonitosti da je fudbal postao to što jeste, najpopularniji i najveći sport, baš zato što je demokratičan, što ga mogu igrati klinci između četiri kamena na svakom makadamu u svakoj zabiti, i preskupo plaćene zvezde na svemirskim stadionima u nekada ubogim predgrađima, i što vam uvek, skoro baš uvek, daje šansu da se iskupite za svoje greške.

Nije svako petljanje sa pravilima fudbalske igre nužno loše, i prirodno je da jedan sport napreduje u poslednjih vek i po – ko može da se usprotivi uvođenju pasivnog ofsajda ili odlukom da golman ne sme rukom da hvata loptu koju mu vrati suigrač? Ovo malo tweakovanje jeste donelo boljitak – ali ono koje poput skalpela zaseca u samu njegovu suštinu, u tu demokratičnost zbog koje ga volimo, ono je nedopustivo, i osuđeno na propast.

Neki bi kazali da su i penali na sličan način kompromitovali integritet igre, i ne bi bili daleko od istine. Ali za jedanaesterce je, kada su ih uvodili, postojala kakva-takva opravdanost – dotadašnje „ponovljene“ utakmice umele su da se protežu do u nedogled – i oni jesu bili manje fer od čitavih 90 minuta, ali u tom metaforičnom bacanju novčića i dalje postoji ljudski faktor i šansa za popravni, tu i dalje može da se rodi neki heroj i neka bitanga.

„Zlatni gol“ je uveden 1993. godine sa premisom koju je svako sa tri i po grama fudbalskog mozga mogao da prozre kao nelogičnu: ideja je bila da će timovi napasti jedni druge već u prvih 15 minuta produžetka kako bi završili posao i pošli na zasluženo tuširanje, umesto da se sve ostavi lutriji sa bele tačke.

Avaj, strah od primljenog gola posle kojeg više nema nazad paralisala je sve igrače, na čelu s golmanima, i to tridesetominutno loptanje pretvaralo se u sporo davljenje igre.

Timovi su sedeli nazad i čekali da istekne vreme pa da se šutiraju penali, kako im se ne bi ponovio Oliver Birof ili, još kasnije, pred samo ukidanje ovog odvratnog pravila, An Jung-Hvan koji, opet nezasluženo, izbacuje Talijane sa Svetskog prvenstva na Dalekom istoku (mada je pravi antiheroj tog dana bio, sećamo se, ekvadorski delilac nepravdeBajron Moreno, živopisni lik koji će 2010. biti uhapšen na aerodromu u Njujorku sa šest kilograma heroina u gaćama)...

Jedan novinar je svojevremeno uporedio ritam tih produžetaka sa zatvorenicima koji su pušteni na popodnevnu šetnju i hodaju od rešetke do rešetke, bez cilja i bez ikakve ambicije; drugi je primetio da je klimaks sa EURO 2000, kada je Trezege objedinio svetsku i evropsku titulu, možda bio filmski, ali nas je takođe verovatno sprečio da prisustvujemo još jednom velikom klasiku istorije, kao onda kada je u polufinalu Mundijala 1982. Zapadna Nemačka stigla prednost Francuza u produžetku, i dala im još dva gola pride...

Ni surogat, „srebrni gol“, nije bio ništa bolji – navodno je davao šansu timu koji primi gol u prvom produžetku da stigne deficit do kraja petnaestominutnog perioda, ali pitajte Čehe iz 2004, kada im ga je dao Trajanos Delas, koliko su imali milisekundi za to – i srećom, FIFA i UEFA su do Mundijala 2006. uvidele veliku grešku i ukinule to pravilo, što je pozdravljeno od svakog fudbalskog stručnjaka i mislioca. Uključujući i Francuze, koji su, sticajem okolnosti, imali najviše benefita od ovog kratkotrajnog, neuspešnog, sadističkog eksperimenta.

Zlatni gol trebalo je da bude opomena šta se dešava kada se prčka po DNK fudbalske igre, kada se pogazi njen osnovni postulat – da su svi jednaki dok igra traje i da daje šansu i onom najmanjem i najnesrećnijem da porazi velikog – ali ni FIFA ni UEFA, koji bi stalno nešto veliko menjali, nisu naučili lekciju do kraja.

Možda vam se čini da ona zlehuda najava neke „fudbalske NBA“, zatvorenog kruga buržoazije koja će igrati svoju Ligu šampiona, nema nikakve veze sa „zlatnim golom“ ni sa Evropskim prvenstvom, ali ima itekako. I to je nepravda, i to je rušenje svega iskonskog što je fudbal učinilo velikim i uništavanje njegove demokratičnosti u kojoj smo svi, sve do samog kraja, jednaki, pa šta bude na terenu.

Ili je potrebno da ovo Evropsko prvenstvo, stopama Lester Sitija ili Rehagelove Grčke, osvoji neki autsajder, da nas podseti zašto je fudbal najveći i zašto ga treba ostaviti ovakvim kakav je?

Izvor: mozzartsport