Анализа - Финале ЛШ: Зашто Реал...?! Ево зашто...

Зато што све ради са стилом!

Фудбал 28.05.2016 | 18:40

Лето 1962. Амаро Амансио из Ла Коруње долази у Мадрид. Пред први тренинг Реала је, као и већина момчића који дођу из провинције, погубљен. Уплашен. Изненађен. Узима дрес у руке и окреће се чувеном Алфреду ди Стефану:

„Зашто мој једини нема грб?“

У то време већ превејани Аргентинац, пошто иза себе има осам година службе на краљевском двору, изговара реченицу која ће постати култна:

„Прво мораш тај дрес да натопиш знојем, синко!“

Зато Реал...

Зато што може и да изгуби, нико му то неће узети за зло ако буде са стилом. А то значи: сви у напад. Увек. Свугде. Против било кога. Уосталом, не може већи клуб да стоји преко пута, јер је сам Реал – највећи. Делује сваки пут кад га гледате да му је још 1902. краљ Алфонсо Тринаести у гене убацио завет да се од тад за навек јури напред. Реал није Реал ако победи 1:0. Чак се и 2:0 и 3:0 чине малим. Мора да буде више. Макар се играо 90. минут и на семафору писало 9:3. Публика тражи још.

Зато Реал.

Оспораваће му плаву фудбалску крв, говорити да је заштићен, спочитавати како је у добаФранка освајао трофеје јер другима није дозвољено или за време два мандата Флорентина Переза трошио милионе немилице. Но, зар баш то, да те други нападају све време није доказ вредности? Узвишености. Недодирљивости. Можда су и други хтели да имају протекцију – будимо поштени, па рецимо да је и имају – можда други желе префињеност и луксуз, ал' нису у стању да је приуште. Можда не могу да се одупру утиску да ће у тој подели фудбалског естаблишмента увек бити испод. Никад на првом месту. Макар због десет, од вечерас можда и 11, титула првака Европе, зна се коме оно припада.

Том увек „нашминканом“ клубу. У коме је све „на ноте“. У коме не постоји просек. Где мораш да знаш лопте, ал' и да се „скоцкаш“. Да будеш даса. Господин. Џек. Не некакво спадало или лице које се не допада народу.
„Кад обучете дрес Реал Мадрида знајте да сте стигли на врх фудбалског света. Нема веће части од ове“, мисао је Серхија Рамоса.

Зато Реал.

Барселона му се у последњих десет година опасно приближила. По трофејима првака Европе (од 2006. до данас чак четири наспрам само једне Реалове), титулама у Шпанији (осам у поређењу са тек две краљевског клуба), чак и у Купу краља (4:2). Још више обликујући свој стил игре, чувену тики-таку.

Уздрмао га је у последње време и Атлетико. Чак 14 година га није добио ниједном (25 утакмица, 19 победа Реала), а онда га је натерао да пати. Славио је на седам мечева од маја 2013. до данас. Још пет пута се није дао. Поражен је само трипут. Између осталог и онда кад је било најважније. У лисабонском финалу Лиге шампиона 2014.

Умео је од Барселоне да попије петицу, да га Меси и Суарез разбију пред својим публиком, да му пргави Дијего Коста и борбени Дијего Симеоне испред носа украду пехар Купа краља, да против њега у финалима Купа, потоње Лиге шампиона, воде Ремс, Милан, Ајнтрахт Франкфурт, наш Партизан, па чак и Атлетико. И да га не добију. Ни некад, ни пре две године, а ваљда неће ни данас, изневерити речи чувеног Сантјага Бернабеа, по коме се и зове тај мистични стадион, права Мека фудбалских ходочасника:

„Дрес Реал Мадрида је беле боје. Може да буде уфлекан блатом, знојем, чак и крвљу. Никад срамотом“

Зато Реал!

Извор: моззартспорт