Анализа - Челси и Италијани: Како је дио града постао клуб?!

До доласка "жабара", само су четири ствари биле сигурне у Челсију: Лош фудбал, добро навијање, локалпатриотизам и неонацизам!

Фудбал 10.04.2016 | 00:00

Да бисмо боље разумели долазак Антонија Контеа у Челси, мораћемо да се вратимо не 20 година уназад, када су први Италијани заиграли на "Стамфорд бриџу", већ много даље од тога.

Да је "Гоогле" постојао пре 40, 50, па и 60 година, на задате речи "Италианс ат Цхелсеа", уместо Ђанлуке Вијалија, Ђанфранка Золе, Роберта Ди Матеа, Карла Кудићинија, Клаудија Ранијерија и Карла Анћелотија, добили бисте свега два или три фанцy италијанска ресторана у Кинг'с Роаду и Слоан Стреету.

Челси је био нешто друго, и као део града и као фудбалски клуб.

Био је то 60-их и 70-их сувише ундергроунд крај Лондона за било шта друго осим места на којем ће бити рођен пунк покрет и отворена чувена продавница "Тхе Сwеет Схоп", око које је почео да се рађа послератни Сwингинг Лондон, због чега ће касније у Челсију куће купити Кит Ричардс, Мик Џегер, Битлси, Тwиггy, радњу "Сеx" отворити Вивијен Вествуд и населити се колонија Американаца, која данас чини чак седам одсто становништва тог дела престонице Енглеске...

Као увек и свуда у свету, ундергоунд је морао да се исели (панкери су отишли на Ноттинг Хилл, креатори у Цанден Тоwн део града или чак Париз) под налетом помодарства, па су у Кинг'с Роаду ускоро биле отворене Армани, YСЛ, Цханел, Валентино, Гуцци, Д&Г, Цартиер, Прада и остале продавнице високе моде, али једна ствар није се мењала све до средине 90-их када је Челси у питању:

То су лош фудбал, добро навијање, локалпатриотизам и неонацизам.

КАКАВ ЈЕ ЧЕЛСИ БИО КЛУБ

Ово су били синоними за Цхелсеа ФЦ и његове озлоглашене навијаче, групу "Хеадхунтерс", која је ширила страх Острвом и живела не за титуле, јер их није било ни на видику, већ за тренутак када ће их жреб за ФА или Лига куп спојити са Милволом, Стоуком или Вест Хемом. То се помније пратило у Челсију него саме утакмице, јер су остале групе навијача биле исувише мекане за озбиљну уличну тучу.

У годинама константних селидби из Прве у Другу дивизију и назад, током касних 70-их и потом 80-их, боља занимација није постојала.

На једног навијача Челсија долазило је осам фанова Ливерпула или Манчестер јунајтеда, "плавци" у званично били најомраженији клуб у Енглеској, без базе ван свог дела града, три пута су за 15 година испадали из Прве дивизије и играли константно Другу од 1979. до 1985, после чега су се вратили и 90-е ушли као 11, 14, 11, 14, 11. и 11. на табели.

Тада је Кенет Вилијам "Кен" Бејтс, којем су хотели увек били већа страст од Челсија, одлучио да је било доста са ангажовањем пијанаца без зуба, али са фајтерским навикама, Глен Ходл добио је отказ, а шансу да започне трансформацију Челсија из најбољег лошег лондонског клуба у модеран европски колектив добио је легендарни играч Милана и холандске репрезентације, ас на заласку каријере, Руд Гулит.

ТРИ ИТАЛИЈАНСКА МАЈСТОРА

Пре тачно 20 година, 1996, Бејтс, Гулит и Челси – по угледу на Милан и Интер и њихове холандске и немачке "тројке" – довели су из Јувентуса, Парме и Лација тројицу сјајних и у то време понајбољих играча Серије А (на својим позицијама): Ђанлуку Вијалија, Ђанфранка Золу и Роберта Ди Матеа.

Довољно је само рећи да је Вијали доведен из Јувентуса "тик" након што је освојио Лигу шампиона у римском финалу са Ајаксом и препознати да се ради о трансферу којем би данас еквивалент био прелазак рецимо Карима Бенземе или Луиса Суареза у, хмм...

...Њукасл, приближно.

Зашто баш они? Мало је познат податак да италијански клубови од 1989. до 1998, дакле пуних десет сезона, само ЈЕДНОМ нису играли финале Купа или Лиге шампиона – 1991. у Барију, када су се састали Црвена звезда и Олимпик Марсеј.

Од странаца, Вијалија, Золу и Ди Матеа на "Бриџу", на ком су се и даље окупљали навијачи који су били инспирација београдским Гробарима (Делије су своју трибину формирале по угледу на тифозе Роме), сачекали су играч-менаџер Гулит, десни бек Дан Петреску и голман Дмитри Карин. Напад је предводио "вишак" из Манчестер јунајтеда, Марк Хјуз, а стуб екипе постао је брзо штопер из Француске, Франк Лебеф.

Већ у првој сезони, 1996/97, "лав" се пробио до шестог места на табели и пласирао у финале ФА купа, где су Ди Матео и Еди Њутон тресли мрежу Мидлсбора и одвели Челси до првог трофеја од 1971. године, а тек петог у историји! За наставак текста важно је запамтити да је до "Вемблија" 1997. и доласка "азура", Челси за 90 година постојања био једном шампион Енглеске (1955), једном освајач ФА купа (1970) и једном Лига купа (1965), а да је успео да тријумфује једном и у Европи, 1971. у Купу победника Купова.

Како је дошло до овог наглог успона? Причали су касније да су Италијани, поред квалитета и ауторитета на терену, променили и систем тренинга, исхране, испричали људима у Лондону одређене тајне успеха својих претходних клубова и да су староседеоци, импресионирани ониме што чују, брзо прихватили да се и сами мењају.

Омамљен инстант успехом, Бејтс је на лето 1997. наставио са интернационализацијом играчког кадра, коју је Челси спровео пре синонима за довођење играча из иностранства, Арсенала. Стигли су Селестин Бабајаро, Густаво Појет, Франк Синклер, Торе Андре Фло, итд, а италиијански лоби у клубу толико је ојачао да је Вијали једноставно проценио да Гулит не може више да води екипу и да је време да он преузме ствари у своје руке.

голови/утакмице
Вијали 40/78
Зола 80/312
Ди Матео 26/175
*напомена: италијански фудбалери постигли су голове у пет утакмица у којима је Челси директно освојио трофеј.

СМЕНА ГУЛИТА И ЈАЧАЊЕ ИТАЛИЈАНСКОГ ЛОБИЈА

То се и догодило 12. фебруара, након што је букнула свађа на релацији Гулит/Вијали (Италијан није играо често, почињали су Зола и Фло), тако да је Бејтс попустио и поставио другог узастопног играча-менаџера...

...Вијалија.

"Ако сте навикли да будете звезда и један од најбољих играча екипе, седење на клупи вас боли", рекао је Вијали о третману који је имао код Гулита и додао:

"Удара вам на понос, на осећања, на карактер".

Бунећи се што превише седи на клупи, Вијали је издејствовао да седне на клупу и – испоставило се да је био у праву. Од 12. фебруара 1998. до његове смене 12. септембра 2000. године, иако још у копачкама, самоуверени Италијан постаће најуспешнији менаџер у историји клуба, с пет освојених трофеја, међутим његова највећа заслуга остаће то што је наговорио велики број звезда да му се придружи и устали Челси у врху табеле, па од клуба који је живео за меч са Милволом направи редовног учесника евро-купова.

Вијали је преузео екипу у средини табеле, одвео је до четврте позиције на табели и директно у финале Купа победника Купова у ком је Зола погодио мрежу Штутгарта у Стокхолму за 1:0 и поновљен највећи успех "плаваца"! Вијали је заправо оживео и сопствену каријеру, јер је од Гулитовог одласка дао 19 голова и доказао да је био у праву, Фло га је испратио са 15, Хјуз и Зола дали 12, Ди Матео 10...

Била је то увелико јака постава, која је доласцима Пјерлуиђија Касирагија, Марсела Десаија, Алберта Ферера и Микаела Форсела постала само јача – у сезони 1998/99, Вијали је отворио сезону тријумфом над Реал Мадридом у УЕФА Суперкупу (1:0), а потом одвео Челси до треће позиције на табели, што је био најбољи пласман клуба од 1970. Стигло се и до полуфинала Купа победника Купова и забележила само три пораза у лиги, што је касније био скор с којим је Жозе Мурињо био шампион Енглеске.

Али, те сезоне Манчестер јунајтед (79) и Арсенал (78) били су тек нешто бољи (75).

"Било је тешко наследити Руда, јер је био веома утицајан у клубу, али према мом мишљењу није имао осећаја и могућности да се избори с тим утицајем на прави начин. Није било разговора, није било комуникације и морао сам то да исправим", причао је касније Вијали о свом успеху, који је некако остајао у другом плану услед енормног ривалитета Јунајтеда и Арсенала.

Међутим, већ наредне сезоне нико више није могао да игнорише Челси и италијански утицај на клуб – освојен је ФА куп, капитен Денис Вајс био је стрелац за 1:0 против Астон Виле у последњој икада одиграној утакмици на славном "Вемблију" пре његовог рушења и потом реновирања. Челси је први пут играо Лигу шампиона и стигао до четвртфинала, где су Вијали и момци декласирали Барселону код куће 3:1 и потом били недовољно храбри у реваншу, јер су Ривалдо, Луис Фиго, Патрик Клајверт и остали увели меч у продужетак и тамо дали још два гола.

ЕВРОПСКИ ТРОФЕЈИ И СТВАРАЊЕ МОЋНОГ ТИМА

Но, и та елиминација била је најбоље што су Енглези приказали те сезоне у Европи, делом због тога што је Вијали наставио да користи јаке везе у Серији А и утицај који је имао у Торину, па је на "Бриџ" стигао и Дидије Дешан и Карло Кудићини, само годину дана после Десаија.

Старије енглеске колеге, које су у то време пратиле Челси, писале су о томе да је италијански шмек био управо оно што је било потребно клубу и да би, рецимо, строга немачка дисциплина била превише за групу људи и играча са упитним радним навикама. Писали су и причају данас да су Италијани увели састанке на којима се разговарало о тактици, да центаршут није био основно и једино нападачко оружје, да се на тренинзима радило исто као у то време у "Миланелу", "Апијано Ђентилеу" или "Винову", итд...

Ако се сетимо горе поменутих пласмана на 11. и 14. места, чињеница да је трећу сезону заредом Челси завршио у врху табеле и играо завршнице евро-купова ствари су на које би Вијали, али и Зола, Ди Матео и остали, морали да буду поносни и данас, 15 и по година после његове смене.

Спор старт сезоне 2000/01, пуних 13 утакмица без победе у гостима и четири тријумфа у 15 кола (иако су ова два низа настављена и након промене менаџера) натерао је Бејтса да причу о нагомиланим дуговима и кашњењу плата играчима прикрије ангажовањем још једног Италијана, који је требало да настави Вијалијевим путем, али донесе и нешто искуства, мирноће, мудрости. Избор је пао на Клаудија Ранијерија, који је вратио екипу са 14. на шесту позицију на крају сезоне, без великих успеха у куповима и Европи.

РАНИЈЕРИ, МЛАКИ РЕЗУЛТАТИ, АЛИ ВРЕЛА ПОЈАЧАЊА

Међутим, пре него што је отишао из клуба у којем је оставио неизбрисив траг, Вијали се постарао да за собом остави бољег голгетера од себе, а то није било лако – Џимија Флојда Хаселбајнка, који ће и сам оставити неизбрисив траг. Стигли су и наш Славиша Јокановић, Хрват Марио Станић, Винстон Богарде, Пјер Иса, Ејдуг Гудјонсен, Јаспер Гонкјаер и с тим играчима Ранијери је наредне сезоне разочарао...

Завршио је шести, додуше стигао до финала ФА купа и четвртфинала Лиге шампиона, али очекивало се више, јер је и сам Бејтс изјавио да је Ранијери ту да би од доброг направио најбољи клуб у Енглеској.

"Увек сам веровао да будућност фудбала лежи у константној промени система игре, у свакој утакмици и чак току утакмице. То је мој стил", говорио је Ранијери и због тога добио надимак "Тхинкерман", али то очигледно није пријало играчима, међутим добио је прилику да почне сезону 2002/03 и, кажу, имао спасилачку улогу.

Сада већ гомилање скупих играча из иностранства, мада је највећи трансфер свакако био долазак Франка Лампарда из Вест Хема, довео је Челси на руб банкрота, дуг је износио око 80 милиона фунти, што је енормна сума за оно време и није било Лиге шампиона због поменуте шесте позиције.

Док је Бејтс тражио начин да изађе из посла, Ранијери је са Ферером, Бабајаром, Десаијем, Богардеом, Лампардом, Хаселбајнком, Зенденом, Станићем, Галасом, Ле Соом, Мелкиотом, Петијем, Морисом, Де Лукасом, Гудјонсоном, Кудићинијем, Золом, Теријем, Хутом, Гроњкаером и Колом стигао до четвртог места у Премијер и вратио клуб у Лигу шампиона, тако да је спречио банкрот и припремио терен за историјски догађај – долазак првог милијардера у енглески фудбал.

КО ЈЕ КОМЕ ПОКУПИО КАЈМАК

Са шестим, шестим и четвртим местом иза себе, Ранијери је увелико био под притиском, али је у првој сезони са Абрамовичем уживао у бенефицијама, трошио стотине милиона фунти и обавио скаутинг на основу којег ће неко други побрати плодове или, фигуративно, скинути кајмак, а то је био Жозе Мурињо.

Ранијери је Мурињу оставио екипу која није била шампион Енглеске 2003. само због тога што је Венгер извео најбољу сезону у историји енглеског фудбала и стигао први кроз циљ без пораза, Челси је био најбољи клуб Премијер лиге у Европи и испао у полуфиналу од Монака – што је фаза такмичења коју ни Мурињо није прескочио у два наврата – а у клуб су у међувремену дошли и Клод Макелеле и Адријан Муту и Џо Кол и Дамијен Даф и Жереми и Вејн Бриџ и Скот Паркер и Хуан Себастијан Верон и Ернан Креспо...

"Да, тачно је, изабрао сам Петера Чеха, Арјена Робена и Дидијеа Дрогбу за појачања, али то је све. У међувремену, моје време је било истекло тамо, једну годину пре него што ће бити освојена титула", говорио је касније Ранијери, чије заслуге за јачање клуба Мурињо никада није порицао.

Ранијери је морао да се склони и упразни место за човека који ће окончати петогодишње шефовање Италијана на "Бриџу" и чије ће успехе успети да понови, пар година касније – само Италијан!

"КАРЛИТОВ" ПУТ

Када је на наговор времешног саветника Пјета Де Висера сменио Муриња, Абрамович је дуго лутао и ударао главом у зид, правећи грешке у избору менаџера, па и куповини играча, све док на лето 2009. није успео да доведе најтраженијег италијанског тренера у том тренутку, али и сада, Карла Анћелотија, двоструког првака Европе са Миланом.

Анћелоти је био спреман за увелико нервозног Руса, јер је прошао осмогодишњу школу у виду партнерства са Силвијом Берлусконијем и већ у првој сезони подсетио је на необориву чињеницу да Челси и Италија иду једно уз друго.

Иако никада пре тога није радио ван Италије, "Карлито" је самоуверено стао поред аут линије, отворио сезону тријумфом у Комјунити шилду, а затворио је "дуплом круном", освојеном Премијер лигом уз 103 постигнута гола и ФА купом, који је узео уз један примљен гол!

Била је то прва и до данас једина "дупла круна" у историји Челсија.

Посложио је Челси у наизглед превазиђену формацију 4-4-2 (Чех – Ивановић, Карваљо, Тери, Кол – Лампард, Балак, Малуда, Кол – Дрогба, Анелка), изненадио конкуренцију у Енглеској, али и страдао од – иронично – Мурињовог Интера, који је протутњао "Бриџом" у осмини финала Лиге шампиона и после узео титулу.

Абрамович му је то опростио, а можда би и друго место у Премијер лиги наредне сезоне, да Анћелоти није испао у четвртфиналу Лиге шампиона уз два пораза од Манчестер јунајтеда, што је био тренутак када је Рус одлучио да ће "ушатог" на "Бриџ" морати да унесе неко други.

Неко други да, али неко ко није Италијан – не!

ХОЛИВУДСКА ПРИЧА

Када од Андре Виљаша-Боаша није успео да направи новог Муриња, Абрамович је 4. марта 2012. године исплатио младог Португалца и уручио врућ кромпир у руке једном од пионира Челсијевог успона ка врху Европе, бившем играчу Ди Матеу, који је остао да ради у клубу после Вијалијевог и Золиног одласка.

Назовите то како хоћете, судбином, кармом, случајношћу, спортском срећом, небитно...

Италијан, који је као играч постигао три трофеја вредна гола у плавом дресу и који је потом са 31 годином морао да прекине каријеру због лома ноге, без искуства у вођењу клуба пре тога, успео што никад никоме није у Лондону - а тај град има преко 200 фудбалских клубова! Уписао је престоницу Енглеске на мапу градова који имају првака Европе.

Ди Матео је преузео генерацију на заласку после дебакла у Напуљу и пораза од 3:1 у првом мечу осмине финала Лиге шампиона, када је све осим елиминације било неочекивано. Шта је урадио?

"Изабрао сам групу играча са искуством, која има поверења у првог до себе".

Заправо, исправио је претходникову грешку и Терија, Лампарда, Кола и Есијена вратио у стартну поставу. Тери, Лампард, наш Ивановић и Дрогба тресли су мрежу Наполитанаца и у делиријуму одвели клуб даље, 4:1!

Ди Матео је знао да нема шансе у Премијер лиги и концентрисао се на оно што би могло да се деси, да Челси коначно узме Лигу шампиона, када се то ни не очекује. У четвртфиналу с Бенфиком доказао је да уме да постави игру у улози фаворита, а онда извео једно од највећих изенађења у новијој историји фудбала – моћну Барселону, званичног шампиона Европе, победио је у 1:0 у Лондону на класичан "жабарски" начин, тврдо, јако, организовано, сигурно, без много калкулација.

Али, то је био лакши део посла...

"Све што можете да замислите лоше, догодило се...", причао је о реваншу. "Али, знао сам да ако не примимо трећи гол, имамо шансе".

Барса је водила 2:0 и имала играча више од 37. минута, када се Тери као капитен обрукао и оставио саиграче на цедилу, међутим док су се многи питали с колико голова ће "плавци" бити испраћени на Острво, Ди Матео је направио "римејк" италијанског "катенаћа", Челси је показао уметност одбране, момци су телима бранили мрежу, Лео Меси промашио пенал, а Рамиреш и Фернандо Торес шокантним головима из контре отказали минхенско финале између Бајерна и Барселоне.

У последњих 20 година само су тројица менаџера Челсија, поред Муриња (185 и 136 утакмица), сакупили 100 и више мечева на клупи. Сва тројица су Италијани: Вијали 143, Раннијери 199 и Анћелоти 109. Први следећи је Аврам Грант са 54...

"МИНХЕНСКО ЧУДО" НИЈЕ БАШ ЧУДО

Потцењивање Ди Матеа и Челсија тада није престало, заправо су они чекали да буду изведени "на клање" пред 70.000 навијача Бајерна и Италијан је знао да је потребно да уради нешто специјално.

Нервозу у минхенском карантину разбио је састанком на којем је емитовао специјално припремљене видео поруке супруга и деце фудбалера Челсија, који су махали из Лондона и слали речи охрабрења.

"Било ми је потребно нешто лично, емотивно, да продрем до играча. Такође, желео сам да скинем притисак с њих и управо сам то урадио".

Група је била јача него икад, играчи нису ни чули како звоне статива и пречка њиховог гола, а када је Дрогба погодио касно главом за 1:1, све се окренуло – Минхен је осећао отпор и то је довело до прекида једне јако дуге и непријатне традиције по Енглезе, да сигурно губе од Немаца на пенале.

Екипа која није имала шта да изгуби, захваљујући лукавости и храбрости једног Италијана, постала је екипа која је узела све – што нико никад пре тога није.

Ето, отприлике због чега је избор поново "пао" на Италијана... Они су као играчи и менаџери Челсију донели половину трофеја освојених у 102 године дугој историји клуба, који је данас – ипак – прва асоцијација када помислите на тај део Лондона.

Уосталом, пробајте на "Гоогле".