Analiza - Čelsi i Italijani: Kako je dio grada postao klub?!

Do dolaska "žabara", samo su četiri stvari bile sigurne u Čelsiju: Loš fudbal, dobro navijanje, lokalpatriotizam i neonacizam!

Fudbal 10.04.2016 | 00:00

Da bismo bolje razumeli dolazak Antonija Kontea u Čelsi, moraćemo da se vratimo ne 20 godina unazad, kada su prvi Italijani zaigrali na "Stamford bridžu", već mnogo dalje od toga.

Da je "Google" postojao pre 40, 50, pa i 60 godina, na zadate reči "Italians at Chelsea", umesto Đanluke Vijalija, Đanfranka Zole, Roberta Di Matea, Karla Kudićinija, Klaudija Ranijerija i Karla Anćelotija, dobili biste svega dva ili tri fancy italijanska restorana u King's Roadu i Sloan Streetu.

Čelsi je bio nešto drugo, i kao deo grada i kao fudbalski klub.

Bio je to 60-ih i 70-ih suviše underground kraj Londona za bilo šta drugo osim mesta na kojem će biti rođen punk pokret i otvorena čuvena prodavnica "The Sweet Shop", oko koje je počeo da se rađa posleratni Swinging London, zbog čega će kasnije u Čelsiju kuće kupiti Kit Ričards, Mik Džeger, Bitlsi, Twiggy, radnju "Sex" otvoriti Vivijen Vestvud i naseliti se kolonija Amerikanaca, koja danas čini čak sedam odsto stanovništva tog dela prestonice Engleske...

Kao uvek i svuda u svetu, undergound je morao da se iseli (pankeri su otišli na Notting Hill, kreatori u Canden Town deo grada ili čak Pariz) pod naletom pomodarstva, pa su u King's Roadu uskoro bile otvorene Armani, YSL, Chanel, Valentino, Gucci, D&G, Cartier, Prada i ostale prodavnice visoke mode, ali jedna stvar nije se menjala sve do sredine 90-ih kada je Čelsi u pitanju:

To su loš fudbal, dobro navijanje, lokalpatriotizam i neonacizam.

KAKAV JE ČELSI BIO KLUB

Ovo su bili sinonimi za Chelsea FC i njegove ozloglašene navijače, grupu "Headhunters", koja je širila strah Ostrvom i živela ne za titule, jer ih nije bilo ni na vidiku, već za trenutak kada će ih žreb za FA ili Liga kup spojiti sa Milvolom, Stoukom ili Vest Hemom. To se pomnije pratilo u Čelsiju nego same utakmice, jer su ostale grupe navijača bile isuviše mekane za ozbiljnu uličnu tuču.

U godinama konstantnih selidbi iz Prve u Drugu diviziju i nazad, tokom kasnih 70-ih i potom 80-ih, bolja zanimacija nije postojala.

Na jednog navijača Čelsija dolazilo je osam fanova Liverpula ili Mančester junajteda, "plavci" u zvanično bili najomraženiji klub u Engleskoj, bez baze van svog dela grada, tri puta su za 15 godina ispadali iz Prve divizije i igrali konstantno Drugu od 1979. do 1985, posle čega su se vratili i 90-e ušli kao 11, 14, 11, 14, 11. i 11. na tabeli.

Tada je Kenet Vilijam "Ken" Bejts, kojem su hoteli uvek bili veća strast od Čelsija, odlučio da je bilo dosta sa angažovanjem pijanaca bez zuba, ali sa fajterskim navikama, Glen Hodl dobio je otkaz, a šansu da započne transformaciju Čelsija iz najboljeg lošeg londonskog kluba u moderan evropski kolektiv dobio je legendarni igrač Milana i holandske reprezentacije, as na zalasku karijere, Rud Gulit.

TRI ITALIJANSKA MAJSTORA

Pre tačno 20 godina, 1996, Bejts, Gulit i Čelsi – po ugledu na Milan i Inter i njihove holandske i nemačke "trojke" – doveli su iz Juventusa, Parme i Lacija trojicu sjajnih i u to vreme ponajboljih igrača Serije A (na svojim pozicijama): Đanluku Vijalija, Đanfranka Zolu i Roberta Di Matea.

Dovoljno je samo reći da je Vijali doveden iz Juventusa "tik" nakon što je osvojio Ligu šampiona u rimskom finalu sa Ajaksom i prepoznati da se radi o transferu kojem bi danas ekvivalent bio prelazak recimo Karima Benzeme ili Luisa Suareza u, hmm...

...Njukasl, približno.

Zašto baš oni? Malo je poznat podatak da italijanski klubovi od 1989. do 1998, dakle punih deset sezona, samo JEDNOM nisu igrali finale Kupa ili Lige šampiona – 1991. u Bariju, kada su se sastali Crvena zvezda i Olimpik Marsej.

Od stranaca, Vijalija, Zolu i Di Matea na "Bridžu", na kom su se i dalje okupljali navijači koji su bili inspiracija beogradskim Grobarima (Delije su svoju tribinu formirale po ugledu na tifoze Rome), sačekali su igrač-menadžer Gulit, desni bek Dan Petresku i golman Dmitri Karin. Napad je predvodio "višak" iz Mančester junajteda, Mark Hjuz, a stub ekipe postao je brzo štoper iz Francuske, Frank Lebef.

Već u prvoj sezoni, 1996/97, "lav" se probio do šestog mesta na tabeli i plasirao u finale FA kupa, gde su Di Mateo i Edi Njuton tresli mrežu Midlsbora i odveli Čelsi do prvog trofeja od 1971. godine, a tek petog u istoriji! Za nastavak teksta važno je zapamtiti da je do "Vemblija" 1997. i dolaska "azura", Čelsi za 90 godina postojanja bio jednom šampion Engleske (1955), jednom osvajač FA kupa (1970) i jednom Liga kupa (1965), a da je uspeo da trijumfuje jednom i u Evropi, 1971. u Kupu pobednika Kupova.

Kako je došlo do ovog naglog uspona? Pričali su kasnije da su Italijani, pored kvaliteta i autoriteta na terenu, promenili i sistem treninga, ishrane, ispričali ljudima u Londonu određene tajne uspeha svojih prethodnih klubova i da su starosedeoci, impresionirani onime što čuju, brzo prihvatili da se i sami menjaju.

Omamljen instant uspehom, Bejts je na leto 1997. nastavio sa internacionalizacijom igračkog kadra, koju je Čelsi sproveo pre sinonima za dovođenje igrača iz inostranstva, Arsenala. Stigli su Selestin Babajaro, Gustavo Pojet, Frank Sinkler, Tore Andre Flo, itd, a italiijanski lobi u klubu toliko je ojačao da je Vijali jednostavno procenio da Gulit ne može više da vodi ekipu i da je vreme da on preuzme stvari u svoje ruke.

golovi/utakmice
Vijali 40/78
Zola 80/312
Di Mateo 26/175
*napomena: italijanski fudbaleri postigli su golove u pet utakmica u kojima je Čelsi direktno osvojio trofej.

SMENA GULITA I JAČANJE ITALIJANSKOG LOBIJA

To se i dogodilo 12. februara, nakon što je buknula svađa na relaciji Gulit/Vijali (Italijan nije igrao često, počinjali su Zola i Flo), tako da je Bejts popustio i postavio drugog uzastopnog igrača-menadžera...

...Vijalija.

"Ako ste navikli da budete zvezda i jedan od najboljih igrača ekipe, sedenje na klupi vas boli", rekao je Vijali o tretmanu koji je imao kod Gulita i dodao:

"Udara vam na ponos, na osećanja, na karakter".

Buneći se što previše sedi na klupi, Vijali je izdejstvovao da sedne na klupu i – ispostavilo se da je bio u pravu. Od 12. februara 1998. do njegove smene 12. septembra 2000. godine, iako još u kopačkama, samouvereni Italijan postaće najuspešniji menadžer u istoriji kluba, s pet osvojenih trofeja, međutim njegova najveća zasluga ostaće to što je nagovorio veliki broj zvezda da mu se pridruži i ustali Čelsi u vrhu tabele, pa od kluba koji je živeo za meč sa Milvolom napravi redovnog učesnika evro-kupova.

Vijali je preuzeo ekipu u sredini tabele, odveo je do četvrte pozicije na tabeli i direktno u finale Kupa pobednika Kupova u kom je Zola pogodio mrežu Štutgarta u Stokholmu za 1:0 i ponovljen najveći uspeh "plavaca"! Vijali je zapravo oživeo i sopstvenu karijeru, jer je od Gulitovog odlaska dao 19 golova i dokazao da je bio u pravu, Flo ga je ispratio sa 15, Hjuz i Zola dali 12, Di Mateo 10...

Bila je to uveliko jaka postava, koja je dolascima Pjerluiđija Kasiragija, Marsela Desaija, Alberta Ferera i Mikaela Forsela postala samo jača – u sezoni 1998/99, Vijali je otvorio sezonu trijumfom nad Real Madridom u UEFA Superkupu (1:0), a potom odveo Čelsi do treće pozicije na tabeli, što je bio najbolji plasman kluba od 1970. Stiglo se i do polufinala Kupa pobednika Kupova i zabeležila samo tri poraza u ligi, što je kasnije bio skor s kojim je Žoze Murinjo bio šampion Engleske.

Ali, te sezone Mančester junajted (79) i Arsenal (78) bili su tek nešto bolji (75).

"Bilo je teško naslediti Ruda, jer je bio veoma uticajan u klubu, ali prema mom mišljenju nije imao osećaja i mogućnosti da se izbori s tim uticajem na pravi način. Nije bilo razgovora, nije bilo komunikacije i morao sam to da ispravim", pričao je kasnije Vijali o svom uspehu, koji je nekako ostajao u drugom planu usled enormnog rivaliteta Junajteda i Arsenala.

Međutim, već naredne sezone niko više nije mogao da ignoriše Čelsi i italijanski uticaj na klub – osvojen je FA kup, kapiten Denis Vajs bio je strelac za 1:0 protiv Aston Vile u poslednjoj ikada odigranoj utakmici na slavnom "Vembliju" pre njegovog rušenja i potom renoviranja. Čelsi je prvi put igrao Ligu šampiona i stigao do četvrtfinala, gde su Vijali i momci deklasirali Barselonu kod kuće 3:1 i potom bili nedovoljno hrabri u revanšu, jer su Rivaldo, Luis Figo, Patrik Klajvert i ostali uveli meč u produžetak i tamo dali još dva gola.

EVROPSKI TROFEJI I STVARANJE MOĆNOG TIMA

No, i ta eliminacija bila je najbolje što su Englezi prikazali te sezone u Evropi, delom zbog toga što je Vijali nastavio da koristi jake veze u Seriji A i uticaj koji je imao u Torinu, pa je na "Bridž" stigao i Didije Dešan i Karlo Kudićini, samo godinu dana posle Desaija.

Starije engleske kolege, koje su u to vreme pratile Čelsi, pisale su o tome da je italijanski šmek bio upravo ono što je bilo potrebno klubu i da bi, recimo, stroga nemačka disciplina bila previše za grupu ljudi i igrača sa upitnim radnim navikama. Pisali su i pričaju danas da su Italijani uveli sastanke na kojima se razgovaralo o taktici, da centaršut nije bio osnovno i jedino napadačko oružje, da se na treninzima radilo isto kao u to vreme u "Milanelu", "Apijano Đentileu" ili "Vinovu", itd...

Ako se setimo gore pomenutih plasmana na 11. i 14. mesta, činjenica da je treću sezonu zaredom Čelsi završio u vrhu tabele i igrao završnice evro-kupova stvari su na koje bi Vijali, ali i Zola, Di Mateo i ostali, morali da budu ponosni i danas, 15 i po godina posle njegove smene.

Spor start sezone 2000/01, punih 13 utakmica bez pobede u gostima i četiri trijumfa u 15 kola (iako su ova dva niza nastavljena i nakon promene menadžera) naterao je Bejtsa da priču o nagomilanim dugovima i kašnjenju plata igračima prikrije angažovanjem još jednog Italijana, koji je trebalo da nastavi Vijalijevim putem, ali donese i nešto iskustva, mirnoće, mudrosti. Izbor je pao na Klaudija Ranijerija, koji je vratio ekipu sa 14. na šestu poziciju na kraju sezone, bez velikih uspeha u kupovima i Evropi.

RANIJERI, MLAKI REZULTATI, ALI VRELA POJAČANJA

Međutim, pre nego što je otišao iz kluba u kojem je ostavio neizbrisiv trag, Vijali se postarao da za sobom ostavi boljeg golgetera od sebe, a to nije bilo lako – Džimija Flojda Haselbajnka, koji će i sam ostaviti neizbrisiv trag. Stigli su i naš Slaviša Jokanović, Hrvat Mario Stanić, Vinston Bogarde, Pjer Isa, Ejdug Gudjonsen, Jasper Gonkjaer i s tim igračima Ranijeri je naredne sezone razočarao...

Završio je šesti, doduše stigao do finala FA kupa i četvrtfinala Lige šampiona, ali očekivalo se više, jer je i sam Bejts izjavio da je Ranijeri tu da bi od dobrog napravio najbolji klub u Engleskoj.

"Uvek sam verovao da budućnost fudbala leži u konstantnoj promeni sistema igre, u svakoj utakmici i čak toku utakmice. To je moj stil", govorio je Ranijeri i zbog toga dobio nadimak "Thinkerman", ali to očigledno nije prijalo igračima, međutim dobio je priliku da počne sezonu 2002/03 i, kažu, imao spasilačku ulogu.

Sada već gomilanje skupih igrača iz inostranstva, mada je najveći transfer svakako bio dolazak Franka Lamparda iz Vest Hema, doveo je Čelsi na rub bankrota, dug je iznosio oko 80 miliona funti, što je enormna suma za ono vreme i nije bilo Lige šampiona zbog pomenute šeste pozicije.

Dok je Bejts tražio način da izađe iz posla, Ranijeri je sa Fererom, Babajarom, Desaijem, Bogardeom, Lampardom, Haselbajnkom, Zendenom, Stanićem, Galasom, Le Soom, Melkiotom, Petijem, Morisom, De Lukasom, Gudjonsonom, Kudićinijem, Zolom, Terijem, Hutom, Gronjkaerom i Kolom stigao do četvrtog mesta u Premijer i vratio klub u Ligu šampiona, tako da je sprečio bankrot i pripremio teren za istorijski događaj – dolazak prvog milijardera u engleski fudbal.

KO JE KOME POKUPIO KAJMAK

Sa šestim, šestim i četvrtim mestom iza sebe, Ranijeri je uveliko bio pod pritiskom, ali je u prvoj sezoni sa Abramovičem uživao u beneficijama, trošio stotine miliona funti i obavio skauting na osnovu kojeg će neko drugi pobrati plodove ili, figurativno, skinuti kajmak, a to je bio Žoze Murinjo.

Ranijeri je Murinju ostavio ekipu koja nije bila šampion Engleske 2003. samo zbog toga što je Venger izveo najbolju sezonu u istoriji engleskog fudbala i stigao prvi kroz cilj bez poraza, Čelsi je bio najbolji klub Premijer lige u Evropi i ispao u polufinalu od Monaka – što je faza takmičenja koju ni Murinjo nije preskočio u dva navrata – a u klub su u međuvremenu došli i Klod Makelele i Adrijan Mutu i Džo Kol i Damijen Daf i Žeremi i Vejn Bridž i Skot Parker i Huan Sebastijan Veron i Ernan Krespo...

"Da, tačno je, izabrao sam Petera Čeha, Arjena Robena i Didijea Drogbu za pojačanja, ali to je sve. U međuvremenu, moje vreme je bilo isteklo tamo, jednu godinu pre nego što će biti osvojena titula", govorio je kasnije Ranijeri, čije zasluge za jačanje kluba Murinjo nikada nije poricao.

Ranijeri je morao da se skloni i uprazni mesto za čoveka koji će okončati petogodišnje šefovanje Italijana na "Bridžu" i čije će uspehe uspeti da ponovi, par godina kasnije – samo Italijan!

"KARLITOV" PUT

Kada je na nagovor vremešnog savetnika Pjeta De Visera smenio Murinja, Abramovič je dugo lutao i udarao glavom u zid, praveći greške u izboru menadžera, pa i kupovini igrača, sve dok na leto 2009. nije uspeo da dovede najtraženijeg italijanskog trenera u tom trenutku, ali i sada, Karla Anćelotija, dvostrukog prvaka Evrope sa Milanom.

Anćeloti je bio spreman za uveliko nervoznog Rusa, jer je prošao osmogodišnju školu u vidu partnerstva sa Silvijom Berluskonijem i već u prvoj sezoni podsetio je na neoborivu činjenicu da Čelsi i Italija idu jedno uz drugo.

Iako nikada pre toga nije radio van Italije, "Karlito" je samouvereno stao pored aut linije, otvorio sezonu trijumfom u Komjuniti šildu, a zatvorio je "duplom krunom", osvojenom Premijer ligom uz 103 postignuta gola i FA kupom, koji je uzeo uz jedan primljen gol!

Bila je to prva i do danas jedina "dupla kruna" u istoriji Čelsija.

Posložio je Čelsi u naizgled prevaziđenu formaciju 4-4-2 (Čeh – Ivanović, Karvaljo, Teri, Kol – Lampard, Balak, Maluda, Kol – Drogba, Anelka), iznenadio konkurenciju u Engleskoj, ali i stradao od – ironično – Murinjovog Intera, koji je protutnjao "Bridžom" u osmini finala Lige šampiona i posle uzeo titulu.

Abramovič mu je to oprostio, a možda bi i drugo mesto u Premijer ligi naredne sezone, da Anćeloti nije ispao u četvrtfinalu Lige šampiona uz dva poraza od Mančester junajteda, što je bio trenutak kada je Rus odlučio da će "ušatog" na "Bridž" morati da unese neko drugi.

Neko drugi da, ali neko ko nije Italijan – ne!

HOLIVUDSKA PRIČA

Kada od Andre Viljaša-Boaša nije uspeo da napravi novog Murinja, Abramovič je 4. marta 2012. godine isplatio mladog Portugalca i uručio vruć krompir u ruke jednom od pionira Čelsijevog uspona ka vrhu Evrope, bivšem igraču Di Mateu, koji je ostao da radi u klubu posle Vijalijevog i Zolinog odlaska.

Nazovite to kako hoćete, sudbinom, karmom, slučajnošću, sportskom srećom, nebitno...

Italijan, koji je kao igrač postigao tri trofeja vredna gola u plavom dresu i koji je potom sa 31 godinom morao da prekine karijeru zbog loma noge, bez iskustva u vođenju kluba pre toga, uspeo što nikad nikome nije u Londonu - a taj grad ima preko 200 fudbalskih klubova! Upisao je prestonicu Engleske na mapu gradova koji imaju prvaka Evrope.

Di Mateo je preuzeo generaciju na zalasku posle debakla u Napulju i poraza od 3:1 u prvom meču osmine finala Lige šampiona, kada je sve osim eliminacije bilo neočekivano. Šta je uradio?

"Izabrao sam grupu igrača sa iskustvom, koja ima poverenja u prvog do sebe".

Zapravo, ispravio je prethodnikovu grešku i Terija, Lamparda, Kola i Esijena vratio u startnu postavu. Teri, Lampard, naš Ivanović i Drogba tresli su mrežu Napolitanaca i u delirijumu odveli klub dalje, 4:1!

Di Mateo je znao da nema šanse u Premijer ligi i koncentrisao se na ono što bi moglo da se desi, da Čelsi konačno uzme Ligu šampiona, kada se to ni ne očekuje. U četvrtfinalu s Benfikom dokazao je da ume da postavi igru u ulozi favorita, a onda izveo jedno od najvećih izenađenja u novijoj istoriji fudbala – moćnu Barselonu, zvaničnog šampiona Evrope, pobedio je u 1:0 u Londonu na klasičan "žabarski" način, tvrdo, jako, organizovano, sigurno, bez mnogo kalkulacija.

Ali, to je bio lakši deo posla...

"Sve što možete da zamislite loše, dogodilo se...", pričao je o revanšu. "Ali, znao sam da ako ne primimo treći gol, imamo šanse".

Barsa je vodila 2:0 i imala igrača više od 37. minuta, kada se Teri kao kapiten obrukao i ostavio saigrače na cedilu, međutim dok su se mnogi pitali s koliko golova će "plavci" biti ispraćeni na Ostrvo, Di Mateo je napravio "rimejk" italijanskog "katenaća", Čelsi je pokazao umetnost odbrane, momci su telima branili mrežu, Leo Mesi promašio penal, a Ramireš i Fernando Tores šokantnim golovima iz kontre otkazali minhensko finale između Bajerna i Barselone.

U poslednjih 20 godina samo su trojica menadžera Čelsija, pored Murinja (185 i 136 utakmica), sakupili 100 i više mečeva na klupi. Sva trojica su Italijani: Vijali 143, Rannijeri 199 i Anćeloti 109. Prvi sledeći je Avram Grant sa 54...

"MINHENSKO ČUDO" NIJE BAŠ ČUDO

Potcenjivanje Di Matea i Čelsija tada nije prestalo, zapravo su oni čekali da budu izvedeni "na klanje" pred 70.000 navijača Bajerna i Italijan je znao da je potrebno da uradi nešto specijalno.

Nervozu u minhenskom karantinu razbio je sastankom na kojem je emitovao specijalno pripremljene video poruke supruga i dece fudbalera Čelsija, koji su mahali iz Londona i slali reči ohrabrenja.

"Bilo mi je potrebno nešto lično, emotivno, da prodrem do igrača. Takođe, želeo sam da skinem pritisak s njih i upravo sam to uradio".

Grupa je bila jača nego ikad, igrači nisu ni čuli kako zvone stativa i prečka njihovog gola, a kada je Drogba pogodio kasno glavom za 1:1, sve se okrenulo – Minhen je osećao otpor i to je dovelo do prekida jedne jako duge i neprijatne tradicije po Engleze, da sigurno gube od Nemaca na penale.

Ekipa koja nije imala šta da izgubi, zahvaljujući lukavosti i hrabrosti jednog Italijana, postala je ekipa koja je uzela sve – što niko nikad pre toga nije.

Eto, otprilike zbog čega je izbor ponovo "pao" na Italijana... Oni su kao igrači i menadžeri Čelsiju doneli polovinu trofeja osvojenih u 102 godine dugoj istoriji kluba, koji je danas – ipak – prva asocijacija kada pomislite na taj deo Londona.

Uostalom, probajte na "Google".