Анализа - видео: Он је прави херој радничке класе...

На Енфилд се и даље уноси застава на којој пише “Wоркинг Цласс Херо”, уз цртеж Дирка Кајта, и нема боље синтагме да га опише од наслова те песме Џона и Јоко. Прави, вредни радник, плава крагна међу примадонама, дечак који је желео да постане риболовац, али је ипак заволео фудбал.

Фудбал 10.03.2016 | 23:00

Већ на тој првој утакмици – ушао је у другом полувремену против Вест Хема, и премијерни потез био му је шут са 35 метара на гол забезекнутог Шаке Хислопа; промашио је, али нема везе, вредело је – видело се да нешто није у реду.

И видело се, у исто време, да је све баш како треба.

Дирк Кајт – да на самом почетку, пре него што се неко изнервира око транскрипције и изговора презимена Холанђанина са обала Северног мора, парафразирамо легендарног Дуга Ђурковића: Кајт, Каут, Којт, узмите како вам драго – стигао је у Ливерпул за девет милиона фунти лета 2006, праћен великим очекивањима после три сезоне заредом у којима је у Фајенорду постизао по више од 20 голова, и једино питање на уснама и форумима свих Ливерпулових навијача било је: Купујемо ли новог Ван Нистелроја или новог Кежмана?

То је, наравно, била последица оне реченице што би је свако и његова тетка понекад узгред изговорили:
“Шта, у Холандији? Ма у Холандији бих и ја дао тридесет комада...”

Неки попут Ван Нистелроја или Ван Персија су се итекако доказали и у Енглеској и свуда где су играли, но дешавали су се и случајеви попут Кежмановог или, још горе, оног Афонса Алвеша који је у Херенвену знао да да и по пет голова по утакмици, али је у Мидлзброу изгледао као да није чак ни професионални фудбалер.

А Дирк Кајт, схватиће то сви у Ливерпулу већ на тој првој утакмици, па и када буде, пет кола касније, постигао први гол на Енфилду, десно је утрчао Финан и убацио повратну испред петерца (у ПЕС-у се, знамо, то зове цутбацк гол и строго је забрањено, децо), а он је у паду свитлао у мрежу, Дирк Кајт није био ни Руд ни Матеја.

Кајт, у ствари, уопште није био нападач каквим су га представљали. Испоставиће се да Кајт уопште и није био шпиц. Или није био само то.

Био је много, много више.

Од обећаног оут-анд-оут нападача, способног да постигне 20+ голова у Премијер лиги, није било ни трага, али далеко од тога да је разочарао икога. Понајмање навијаче Ливерпула.

Не превише надарени техничар, тек снажан као ергела коња, упоран као мазга, издржљив као розе зец из реклама за оне батерије, и са изгледом који ће многи злонамерници упоредити са Слотхом из филма нашег детињства, “Гоониес”, Кајт се уклопио у физички, али и фудбалски застрашујући квартет у нападу Ливерпула: Белами, Крауч и Фаулер правили су му те прве године друштво у вероватно најнезграпнијем шпицу у историји фудбала, али то је итекако функционисало, све са рушењем Барсе на Ноу Кампу, све до атинског финала са Миланом...

Никада није био играч који ће на око запалити масу – сем када би давао голове у последњим тренуцима утакмица, због чега ће га назвати Деадлy Дирк, или када би, онако хладнокрван, са живцима снажним као низоземске бране, реализовао пенале када се нико други не усуди да узме лопту – али свако ко је имало знао о фудбалу, а посебно свако ко је имало знао о Ливерпулу, одмах га је примио к срцу.

Океј, помогло је и што је једном дао три гола Јунајтеду (то је најбизарнији хет-трик у историји Премијер лиге: убацивање лопте с гол-линије након продора Суареза, па шут главом из петерца, и на крају неки срећни одбитак који је спаковао с пола јарде), а другом приликом два Евертону, није да није...

Постао је једна од ретких икона у турбулентној премијерлигашкој ери клуба са Енфилда, обележеној једним великим трофејем и све даљим, све тежим, све тужнијим сећањем на последњу титулу.

Фаулер, Карагер, Џерард, Хипија, Хаман, Мекалистер, Кајт, можда Ћаби Алонсо и то је, отприлике, то... Премало за један толико горди клуб.

Све то постигао је, сву ту љубав заслужио је напорним радом и фудбалском интелигенцијом која је често била у дијаметралној супротности са његовим имиџом и покретима на терену. Прво би вам у очи пало колико тешко контролише лопту, увек као да му је бежала и као да се одбијала од његових копачки више него што би требало, али надокнадио би то читањем игре и покривањем, чинило се, макар петнаест километара по утакмици, одбијањем да убаци пешкир и дигне руке и када би се чинило да су све лађе потонуле у магли на ушћу реке Мерси... (А тонуле су дуго, често и све дубље, у тих шест година колико је провео у Ливерпулу.)
“Он није играч који је леп за око, али је фантастичан”, причао је за њега један такође чудни и случајни херој Енфилда, Гари Мекалистер.

Стивен Џерард био је још издашнији у комплиментима:
“Од првог дана када је дошао у клуб, био је неко коме можеш да верујеш, неко на кога можеш да се ослониш, неко ко те никада неће издати на терену”.

Није умео да предрибла противника, често није могао ни да га претекне, али би савршено знао где његов саиграч жели лопту и слао би, онда када је дошао Фернандо Торес, па је Кајт прекомандован на десно крило, савршене параболе у казнени простор, пасове који би, да их је упућивао неко други, неко елегантнији, могли да се назову бекамовским...

Чак и са несвојствених позиција успевао је да одржи добар просек у Премијер лиги – у три сезоне дао је по више од десет голова, у још једној девет – и да истисне много талентованије и брже играче са својих природних места, и да буде миљеник свих менаџера, чак и када није схватао зашто га терају да буде десни бек или лево крило, чак и када је морао да се помири са мрском “ротацијом”, која неке играче отера у нервозу и лудило, а неке учини бољима и кориснијима. Ћутке је трпео, радио, трчао, давао голове, и за Ливерпул и за репрезентацију Холандије.

Има она песма коју је волео Енфилдов коп, на битлсовску тему “Yеллоw Субмарине”, са стиховима да “Сањамо тим пун Карагера”; то јесте било претеривање, али не би било толико тешко замислити тим Ливерпула са пет карагера и шест кајтова, у формацији 4-5-1. И не би се, гарант, борили за опстанак...

Енглески новинар Мартин Самјуел је 2009. написао да је плавокоси момак са бројем 18 на леђима слика и прилика промена у свету фудбала.
“О њему се никада неће говорити као о великану, али када је у доброј форми, он може да се носи са најбољима на свету. Зна шта његов менаџер жели и очекује и то увек испуни, без икаквог егоизма, без икакве интроспекције”.

Штета је, права, што је из Ливерпула отишао са само једном медаљом, оном коју је донео практично сам, из Лига купа 2012. Тада је дао један гол против напаљеног Кардифа у продужетку, и потом спаковао најважнији пенал, онај након два промашаја, Џерарда и Чарлија Адама.

На Енфилд се и даље уноси застава на којој пише “Wоркинг Цласс Херо”, уз цртеж Дирка Кајта, и нема боље синтагме да га опише од наслова те песме Џона и Јоко. Прави, вредни радник, плава крагна међу примадонама, дечак који је желео да постане риболовац, али је ипак заволео фудбал и преко Утрехта дошао до Фајенорда, као замена Пјеру ван Хојдонку и Робину ван Персију и као природан јанг јину Саломона Калуа (тандем ће медији назвати К2).

Било је и у томе судбине и законитости, пошто Фајенорд јесте клуб обичних људи, из некада сиромашног дела града у којем се имало само за основне потребе и за одлазак на стадион; Кајт никада није заборавио ни ко је ни одакле је дошао, па са супругом Гертрудом има хуманитарну организацију за помоћ угроженој деци у земљама у развоју – ето, и то говори колики је човек...

После Истанбула – са Фенербахчеом ће освојити и титулу, пре две сезоне, играјући иза Еменикеа и Мусе Соуа дао је десет голова – Кајт се вратио у Холандију, на свој “Тигањ”. Не као уморни тип који жели да у лаганом ритму одигра још свега неколико мечева, тек да се навикне на пензију. Не, то Кајт никада не би могао да буде.

Постао је капитен и предводник холандског састава који је јесенас заличио на кандидата за титулу – толико су добро играли да се негде провукла чак и вест да га је Барселона тражила да им овог пролећа буде нови Хенрик Ларсон! – само да би се, онако без разлога, самоубио у јануару и фебруару, када су изабраници Ђованија ван Бронкхорста забележили шест узастопних пораза, за најгори низ у историји клуба.

Кајт се ни тада није предавао. Као прави капитен, као толико добар радник да су га промовисали у председника синдиката и дали му мегафон, покупио је парампарчад свог тима и полако их подигао, вративши их на треће место на табели. У среду, Фајенорд је је дошао и до пласмана у финале Купа Холандије, који нису освојили од 2008. године (титулу чекају од 1999!), где ће ударити на стари Дирков клуб Утрехт.

А Кајт је поново, као некада, као пре десет година, као што у Ливерпулу није био, на месту шпица. Дао је чак 15 голова у сезони, од чега два хет-трика узастопно, за треће место на листи стрелаца, и тиме постао тек трећи играч старији од 35 година коме је то пошло за руком и ногом у Ередивизији, и први од, пазите сад, сезоне 1959/60.

Ваљда ће се неко, кроз коју годину, чак и ако Кајт догдодине не донесе титулу Фајенорду, чак и ако буду имали замерке на ток каријере, сетити њега и не помислити само да је био вредан, ваљда ће имати на уму колико је срце имао Убитачни Дирк и колико је – што се не може рећи за већину данашњих фудбалера – осећао за које клубове и за какве навијаче игра.

Ваљда ће рећи: о, па тај Дирк Кајт, јесте он био супер тип, и јесте био одличан играч, али био је много више од тога. Херој радничке класе, икона Енфилда, неко коме можеш да верујеш.