Analiza - video: On je pravi heroj radničke klase...

Na Enfild se i dalje unosi zastava na kojoj piše “Working Class Hero”, uz crtež Dirka Kajta, i nema bolje sintagme da ga opiše od naslova te pesme Džona i Joko. Pravi, vredni radnik, plava kragna među primadonama, dečak koji je želeo da postane ribolovac, ali je ipak zavoleo fudbal.

Fudbal 10.03.2016 | 23:00

Već na toj prvoj utakmici – ušao je u drugom poluvremenu protiv Vest Hema, i premijerni potez bio mu je šut sa 35 metara na gol zabezeknutog Šake Hislopa; promašio je, ali nema veze, vredelo je – videlo se da nešto nije u redu.

I videlo se, u isto vreme, da je sve baš kako treba.

Dirk Kajt – da na samom početku, pre nego što se neko iznervira oko transkripcije i izgovora prezimena Holanđanina sa obala Severnog mora, parafraziramo legendarnog Duga Đurkovića: Kajt, Kaut, Kojt, uzmite kako vam drago – stigao je u Liverpul za devet miliona funti leta 2006, praćen velikim očekivanjima posle tri sezone zaredom u kojima je u Fajenordu postizao po više od 20 golova, i jedino pitanje na usnama i forumima svih Liverpulovih navijača bilo je: Kupujemo li novog Van Nistelroja ili novog Kežmana?

To je, naravno, bila posledica one rečenice što bi je svako i njegova tetka ponekad uzgred izgovorili:
“Šta, u Holandiji? Ma u Holandiji bih i ja dao trideset komada...”

Neki poput Van Nistelroja ili Van Persija su se itekako dokazali i u Engleskoj i svuda gde su igrali, no dešavali su se i slučajevi poput Kežmanovog ili, još gore, onog Afonsa Alveša koji je u Herenvenu znao da da i po pet golova po utakmici, ali je u Midlzbrou izgledao kao da nije čak ni profesionalni fudbaler.

A Dirk Kajt, shvatiće to svi u Liverpulu već na toj prvoj utakmici, pa i kada bude, pet kola kasnije, postigao prvi gol na Enfildu, desno je utrčao Finan i ubacio povratnu ispred peterca (u PES-u se, znamo, to zove cutback gol i strogo je zabranjeno, deco), a on je u padu svitlao u mrežu, Dirk Kajt nije bio ni Rud ni Mateja.

Kajt, u stvari, uopšte nije bio napadač kakvim su ga predstavljali. Ispostaviće se da Kajt uopšte i nije bio špic. Ili nije bio samo to.

Bio je mnogo, mnogo više.

Od obećanog out-and-out napadača, sposobnog da postigne 20+ golova u Premijer ligi, nije bilo ni traga, ali daleko od toga da je razočarao ikoga. Ponajmanje navijače Liverpula.

Ne previše nadareni tehničar, tek snažan kao ergela konja, uporan kao mazga, izdržljiv kao roze zec iz reklama za one baterije, i sa izgledom koji će mnogi zlonamernici uporediti sa Slothom iz filma našeg detinjstva, “Goonies”, Kajt se uklopio u fizički, ali i fudbalski zastrašujući kvartet u napadu Liverpula: Belami, Krauč i Fauler pravili su mu te prve godine društvo u verovatno najnezgrapnijem špicu u istoriji fudbala, ali to je itekako funkcionisalo, sve sa rušenjem Barse na Nou Kampu, sve do atinskog finala sa Milanom...

Nikada nije bio igrač koji će na oko zapaliti masu – sem kada bi davao golove u poslednjim trenucima utakmica, zbog čega će ga nazvati Deadly Dirk, ili kada bi, onako hladnokrvan, sa živcima snažnim kao nizozemske brane, realizovao penale kada se niko drugi ne usudi da uzme loptu – ali svako ko je imalo znao o fudbalu, a posebno svako ko je imalo znao o Liverpulu, odmah ga je primio k srcu.

Okej, pomoglo je i što je jednom dao tri gola Junajtedu (to je najbizarniji het-trik u istoriji Premijer lige: ubacivanje lopte s gol-linije nakon prodora Suareza, pa šut glavom iz peterca, i na kraju neki srećni odbitak koji je spakovao s pola jarde), a drugom prilikom dva Evertonu, nije da nije...

Postao je jedna od retkih ikona u turbulentnoj premijerligaškoj eri kluba sa Enfilda, obeleženoj jednim velikim trofejem i sve daljim, sve težim, sve tužnijim sećanjem na poslednju titulu.

Fauler, Karager, Džerard, Hipija, Haman, Mekalister, Kajt, možda Ćabi Alonso i to je, otprilike, to... Premalo za jedan toliko gordi klub.

Sve to postigao je, svu tu ljubav zaslužio je napornim radom i fudbalskom inteligencijom koja je često bila u dijametralnoj suprotnosti sa njegovim imidžom i pokretima na terenu. Prvo bi vam u oči palo koliko teško kontroliše loptu, uvek kao da mu je bežala i kao da se odbijala od njegovih kopački više nego što bi trebalo, ali nadoknadio bi to čitanjem igre i pokrivanjem, činilo se, makar petnaest kilometara po utakmici, odbijanjem da ubaci peškir i digne ruke i kada bi se činilo da su sve lađe potonule u magli na ušću reke Mersi... (A tonule su dugo, često i sve dublje, u tih šest godina koliko je proveo u Liverpulu.)
“On nije igrač koji je lep za oko, ali je fantastičan”, pričao je za njega jedan takođe čudni i slučajni heroj Enfilda, Gari Mekalister.

Stiven Džerard bio je još izdašniji u komplimentima:
“Od prvog dana kada je došao u klub, bio je neko kome možeš da veruješ, neko na koga možeš da se osloniš, neko ko te nikada neće izdati na terenu”.

Nije umeo da predribla protivnika, često nije mogao ni da ga pretekne, ali bi savršeno znao gde njegov saigrač želi loptu i slao bi, onda kada je došao Fernando Tores, pa je Kajt prekomandovan na desno krilo, savršene parabole u kazneni prostor, pasove koji bi, da ih je upućivao neko drugi, neko elegantniji, mogli da se nazovu bekamovskim...

Čak i sa nesvojstvenih pozicija uspevao je da održi dobar prosek u Premijer ligi – u tri sezone dao je po više od deset golova, u još jednoj devet – i da istisne mnogo talentovanije i brže igrače sa svojih prirodnih mesta, i da bude miljenik svih menadžera, čak i kada nije shvatao zašto ga teraju da bude desni bek ili levo krilo, čak i kada je morao da se pomiri sa mrskom “rotacijom”, koja neke igrače otera u nervozu i ludilo, a neke učini boljima i korisnijima. Ćutke je trpeo, radio, trčao, davao golove, i za Liverpul i za reprezentaciju Holandije.

Ima ona pesma koju je voleo Enfildov kop, na bitlsovsku temu “Yellow Submarine”, sa stihovima da “Sanjamo tim pun Karagera”; to jeste bilo preterivanje, ali ne bi bilo toliko teško zamisliti tim Liverpula sa pet karagera i šest kajtova, u formaciji 4-5-1. I ne bi se, garant, borili za opstanak...

Engleski novinar Martin Samjuel je 2009. napisao da je plavokosi momak sa brojem 18 na leđima slika i prilika promena u svetu fudbala.
“O njemu se nikada neće govoriti kao o velikanu, ali kada je u dobroj formi, on može da se nosi sa najboljima na svetu. Zna šta njegov menadžer želi i očekuje i to uvek ispuni, bez ikakvog egoizma, bez ikakve introspekcije”.

Šteta je, prava, što je iz Liverpula otišao sa samo jednom medaljom, onom koju je doneo praktično sam, iz Liga kupa 2012. Tada je dao jedan gol protiv napaljenog Kardifa u produžetku, i potom spakovao najvažniji penal, onaj nakon dva promašaja, Džerarda i Čarlija Adama.

Na Enfild se i dalje unosi zastava na kojoj piše “Working Class Hero”, uz crtež Dirka Kajta, i nema bolje sintagme da ga opiše od naslova te pesme Džona i Joko. Pravi, vredni radnik, plava kragna među primadonama, dečak koji je želeo da postane ribolovac, ali je ipak zavoleo fudbal i preko Utrehta došao do Fajenorda, kao zamena Pjeru van Hojdonku i Robinu van Persiju i kao prirodan jang jinu Salomona Kalua (tandem će mediji nazvati K2).

Bilo je i u tome sudbine i zakonitosti, pošto Fajenord jeste klub običnih ljudi, iz nekada siromašnog dela grada u kojem se imalo samo za osnovne potrebe i za odlazak na stadion; Kajt nikada nije zaboravio ni ko je ni odakle je došao, pa sa suprugom Gertrudom ima humanitarnu organizaciju za pomoć ugroženoj deci u zemljama u razvoju – eto, i to govori koliki je čovek...

Posle Istanbula – sa Fenerbahčeom će osvojiti i titulu, pre dve sezone, igrajući iza Emenikea i Muse Soua dao je deset golova – Kajt se vratio u Holandiju, na svoj “Tiganj”. Ne kao umorni tip koji želi da u laganom ritmu odigra još svega nekoliko mečeva, tek da se navikne na penziju. Ne, to Kajt nikada ne bi mogao da bude.

Postao je kapiten i predvodnik holandskog sastava koji je jesenas zaličio na kandidata za titulu – toliko su dobro igrali da se negde provukla čak i vest da ga je Barselona tražila da im ovog proleća bude novi Henrik Larson! – samo da bi se, onako bez razloga, samoubio u januaru i februaru, kada su izabranici Đovanija van Bronkhorsta zabeležili šest uzastopnih poraza, za najgori niz u istoriji kluba.

Kajt se ni tada nije predavao. Kao pravi kapiten, kao toliko dobar radnik da su ga promovisali u predsednika sindikata i dali mu megafon, pokupio je paramparčad svog tima i polako ih podigao, vrativši ih na treće mesto na tabeli. U sredu, Fajenord je je došao i do plasmana u finale Kupa Holandije, koji nisu osvojili od 2008. godine (titulu čekaju od 1999!), gde će udariti na stari Dirkov klub Utreht.

A Kajt je ponovo, kao nekada, kao pre deset godina, kao što u Liverpulu nije bio, na mestu špica. Dao je čak 15 golova u sezoni, od čega dva het-trika uzastopno, za treće mesto na listi strelaca, i time postao tek treći igrač stariji od 35 godina kome je to pošlo za rukom i nogom u Erediviziji, i prvi od, pazite sad, sezone 1959/60.

Valjda će se neko, kroz koju godinu, čak i ako Kajt dogdodine ne donese titulu Fajenordu, čak i ako budu imali zamerke na tok karijere, setiti njega i ne pomisliti samo da je bio vredan, valjda će imati na umu koliko je srce imao Ubitačni Dirk i koliko je – što se ne može reći za većinu današnjih fudbalera – osećao za koje klubove i za kakve navijače igra.

Valjda će reći: o, pa taj Dirk Kajt, jeste on bio super tip, i jeste bio odličan igrač, ali bio je mnogo više od toga. Heroj radničke klase, ikona Enfilda, neko kome možeš da veruješ.