Сјећања: Истина о чувеном дјелу великог холандског умјетника

Вековима после Рембранта, Вермира, Ван Гога, Мондријана, Стена, Боша, ван Лејдена, Халса и осталих, уметничко дело насликао је и један холандски фудбалер, Бергкамп, баш на данашњи дан пре 14 година.

Фудбал 02.03.2016 | 23:45

"Сваки комад камена има статуу у себи, а задатак вајара је да је открије", казао је једном приликом Микеланђело Буонароти.

Али, како већ живо, покретно, уметничко дело преточити у један тренутак начињен од камена? Одмах је ту у старту страх вајара да неће моћи својом уметношћу да одговори на оно што је била већа уметност и од његове, па би се то могло тумачити и на неки наопак начин.

С подсмехом…

Испред стадиона Арсенала "Емирејтс" у Лондону налази се пет велелепних уметничких дела, статуа, особа које су посебно задужиле овај клуб: Кена Фрајара, Херберта Чапмана, Тонија Адамса, Тијерија Анрија и Дениса Бергкампа.

Свака од ових статуа описује један њихов посебан тренутак у Арсеналу – осим једне.

Статуа Дениса Бергкампа, човека који је провео 11 година у Арсеналу, представља њега какав је био и иначе, а не специјалан моменат по коме ће га навијачи највише памтити.

У питању је невероватан пријем лопте против Њукасла 2002. године, када је био високо са обе ноге у ваздуху, и прихватио лопту док га је О’Брајан гледао као Бога, па мало и подсетио на данашњи лого Бундес лиге. Запитали су се навијачи након "откривања" статуе због чега није представљен његов најпознатији гол у дресу "тобџија" који је Денис постигао против истог ривала баш на данашњи дан (2. март) пре четрнаест година.

Одговор је био јасан.

"Требало би да вратимо Умберта Бочионија из мртвих како би направио такву скулптуру".

За рекреирање таквог уметничког потеза – потребан је у најмању руку подједнако добар уметник. Било би немогуће представити тренутак генијалности, који је трајао не више од две секунде, када Денис у истом тренутку прихвата и "избацује" Никоса Дабизаса, елегантно се окреће ка голу, Дабизас пада од његовог доира, а он ноншалантно шаље лопту у мрежу Шаја Гивена који није знао шта се то управо десило. Већ од самог описа гола подилази језа.

Видели су мађионичара на делу.

Пре 14 година постао је "бесмртан", а тај његов тренутак генијалности није било могуће сачувати у камену или неком другом материјалу. Можда би то и била штета јер то не заслужују они који још увек тврде да је то била пука случајност и да му се само јако посрећило.

"Какав додир и пријем! Какав окрет! Требало би да успоре тај тренутак када постиже гол, додају неку класичну музику и то поставе у музеју. То је као поезија у покрету…", казао је његов бивши саиграч Јан Рајт који је очигледно био одушевљен његовим потезом.

"Апсолутно ми је јасно зашто људи размишљају о томе да ли је он помислио то да уради… У питању је мозак генијалца, па то се не виђа сваки дан. Зато се и питају".

Тако се вероватно осећао и Јан Рајт када је први пут на тренингу видео Дениса Бергкампа да ради тако нешто. Пред око педесетак присутних успео је то да уради док га је чувао Мартин Кион. То је било довољно Рајту да схвати да такве ствари нису случајност и да има среће да у екипи игра за генијем.

"Да ли је хтео то да уради? Наравно да је је**но хтео то да уради. Он је архитекта простора, вероватно је у глави обавио сва мерења, израчунао све живо и у делићу секунде то извео. Толико је брзо увек размишљао да верујем да се тако догодило", казао је Рајт.

Мука је била и Тијерију Анрију од питања о намери.

Двојица нападача која су Арсенал носила до титуле те 2002. године нису заједно наступили на том мечу. Анри је имао ту несрећу да од куће посматра ову утакмицу, а не да из најбоље могуће позиције на терену види како "нелетећи Холанђанин" постиже најбољи гол који је Арсенал икада постигао.

"Онај гол…"

"Денис Бергкамп".

"Да, да тај… Али да ли је…?”

"Денис Бергкамп".

"Чекај… Шта мислиш, да ли је он то хтео?"

"Денис Бергкамп".

Анри је на тај начин завршавао разговоре са људима који би га упитали да ли је Бергкамп заиста желео то да уради Никосу Забису. Казао је да једноставно постоје такви играчи у историји, да је Зидан једноставно Зидан, Кантона је само Кантона, а Марадона је Марадона. Верује да је Денис Бергкамп већину својих голова и смислио пре него што би добио лопту у ноге.

Али, да видимо шта је Денис Бергкамп о свему томе казао у својој књизи "Моја прича".

"Цело питање је веома чудно. Шта мисле тиме када питају 'да ли сам хтео то?'. На који део тачно мисле да нисам хтео да урадим?", почео је свој одговор Денис Бергкамп.

"Да ли видим све унапред? Да ли помислим: 'Ставићу ногу овде, па ћу се овако окренути, а онда гурнути мало чувара?' Апсолутно не! Сама ситуација креира мој наредни потез. Пре неколико година сам се запитао како би то требало да опишем доброг фудбалера. Мој одговор је да се најбољи фудбалери прилагођавају датој ситуацији на најбољи могући начин".

Али, како се прилагодити?

"Желим пас од Пиреса у ноге, али долази иза мене. То није оно што сам очекивао, па потом помислим да ми је потребна нова идеја. То је као када се Меси да ’у трк’. Играч који га чува крене на једну страну, па он оде на другу. Да ли је то мислио пре него што се догодило? Да ли је планирао? Не, он одговара на дату ситуацију. Када сам кренуо на утакмицу са Њукаслом нисам мислио да постигнем такав гол. Лопта је дошла до мене на одређен начин, па сам се окренуо и постигао такав гол", образложио је Бергкамп.

"Моја прва мисао када ми је Пирес упутио ту ’лошу’ лопту није била да желим да је контролишем, јер тада никада не бих онако окренуо Дабизаса. Моја прва мисао је била да желим да идем ка голу и да ћу урадити све што је потребно да се то деси без обзира како би лопта дође у ноге. Пар метара пре него што ми се приближила стопалу, рекао сам себи да ћу да га окренем".

Испричао је Бергкамп и да није "израчунао" какву ће реакцију то узроковати код грчког дефанзивца Никоса Дабизаса, али је све време осећао његово присуство и претпостављао да су му колена благо савијена и да ће му бити тешко да се окрене, али и то да му неће пасти на памет да је то мој наредни потез.

"Помислио сам 'ма ћушнућу је спољном и видети шта ће се десити'. Могло је да се деси да је он изблокира, да лопта не оде довољно широко од њега или да ће некако прочитати мој потез бити два метра испред мене. Или неће, па ћу ја бити испред њега. Када се то десило нисам био скроз испред њега, па сам морао благо да га одгурнем… Некада је за тако нешто потребно и мало среће", казао је он.

Испричао је да и не може да каже да је сигуран у то да је у глави све успео да израчуна том брзином, већ да је то било практично и делом инстиктивно. Такве ситуације је поновио десетине пута на тренинзима и другим утакмицама, па је према његовој причи знао како ће лопта одскочити, када је потребно да искористи снагу у гурању и како ће голман стајати.

Навијачи су изгласали да је то најлепши гол Арсенала у историји, али, да ли је то његов омиљени гол?

"Не!", био је његов одговор.

"Мислим да је срећа била елемент тог гола. Да је дефанзивац направио један корак уназад, тешко да бих постигао гол. Није тако ‘чист’. Сви су причали о том голу, па сам морао да га погледам на телевизији и изгледао је потпуно другачије од онога што сам ја видео. Ја сам само осећао дефанзивца поред мене, знао сам да је ту, али га нисам видео", казао је искрено Бергкамп.

"Моја игра се заснива на првом додиру, пријему, контроли, додавању... Моја страст је да са једним додиром лопте, једним додавањем некога проиграм да буде сам испред голмана. Ово је више био трик, а то није моја специјалност. Изгледало је врло специјално, али само зато што сам постигао гол. Он је оправдао употребу трика".

На крају и није толико битно који је тренутак остао уклесан у камену. Битно је колико лепих осећаја, невероватних потеза, прелепих погодака, адреналина и суза радосница та статуа буди у једном навијачу када се прошета поред "Емирејтса".

Денис није најбољи фудбалер из своје земље. Он вероватно није најбољи фудбалер, а ни нападач Арсенала у историји. Тешко је бити сигуран и у то да је био најбољи играч у сваком од тимова у којима је наступао, али било је то нешто код њега што га је издвајало од осталих.

Он је уметничко дело уклесано у месу.