Дирљива прича: Од стопирања ка Олимпијади до легенде Сингапура!

Прочитајте причу о Александру Ђурићу, кануисти који је аутостопом кренуо на Олимпијске игре у Барселону, доживио да буде депортован из Шведске, а потом постао легенда сингапурског фудбала.

Фудбал 29.02.2016 | 23:30

Прошлог мјесеца у Сингапуру је објављена аутобиографија Александра Ђурића под називом "Беyонд бордерс". Његова књига изазвала је велику пажњу у азијским медијима, јер овај рођени Добојлија је једна од легенди сингапурског фудбала.

О њему су писали и бројни свјетски спортски медији у љето 2011. када га је Институт за фудбалску статистику у 41. години живота са 328 голова у 444 лигашке утакмице прогласио најбољим стријелцом међу актиивним фудбалерима на свијету.

Међутим, прича о овом фасцинантном спортисти почиње прије 30 година, далеко од Сингапура и далеко од фудбала.

Ђурић, рођен 1970. године у Липцу поред Добоја, у БиХ, је почео да тренира у Кајак-кану клубу "Вал" у Добоју, иако није био баш најбољи пливач и иако није имао подршку свог оца да се бави спортом.

Али Александар је био добар веслач, одличан. Кренули су успјеси и 1986. године постао је јуниорски првак Југославије у кануу двоклеку, а 1991. године првак некадашње државе у кануу, у дисциплини 10.000 метара.

"Био сам јуниорски првак Југославије, чак сам учествовао на Свјетском првенству у Београду у четверцу, чини ми се да смо били осми. Послије тога сам био кандидат за Олимпијске игре у Барселони 1992. године. Годинама сам се припремао за то, а било је доста кандидата. Почетком 1992. године Југославија је почела да се распада, а ја сам дошао у Панчево да тренирам са репрезентацијом. У априлу 1992. када се Босна одвојила тадашњи селектор, Миленковић чини ми се, рекао ми је да више нисам кандидат, пошто Босна није више дио Југославије", присјећа се Ђурић на почетку разговора за МОНДО тренутка када крећу да се руше његови олимпијски снови.

Тада је одлучио да остави овај спорт и по избијању рата у бившој Југославији оде у Мађарску. Тамо је имао пријатеља и оца његове тадашње дјевојке. Оставио је све иза себе, али Олимпијске игре су га пратиле и пронашле. Неким чудом добио је позив који ће битно утицати на његов живот, али и због којег односи са неким члановима породице и пријатељима никад више неће бити исти.

"Док сам био у Мађарској људи из тек формираног Олимпијског комитета БиХ су некако пронашли мој број и добио сам позив да наступам за Босну и Херцеговину на Олимпијским играма у Барселони 1992. Ја сам био Србин и то је био проблем, рат је већ буктао у рдоном Добоју, брат и отац су ми већ били у војсци и морао сам добро да размислим шта да урадим. Међутим, ја сам спортиста, нисам никад дијелио људе на вјеру и вјероисповјест већ на оне са добрим и оне са лошим срцем. Одлучио сам да идем на Олимпијске игре. Једини проблем је био што нисам имао чамац, купио сам весло, али нисам тренирао", прича Ђурић.

Са осталих девет чланова олимпијског тима БиХ требало је да се нађе у Словенији, а Ђурић, без новца и само са веслом у руци, ка Словенији и Олимпијским играма кренуо је АУТОСТОПОМ!

"Кренуо сам стопом, стопирао сам камионе углавном, након што ме пријатељ ме одвео до једног мјеста у Мађарској и рекао ми 'Срећно'!. Имао сам стари југословенски пасош који тада већ није важио, али имао сам то неко писмо са којим је требало да пређем аустријску границу. Зауставио сам неки аутобус, питао ме човјек докле идем ја сам му рекао да ми одговара докле год он иде пошто морам у Словенији, нисам имао ни пара. Питао ме шта ће ти то весло, рекао сам да идем на Олимпијаду,он ме онако гледао у фазону 'шта овај прича, иде на Олимпијаду а ту стоји и стопира'. Ишао сам аутобусом, потом сам зауставио и један ауто и стигао до аустријске границе. Мислио сам сад ће да ме врате сигурно. Било је љето, јако топло, пјешке сам ишао према граници и размишљао шта да им кажем гдје идем. Питали су ме одакле идем, рекао сам да ме ту избацио овај возач и рекох 'Идем на Олимпијске игре'. А они на то 'МОЛИМ?'. Мислили су да хоћу да уђем у Аустрију као избјеглица и питали ме како сам уопште из Југославије дошао до Аустрије. Показао сам им то писмо из Олимпијског комитета Аустрије да назову тај број и један он њих их је на крају убиједио да то и учине. Чекао сам пола сата ту, вратило се њих много, мислио сам да ће да ме хапсе, а они су ми пружили руку у знак подршке. 'Сви иду авионом а ти идеш стопом', рекли су ми".

Аустријски цариници на крају су чак зауставили једног возача и замолили га да повезе Ђурића до словеначке границе. Тамо проблема није било, јер су очекивали његов долазак, тако да је стигао до делегације БиХ, а потом с њима авионом отпутовао у Барселону. Ту није, међутим, био крај његовим мукама да оствари олимпијски сан. И даље је, од свега што је било потребно да се такмичи, имао само весло.

"Имао сам своје весло, а опрему и чамац сам добио од шпанске владе и града Барселона. Покушао сам и мало да тренирам, али било је тешко, људи су се припремали неколико година, а ја сам морао да прекинем припреме због рата. Знао сам да немам никакве шансе, на крају сам испао у репесажу", каже Ђурић који успомене на ОИ у Барселони чува у својој глави јер фотографија нема, а нема их чак ни Олимпијски комитет БиХ.

Иако резултатски није остварио запажен резултат наступ на Олимпијским играма и излазак на стадион на отварању ће као и сви спортисти памтити до краја живота. Нажалост, постоји и 'друга страна медаље'...

"Био сам одушевљен, прво што сам тамо на Олимпијским играма, а друго, што сам међу првим спортистима који су наступили за БиХ. Сво вријеме сам ипак размишљао шта ми отац размишља. Знао сам да су брат и мајка на мојој страни, али нисам имао неки однос са оцем, знао сам да ћу имати проблема јер сам одлучио да наступим за БиХ. Послије Олимпијских игара отац више никад до своје смрти није разговарао са мном, као да се одрекао мене. На крају је испало да ми је та босанска застава под којом сам ишао на Олимпијске игре, касније, 1993. године, убила мајку. То је судбина, не кривим никога. Људи који ме знају, моји пријатељи знају ко сам и шта сам. У рату је изгинуло много недужних, оних који нису тражили рат. Наша трагедија је што кривимо једни друге, а сви смо једни те исти", истиче Ђурић.

Због наступа на ОИ имао је проблема и са неким дојучерашњим пријатељима који су му када је дошао у Добој 2000. године да сахрани оца пријетили ће да га убију, да га закољу. На њих се ипак не осврће, јер то су, како каже, људи који не знају шта ће да раде са собом.

Остварење сна о наступу на Олимпијског играма за Ђурића није био крај. Напротив, био је то тек почетак, једне друге спортске каријере, каријере у којој ће се прославити широм свијета. Оне фудбалске.

Иако је имао понуду да остане у Шпанији и настави да се бави кајаком и кануом, сматрао је да не може од тога да живи и размишљао о одласку у Њемачку или Аустрију. Након што је сазнао да су шансе да уђе у Њемачку готово никакве, одлучио се за Шведску и то преко пољског Гдањска.

"Из Гдањска сам према препоруци пријатеља кренуо бродом за Малме, било је ту много избјеглица из БиХ и Албанаца с Косова. У једном тренутку сви они су побацали пасоше у море и рекли мени да то учиним јер тако неће моћи да ме врате. Ја сам ипак био једина будала која је изашла с тог брода са пасошем. Хтио да будем азилант не избјеглица, али заглавио сам у кампу са овима што нису имали пасош, спавао под шаторима, на крају сам одбијен и депортован у Будимпешту јер сма у пасошу имао визу из Мађарске".

Ђурић се вратио у Сегедин, гдје почиње његова фудбалска каријера, и то у 23. години. Као клинац је играо фудбал, као сва дјеца, али сада је требао озбиљно да се бави фудбалом, што није било лако.

"Почео сам као лијеви бек, моја предност је била снага и кондиција. Морао сам да учим и сваки дан сам учио како играчи играју, гдје се крећу, гледао сам на ТВ-у утакмице шпанске, италијанске, њемачке лиге. Нисам имао ни времена, а ни тренера, мађарски тренери нису говорили енглески, ја нисам говорио мађарски. Покушавао сам све више и више својим радом да надокнадим. Ишао сам као бек напријед, тренер ми није бранио, знао је да ћу се вратити, па сам играо и лијево крило", присјећа се Ђурић својих почетака.

Након играња за мање клубове из Сегедина отишао је у Аустралију, гдје је играо за неколико клубова, између осталог и за Саут Мелбурн. Код тадашњег тренера Ференца Френка Арока играо је стопера, а у Кини лијево крило и бека. Тамо је играо против Слободана Маровића који је наступа за Шенжен и с којим се спријатељио.

По повратку у Аустралију његов клуб Аделејд је банкротирао, а Ђурић се између понуде из Хонг Конга и Сингапура одлучио за ону из Сингапура. А тамо је отишао као нападач, јер се тражио навални играч. Испоставило се да је то била једна од најважнијих његових животних одлука, пошто је у Сингапуру постао најбољи стрелац у историји лиге, репрезентативац и ова азијска држава постала је његов нови дом. Фудбалски почеци у далеком Сингапуру нису били нимало лаки.

"Кад сам слетио у Сингапур шок! Ужасно топло, огромна влажност, терени мали, а играчи брзи, нису техничари али брзи су. Било ми је тешко неколико мјесеци да се прилагодинм на вријеме, храну, фудбал који су играли. Али ја сам тип спортисте који кад види да му нешто фали ради екстра тренинге и оно што ми недостаје. Остајао сам послије тренинга, радио на завршници, центаршутевима, скоку и онда сам почео да дајем голове. Прве сезоне дао сам 13 голова у 16 утакмица. Послије је све историја. Кад сам дошао у Сингапур лига је била много јака, било је новца , било је доста странаца, сада лига иде доле. У књизи сам то и написао, погрешни људи воде савез, као и свагдје".

Гдје је прави стадион?
"Кад сам стигао са аеродрома, довели су ме ујутро на тренинг. У Аустралији сам навикао да су велики стадиони, не тренира се на главном стадиону осим дан пред утакмицу. И онда дођем у Сингапур и каже ми предсједник клуба 'ово је стадион'. Ја кажем, ок, супер је терен, добар је за тренинг, видим има неке трибине за 3000 гледалаца. У центру је, сви стадиои тамо су између зграда. Ја му кажем то је супер, али гдје је стадион гдје играмо? Он каже 'То је тај'. Било је јаооо..."

Александар Ђурић је име које се с поштовањем изговара у Сингапуру, посебну у спортским круговима, а мало је оних који не знају да са 380 постигнутих голова држи рекорд сингапурске лиге. Иако има и оних који сумњичаво посматрају овај податак, Ђурић истиче да је поносан на своју каријеру.

"Могу људи причати шта хоће, да је Алекс дао у ко зна каквој лиги, али ко год је долазио овдје имао је проблема. И много бољих играча је долазило овдје, оних који су одмалени играли фудбал, а не као ја почели у у 22-23. години. И они су имали већих проблема. Гдје год да играш то је професионална лига. Шта год кажу, ја сам задовољан оним што сам урадио. Када су у питању голови имао сам срећу да играм за велике клубове, али опет на крају зависиш од себе када требаш да даш гол. Неко критикује, а не зна колико сам тренинга одрадио, колико претрћао, радио... Играо сам фудбал из љубави, волим спорт, волим да видим праве спортисте који дају живот за спорт, ја сам дао живот за спорт и није ми жао, ово што сам постигао постигао сам својим знојем", истиче Ђурић.

Одличне партије у тамошњој лиги донијеле су му и позив у репрезентацију Сингапуру и то у 37. години живота.

"Када ме селектор Радојко Аврамович позвао питао сам га јел сигуран да то жели, нисам хтио да због тог што мене са 37 година зове у репрезентацију да га нападају новинари и навијачи. Људи у Сингапуру су знали добро ко сам, али био сам под притиском. Моја жена ме питала што ми то треба, да све што сам направио људи пљују због репрезентације. Другачији су то ниви, клупски и репрезентативни. Али то ми је био изазов, дао сам све од себе, то навијачи воле, играо сам за екипу, не да дајем голове, већ да побјеђујемо. Остао сам до 42. године да играм за репрезентацију, дао сам 27 голова на 53 утакмице".

О томе колико су га навијачи у Сингапуру завољели говори и чињеница да је добио надимак "Син Сингапура", али то да је постао први странац који је постао капитен сингапурске репрезентације.

"Против Бахреина сам био капитен, а до тада никада нико није имао ту част. Схватио сам колико ме цијене и моји саиграчи. Имати част да изведем екипу из тунела, то је било невјероватно. Био сам увијек најстарији на терену, али нису могли да вјерују на којем сам нивоу играо. У 44. сам завршио каријеру, а никада нисам пропустио тренинг, дешавало се да сам повријеђен, али сам често и повријеђен играо, нисам пропуштао утакмице. Најдражи тренутак у керијери ми је мој опроштај од играња за репрезентацију. Играли смо Сузуки Куп и били потпуни аутсајдери, нису нам давали шансу да прођемо групу, а не да освојимо. Имали смо сјајну атмосферу и у финалу против Тајланда смо побиједили и освојили Сузуки Куп. На том турниру сам дао гол у 42. години као најстарији стрелац, послије сам играо још две године".

Сјајну фудбалску каријеру у којој је између осталог имао прилику да игра против репрезентације Бразила, Драгана Стојковића Пиксија и Нагоје, Ливерпула, Атлетико Мадрида са Фалкаом и многих других клубова и репрезентација Ђурић је завршио у новембру 2014. на најљепши могући начин, опроштајном утакмицом у 44. години живота против легенди Ливерпула.

"Имао сам част да играм против легенди Ливерпула, били су ту Мекманаман, Јан Раш, Диди Хаман, Бергер Шмицер, читав тим који је освојио Лигу шампиона. Нисам могао имати бољи опроштај", каже Ђурић.

И тада, у посљедњој својој утакмици, у 44. години изгледао је моћно на терену.

"Ђурић је био стварно добар. Да ли он заиста има 44 године? Поред њега остали који имају 44 чине се стварно старим", чудио се Емил Хески послије те утакмице.

На крају разговора за МОНДО на питање да ли има нешто за чим након свега жали, Ђурић још једном показује колики је спортиста, колики је човјек, а тек онда помиње фудбал.

"Жао ми је што се наша земља распала, што смо изгубили толико добрих људи, дјеце, жена, мушкараца. Жао ми је што смо могли мирно да се растанемо. Жао ми је што сам изгубио мајку. Жао ми је што нисам можда пробао да играм у некој већој лиги, можда сам могао да пробам у Белгији или њемачкој другој лиги. Имао сам једну понуду да дођем 1999. у Хајдук, али одлучио сам ипак да не идем. Младен Пралија ме видио овдје и звао ме да дођем, рекао ми је да могу да играм у хрватској лиги, али није ми се ишло. Ипак, ово што сам направио ми је довољно. Ја сам једноставан, исти сам Александар који је одрастао у Липцу, одрастао у селу, ја сам исти човјек".

Своју аутобиографију назвао је "Беyонд бордерс", што би како нам је рекао, најбоље било превести као "Ван граница".

"Увијек сам био асоциран тим границама, увијек сам прелазио те границе а највећа жеља у животу ми је да нема граница, зато се књига зове 'Беyонд бордерс'. Живимо у гету у тим границама, али без граница можемо много. Књигу сам написао због пријатеља који су ми говорили да то треба да урадим и да људи прочитају оно што сам прошао у животу, да то буде другима инспирација. Узела ми је годину дана живота, али сада осјећам олакшање. Има ту доста тога што никада нисам спомињао, неке ствари не зна није знала ни моја супруга. Некад нисам имао пара да једем али нисам ишао да крадем, да убијам, вјеровао сам да могу својим радом успјети. Написао сам књигу да покажем да је све могуће, да ако имаш ту вољу, жељу, самопоуздање и вјерујеш у себе, у поштење и ако си позитиван све можеш да урадиш".

Дилање девиза и Ђорђе Балашевић
"У Мађарској сам морао да мијењам девизе да бих могао да преживим. Један пријатељ који је тамо живио рекао ми је да су у фудбалу мале паре, играо сам за трећу лигу у Сегедину, рекао ми је изађи на улицу, долазе аути из цијеле Србије, купују храну. Ђорђе Балашевић је тада сједио са мном сваки дан и пио кафу. Причао сам му о себи, а он се чудио. Мијењао сам девизе нашим људима, срце ми је пуцало гледајући како они ту долазе, шта смо сами направили себи, да идемо у другу државу и мијењамо то мало пара што имамо. И сам сам био у проблемима, али то је дио мог живота. Тога се не стидим, борио сам се као лав", присјећа се Ђурић тешких дана у Мађарској.

Породичан човјек и хуманитарац
Александар Ђурић са супругом Наташом коју је 1998. године упознао у Аустраији има троје дјеце, Изабелу Нину, Алесандра Хуга и Масима Луку Донтија којег су усвојили. Много времена проводи у хуманитарном раду, а више од деценије волонтира у једном сиротишту. Учесник је бројних хуманитарних акција, попут полумаратона који је 2011. истрчао да прикупи новац за помоћ дјеци, а сљедеће године возио је такси 12 дана и тако прикупио 2,567 долара за помоћ дјеци која немају школски џепарац.