Сарајевско жртвовање или "осма дефанзива"

По попису из 1991. сваки трећи становник Сарајева био је Србин. Од око 150.000 предратних сарајевских Срба, остало је их око 30.000.

Република Српска 22.02.2016 | 22:52

Ових се дана навршава двадесет година како Сарајево није више српски град. До тада је на овим просторима био други, одмах иза Београда, или трећи у свету, одмах иза Чикага.

По попису из 1991. сваки трећи становник Сарајева био је Србин. Од око 150.000 предратних сарајевских Срба, остало је их око 30.000, расутих као зрневље по обронцима Требевића и Романије. Осталих 120.000 је отишло на све стране света. Егзодус Срба из Сарајева је највећа миграција неког народа са мале територије у писаној историји ових простора.

По обиму су већи само изгон Срба из Хрватске '95. године и колонизација Војводине Србима после Другог светског рата: али у оба случаја радило се о покрету народа са велике територије.

Ако је Бранко Ћопић написао роман и колонизацију Војводине назвао Осмом офанзивом, сарајевски српски егзодус '96. године би се могао звати "осмом дефанзивом". Зато што је политичком храброшћу, пре свега Срба из Сарајева, створена Република Српска, што је сарајевско ратиште било најтеже на целом српском фронту у БиХ, што озбиљније никад и нигде није прекинуто ни помакнуто, зато што су српски борци на сарајевском фронту одбили 35 непријатељских офанзива у којима је страдало око 7.000 војника и цивила. А онда је, знано како, у Дејтону Сарајево поклоњено ФБиХ.

Период реинтеграције шест сарајевских српских општина Вогошће, Илијаша, Хаџића, Илиџе, Рајловца и Грбавице трајао је од 28. фебруара до краја марта. Колоне Срба, по хладноћи и дубоком снегу, кренуле су у маглу избеглиштва, са две основне мисли у глави: идем докле стигнем и боље је живети и под омаром (омориком) на Романији, него под Алијом у Сарајеву.

Те очајне и вреле пароле потоње време је охладило, а са данашње тачке осматрања овога догађаја може се рећи да је то био највећи српски ратни пораз - у миру. То је био отворени прелом српске душе, јер је из највећег и најважнијег града у Босни отишла со српске памети, заувек!

Сарајевски егзодус имао је и своју паралелну унутрашњу драму. Међународна заједница и дејтонски прописи су дали свакој од шест српских општина рок од по седам дана да предају власт долазећој муслиманској страни. Тако је Србима дат широк простор да на миру оду и не праве гужву на путу.

Неки сведоци тог времена кажу да је све и изгледало као планирано исељавање Срба. Али, тадашња српска политичка власт је подстицала исељавање из два разлога: она сама није смела да остане у заједничком Сарајеву, а желела је да за собом поведе народ као (и) будућу гласачку машину. Тада је рођена идеја да се прави паралелно српско Сарајево: направљена је за ове две деценије само његова жива макета, један провизоријум од града, боље рећи "градоид", који се прво претенциозно назвао Српско Сарајево, па је по казни преименован у Источно... а неће бити изненађење ако се ускоро буде звало, на пример, "Требевићево".

Ни народ никад није потпуно невин у својим несрећама. Егзодус Срба су подстицали, рекосмо, тадашњи политички Срби, а одмах иза њих у Сарајево придошли Срби из, на почетку рата, наших изгубљених територија. Они су се уселили у туђе станове у којима нису смели да чекају предратне власнике, муслимане. Ти су први кренули са туђим стварима у пртљагу, а за њима и староседеоци, са иконама и ископаним костима предака у сандуцима, оставивши куће, земљу и јаук иза себе.

Као Јока Р., сељанка из околине Илијаша. Опраштајући се марта '96. са комшиницом Муниром, а на њено питање зашто се сели, каже јој:

"Морам, моја коно, не море се више живети с Алијом."

"Живи ти, бона Јоко, са својим Јовом ко и досад, а Алија ће бити и проћи", одговара јој Мунира.

Многи данас на крилима накнадне памети мисле да би било боље да су сарајевски Срби '96. остали на своме, макар у почетку капије њихових кућа браниле и бабе: у најгорем случају изгинуло би стотину баба, али би остало 100.000 Срба у Сарајеву. Данас сарајевски Срби у свој родни град политички и иду и долазе преко Бањалуке. Дуг, тежак и кривудав пут. А Сарајево сваки пут све даље и даље...

Аутор: Мирослав Јанковић

Извор: Вечерње новости