Анализа: Не смејте се фудбалерима који иду у Кину...!

...јер ће се они смејати последњи!

Фудбал 28.01.2016 | 23:45

"На шта смо спали, фудбалери нам иду у Кину и Јапан".

Ово сте, ако пратите српски фудбал, причате о томе са пријатељима, читате текстове или слушате коментаре присутних на утакмицама, у кладионицама, у кафанама и пабовима, сигурно чули више пута.

Дуго година уназад, српски фудбал тесно се везао за кинески. Пионири су били тренери, који су открили чари фудбала у најмногољуднијој земљи света, а за њима су полако кренули и фудбалери.

Уистину, тек након што би схватили да за њих нема правог интересовања западно од Минхена, али... Времена су се променила. Много. Толико да би се данас заправо требало ругати ономе ко се руга било коме ко је кренуо ка Кини.

Фудбалери који су стигли тамо у последње две-три године и који ће тек стићи у наредних 10 и 20 година, они ће се смејати последњи. Заједно са економијом ове некада затворене земље скептичне према свему што стиже споља, почео је да се диже и фудбал. Али несразмерно.

Једноставно, то што сте у првих 70 година планетарне фудбалске експанзије играли пинг-понг довело вас је у ситуацију да не можете тек тако да надокнадите заостатак. Али, од дана када новац више није био проблем, јер га има превише, неке лекције могле су да се савладају брже. И, Кинези брзо уче и успут дебело плаћају ту школу.

Ако вам кажемо, додуше незванично, да је легендарни фудбалер Црвене звезде Ненад Милијаш, на заласку каријере, потписао уговор тежак 1,2 милиона евра по сезони у кинеском друголигашу (који је у међувремену изборио пласман у највиши ранг), јасно вам је да фудбалски зналци добијају и више него адекватну награду за то што, поред бављења фудбалом, остављају и одређено знање тамо.

Али, плата Ненада Милијаша скоро је па ништа у односу на оно што су у последњих годину дана, а нарочито овог јануара, добили звучнији, млађи и траженијих играчи од њега. Ни Енглези (добро сте прочитали) ове зиме нису потрошили више новца од Кинеза на довођење играча. Чланови кинеске Суперлиге дали су 136 милиона евра за нове фудбалере, 20 милиона више од чланова Премијер лиге, док су клубови Серије А (57) и Бундеслиге (36) далеко иза.

Заправо, на четвртом месту су чланови кинеске Лиге 1, са 43 милиона евра.

У ову суму не улази 33 милиона евра, колико је данас Ђангсу Санинг дао Челсију за 29-годишњег Рамиреша, којег је енглески клуб на врхунцу каријере платио 25 милиона евра португалској Бенфики.

Рамиреш је само један од првокласних фудбалера са завидном европском каријером који је ове зиме похрлио ка Кини и следи му, незванично, плата од око осам милиона евра по сезони.

Пазите следећа имена...

Фреди Гварин прешао је из Интера у Шангај Шенуу за 13 милиона евра, Жервињо из Роме у Хебеи Форчун за 18 милиона евра и плату од осам милиона евра годишње, Луиз Адријано из Милана готово да је био договорио трансфер у Шангај Шенуу за 14 милиона евра и годишњу плату од шест милиона, али је потом нешто запело, јер су Кинези (да, воле и да "муљају" повремено) предложили да му званично плата буде три милиона, због пореза, а да другу половину добија "на руке", што је Бразилца уплашило да ће бити преварен.

Тај трансфер је на чекању, али неки други нису.

Жил из Коринтијанса прешао је у Шандонг Луненг за 12,5 милиона евра, Жеванио из Сантоса појачао је Гуанијан за 11 милиона евра, Ренато Аугусто прешао је из Коринтијанса у Гуоан Пекинг за осам милиона, чак је и Аустралијанац Трент Сејнтсбури из Цволеа остварио милионски трансфер у Кини...

Елкесон је у Евергранде за 17 милиона евра!

Помислили сте да Кинези троше само на странце? Ма, јок!

Ћао Гу прешао је из Гринтауна у Сунинг за седам милиона евра, Винг Ђијанг из ГЗФР-а у Форчун за 8,3 милиона евра, Ђинхао Би је плаћен 11,2, Хе Сун 9,2, Хаифенг Динг 7,1 милион евра.

Наш легендарни фудбалер, функционер и тренер, Драган Стојковић Пикси, напустио је свој Јапан да би постао тренер Гвангжуа и то је клуб чији је стадион са 18.000 места убедљиво најмањи у Суперлиги, где здања углавном имају 35, 45, па и 60 хиљада столица. У Кини су радили или раде Марчело Липи, Свен Горан Ериксон, Луиз Фелипе Сколари, Мано Менезес, Алберто Закерони, Дан Петреску, тамо су (били) и бивши тренер Црвене звезде и Партизана, Славиша Стојановић, Драган Окука, Александар Станојевић, Љубиша Тумбаковић, итд.

У Хабеи Форчуну, поред Милијаша, игра и бивши партизановац Мирослав Радовић, чије је место у саставу под знаком питања доласком Жервиња, јер је од раније ту хваљени Бразилац Еду.

Чланови Суперлиге смеју да пошаљу четири странца на терен, под условом да један од странаца долази из Азијске фудбалске конфедерације. Још један бивши звездаш Никола Петковић стигао је ове зиме у Јанбијан Фуде, али не мора да брине за место у тиму, јер је једини прави странац још Бубакар Травали из Гамбије, док остала три места заузимају Јужнокорејци.

У лиги су још Фернандињо, Паулињо, Клебер, Густав Свенсон, Самир, Ибрахима Траоре, Дијего Тардели, Алоизио, Вагнер, Ернан Баркос (сигурно га се сећате), Демба Ба, Асамоа Ђан, Марио Рондон, Еди Гомес, Алан Карваљо, Марсело Морено, Емануел Гиљоти, Анзур Исмаилов, Тим Кејхил, а за крај смо оставили легендарног Дарија Конку.

Ко је Конка?

То су се многи дуго питали. Он је Аргентинац, који је као дете Ривер Плате и четири позајмице некако завршио у бразилском Флуминензеу, а онда прешао у Гвангжу Евергранде, где је од 2011. до 2013. године имао такву плату да је био члан Топ 10 круга фудбалера, уз Леа Месија, Кристијана Роналда, Златана Ибрахимовића, Гарета Бејла, Вејна Рунија, итд.

Конка се 2014. растао са Еверграндеом који је сваки његов гол плаћао више од пола милиона долара, да би се прошле сезоне вратио у Кину да, метафорички речено, "закоље" Шангај СИПГ.

Као што рекосмо, не смејте се фудбалерима који иду у Кину, они ће се смејати последњи.