Analiza: Ne smejte se fudbalerima koji idu u Kinu...!

...jer će se oni smejati poslednji!

Fudbal 28.01.2016 | 23:45

"Na šta smo spali, fudbaleri nam idu u Kinu i Japan".

Ovo ste, ako pratite srpski fudbal, pričate o tome sa prijateljima, čitate tekstove ili slušate komentare prisutnih na utakmicama, u kladionicama, u kafanama i pabovima, sigurno čuli više puta.

Dugo godina unazad, srpski fudbal tesno se vezao za kineski. Pioniri su bili treneri, koji su otkrili čari fudbala u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, a za njima su polako krenuli i fudbaleri.

Uistinu, tek nakon što bi shvatili da za njih nema pravog interesovanja zapadno od Minhena, ali... Vremena su se promenila. Mnogo. Toliko da bi se danas zapravo trebalo rugati onome ko se ruga bilo kome ko je krenuo ka Kini.

Fudbaleri koji su stigli tamo u poslednje dve-tri godine i koji će tek stići u narednih 10 i 20 godina, oni će se smejati poslednji. Zajedno sa ekonomijom ove nekada zatvorene zemlje skeptične prema svemu što stiže spolja, počeo je da se diže i fudbal. Ali nesrazmerno.

Jednostavno, to što ste u prvih 70 godina planetarne fudbalske ekspanzije igrali ping-pong dovelo vas je u situaciju da ne možete tek tako da nadoknadite zaostatak. Ali, od dana kada novac više nije bio problem, jer ga ima previše, neke lekcije mogle su da se savladaju brže. I, Kinezi brzo uče i usput debelo plaćaju tu školu.

Ako vam kažemo, doduše nezvanično, da je legendarni fudbaler Crvene zvezde Nenad Milijaš, na zalasku karijere, potpisao ugovor težak 1,2 miliona evra po sezoni u kineskom drugoligašu (koji je u međuvremenu izborio plasman u najviši rang), jasno vam je da fudbalski znalci dobijaju i više nego adekvatnu nagradu za to što, pored bavljenja fudbalom, ostavljaju i određeno znanje tamo.

Ali, plata Nenada Milijaša skoro je pa ništa u odnosu na ono što su u poslednjih godinu dana, a naročito ovog januara, dobili zvučniji, mlađi i traženijih igrači od njega. Ni Englezi (dobro ste pročitali) ove zime nisu potrošili više novca od Kineza na dovođenje igrača. Članovi kineske Superlige dali su 136 miliona evra za nove fudbalere, 20 miliona više od članova Premijer lige, dok su klubovi Serije A (57) i Bundeslige (36) daleko iza.

Zapravo, na četvrtom mestu su članovi kineske Lige 1, sa 43 miliona evra.

U ovu sumu ne ulazi 33 miliona evra, koliko je danas Đangsu Saning dao Čelsiju za 29-godišnjeg Ramireša, kojeg je engleski klub na vrhuncu karijere platio 25 miliona evra portugalskoj Benfiki.

Ramireš je samo jedan od prvoklasnih fudbalera sa zavidnom evropskom karijerom koji je ove zime pohrlio ka Kini i sledi mu, nezvanično, plata od oko osam miliona evra po sezoni.

Pazite sledeća imena...

Fredi Gvarin prešao je iz Intera u Šangaj Šenuu za 13 miliona evra, Žervinjo iz Rome u Hebei Forčun za 18 miliona evra i platu od osam miliona evra godišnje, Luiz Adrijano iz Milana gotovo da je bio dogovorio transfer u Šangaj Šenuu za 14 miliona evra i godišnju platu od šest miliona, ali je potom nešto zapelo, jer su Kinezi (da, vole i da "muljaju" povremeno) predložili da mu zvanično plata bude tri miliona, zbog poreza, a da drugu polovinu dobija "na ruke", što je Brazilca uplašilo da će biti prevaren.

Taj transfer je na čekanju, ali neki drugi nisu.

Žil iz Korintijansa prešao je u Šandong Luneng za 12,5 miliona evra, Ževanio iz Santosa pojačao je Guanijan za 11 miliona evra, Renato Augusto prešao je iz Korintijansa u Guoan Peking za osam miliona, čak je i Australijanac Trent Sejntsburi iz Cvolea ostvario milionski transfer u Kini...

Elkeson je u Evergrande za 17 miliona evra!

Pomislili ste da Kinezi troše samo na strance? Ma, jok!

Ćao Gu prešao je iz Grintauna u Suning za sedam miliona evra, Ving Đijang iz GZFR-a u Forčun za 8,3 miliona evra, Đinhao Bi je plaćen 11,2, He Sun 9,2, Haifeng Ding 7,1 milion evra.

Naš legendarni fudbaler, funkcioner i trener, Dragan Stojković Piksi, napustio je svoj Japan da bi postao trener Gvangžua i to je klub čiji je stadion sa 18.000 mesta ubedljivo najmanji u Superligi, gde zdanja uglavnom imaju 35, 45, pa i 60 hiljada stolica. U Kini su radili ili rade Marčelo Lipi, Sven Goran Erikson, Luiz Felipe Skolari, Mano Menezes, Alberto Zakeroni, Dan Petresku, tamo su (bili) i bivši trener Crvene zvezde i Partizana, Slaviša Stojanović, Dragan Okuka, Aleksandar Stanojević, Ljubiša Tumbaković, itd.

U Habei Forčunu, pored Milijaša, igra i bivši partizanovac Miroslav Radović, čije je mesto u sastavu pod znakom pitanja dolaskom Žervinja, jer je od ranije tu hvaljeni Brazilac Edu.

Članovi Superlige smeju da pošalju četiri stranca na teren, pod uslovom da jedan od stranaca dolazi iz Azijske fudbalske konfederacije. Još jedan bivši zvezdaš Nikola Petković stigao je ove zime u Janbijan Fude, ali ne mora da brine za mesto u timu, jer je jedini pravi stranac još Bubakar Travali iz Gambije, dok ostala tri mesta zauzimaju Južnokorejci.

U ligi su još Fernandinjo, Paulinjo, Kleber, Gustav Svenson, Samir, Ibrahima Traore, Dijego Tardeli, Aloizio, Vagner, Ernan Barkos (sigurno ga se sećate), Demba Ba, Asamoa Đan, Mario Rondon, Edi Gomes, Alan Karvaljo, Marselo Moreno, Emanuel Giljoti, Anzur Ismailov, Tim Kejhil, a za kraj smo ostavili legendarnog Darija Konku.

Ko je Konka?

To su se mnogi dugo pitali. On je Argentinac, koji je kao dete River Plate i četiri pozajmice nekako završio u brazilskom Fluminenzeu, a onda prešao u Gvangžu Evergrande, gde je od 2011. do 2013. godine imao takvu platu da je bio član Top 10 kruga fudbalera, uz Lea Mesija, Kristijana Ronalda, Zlatana Ibrahimovića, Gareta Bejla, Vejna Runija, itd.

Konka se 2014. rastao sa Evergrandeom koji je svaki njegov gol plaćao više od pola miliona dolara, da bi se prošle sezone vratio u Kinu da, metaforički rečeno, "zakolje" Šangaj SIPG.

Kao što rekosmo, ne smejte se fudbalerima koji idu u Kinu, oni će se smejati poslednji.