Видео - сјећања: Андреас Кепке...

Читава каријера Андреаса Кепкеа стала је у делић секунде. У један пенал. Те 1996. проглашен је за најбољег голмана света. Постао је великан...

Фудбал 02.01.2016 | 23:40

Ханс-Вернер Клајн је педантни хроничар енглеско-немачких фудбалских ратова. На Вемблију је био више од 20 пута и тврди да се експлозија емоција као у вечери 26. јуна ’96 никада неће поновити. У полуфиналу Европског првенства играли су стари знанци, вечити непријатељи. Та утакмица представља један од бесмртних митова спорта.

Енглеска: Симен, Саутгејт, Адамс, Пирс, Инс, Плат, Гаскојн, Андертон, Мекманаман, Ширер, Шерингем. Немачка: Кепке, Ројтер, Бабел, Хелмер, Циге, Замер, Фројнд, Ајлц, Мелер, Шол, Кунц. Из 75.000 грла грмело је Год Саве тхе Qуеен.
„И земља под ногама се тресла. Не вреди...много пута сам покушао.... Не може да се опише. То мора да се доживи“, писао је у једном свом тексту Клајн. „И данас ме прође језа кад се само сетим“.

До те вечери Андреас Кепке, за пријатеље Енди, био је убеђен да је рођен у погрешно време. Њему су већ 34 године и одавно не машта. Није, додуше, никада ни био неки велики сањар. Тако бар каже за себе: „Једноставне су то ствари“, уз осмех ће Енди под старе дане. Још када се седамдесет и неке у свом родном Килу пребацио са рукомета на фудбал и када га је после неколико дана тренер са десног крила „бацио“ на гол, јастуку је поверио само једно – да жели да буде као Сеп Мајер, да чува Панцере и да као његов идол подигне онај највреднији трофеј на свету што је наследио Златну богињу.

Тог јуна 1996. Мајер га је загревао пред историјски меч. Једна ниска и оштра, у ноге, па полу висока у једну страну, онда у другу... Сваку је ухватио. Енди је свестан да се ближи крај и да у каријери ништа није освојио. У Италији 1990. био је тек трећи голман. То се не рачуна. Бодо Илгнер „малтретирао“ га је годинама у националном тиму. Кепкеу је прикачена етикета „вечита замена“. У Нирнбергу је провео највећи део каријере, читавих осам година (1986-1994), али слава Дер Клуба одавно је била прошла, па тако трофеја није било ни на клупском плану. Човек рођен у погрешно време... Сјајан голман? Да, али... Узалуд је све то.
„По чему ће ме памтити? Ко се сећа одбрањеног пенала када изгубиш?“

Нада је ипак и даље тињала... Енглеска и највеће фудбалско светилиште последња су шанса. Теже није могло. Енглези прете, пуни су самопоуздања. Турнир се игра под мотом „Фудбал се вратио кући“, а острвски таблоиди пуцају из свих оружја данима: „Ацхтунг, Ацхтунг! Фриц, за тебе се данас завршава Еуро“!

Утакмица је почела а да нико није чуо пиштаљку мађарског судије Шандора Пула. Вембли се претворио у право гротло. Немцима су дрхтале ноге. Лопта је одмах изгубљена. Пол Гаскојн тукао је снажно – Кепке одбио у корнер. Та прва интервенција много је важна за голмана. Али после ударца из угла спаса није било. Ширер пробија звучни зид у 3. минуту! Андреас Кепке стропоштао се на траву и загрлио лопту. О чему ли размишља? Не вреди, не иде. То би било то. Крај каријере. Доста је било...

Све је код тог Ширеровог гола било регуларно, али тешко да Немцима у том тренутку барем на трен није на памет пао чувени Тофик Бахрамов – то је онај омражени тип, помоћни судија, „совјетски специјалац“ који је признао трећи Харстов гол ’66. Силно су Швабе желеле освету. Ваљда их је то и сачувало. И Кепке, наравно. У 16. минуту Вембли је утихнуо. Мелер у шеснаестерац, Хелмер – изгледало је напамет на петерац – али тамо се нашао Штефан Кунц – 1:1. Енди поново може да сања.

Предигра и све оно око терена било је много више спектакуларно од саме утакмице, после тог 16. минута. Андреас Кепке био је свестан да више нема ни најмање право на кикс. Ваљда је због тога и боксовао све оне силне лопте које су летеле ка њему. Енглези су га после прозвали највећим немачким ударачем после Макса Шмелинга.

Истекло је 90 минута, па и додатних 30. Онда су на ред дошли пенали. Дошло је Ендијевих пет минута. Он бира сам којим ће путем даље, кад скине рукавице. Андреас Кепке 26. јуна 1996. демантовао је Хандкеа – голманов страх од пенала не постоји. Постоји само страх играча који пуца. Кепке је те вечери носио светло плави дрес, као Сеп Мајер ’74. Храбро је стао пред стрељачки вод. Ширер, Плат, Пирс, Гаскојн, Шерингем. Као да су пред собом имали тамо неког Фрица, злочинца, можда капетана Вермахта. Није било милости. Погађали су и Хеслер, Штрунц, Ројтер, Циге и Кунц. А онда су се ствари изокренуле. Герет Саутгејт није био тако „ратоборан“. Уплашио се. У његовим очима није било жара као код осталих Енглеза. Улоге су се промениле. "Фриц" је погледом стрељао "илегалца". Гол се ужасно смањио, омалени Енди нарастао до пречке. Ту лопта не може да прође. И није прошла. Саутгејт улево – Кепке удесно. Свет је престао да се окреће. Енди је себи обезбедио место међу бесмртнима у бесмртној утакмици. Мелер је тукао као Панчев ’91 у Барију, јако и по средини. То је била само формалност. И да га Бироф није дао Чесима у 95. четири дана касније исход би био исти када је у питању Андреас Кепке. Дечак из Кила досањао је своје.

Читава каријера Андреаса Кепкеа стала је у тај делић секунде. У један пенал. Те 1996. проглашен је за најбољег голмана света. Постао је великан. Истог лета Барса га је пожелела у својим редовима, хтео га је Штутгарт, а Енди је завршио на потпуно трећој страни. У Марсељу. Било је проблема са папирологијом. Кепке не крије да Каталонце и Ноу Камп дуго није могао да прежали.

Андреас Кепке је последњи прави ас посрнулог великана са Франкен стадиона. Он је за Нирнберг одиграо 262 меча у Бундеслиги и од стране навијача проглашен је за најбољег голмана у историји клуба. Није имао среће да са Дер Клубом направи неки значајнији резултат – добацио до четвртог места у Бундеслиги у сезони 1987/88. То је екипа коју су носили Екштајн, Штефан Ројтер, Грахамер, Швабл... Између ’94. и ’96. носио је дрес Ајнтрахта из Франкфурта који је тада био под командом нашег Драгослава Степановића. Солидна екипа са једном правом звездом – Џеј Џеј Окочом, али опет без већих резултата. Слично је било и у Марсељу, односно током Ендијевог другог мандата у Нирнбергу од 1998. до 2001, када је у 39. години одлучио да прекине с професионалним играњем.

Кепкеа вероватно понајбоље памтимо са Светског првенства ’98 у Француској. У групи је тада Југославија играла ону чувену утакмицу са Панцерима - 2:2. Сећате се? Прво га је савладао Дејан Станковић, а онда и Пикси, након што му је лопта прошла кроз руке после центаршута Дарка Ковачевића. На том шампионату Кепке се и опростио од дреса репрезентације поразом од Хрватске у четвртфиналу. На 28 од 59 мечева у дресу са националним грбом остао је несавладан и по томе је био најбољи у историји немачког фудбала, све док га фебруара 2009. године није претекао Јенс Леман са само 0,79 примљених голова по утакмици.

Андреас Кепке није имао ону уобичајену, лудачку голманску црту. Медији су стално потенцирали његово велико ривалство са Илгнером, а он је одбијао да говори о томе. А да је патио све те године на клупи – патио је. Пазите сад ово – Енди је у каријери постигао два гола и оба баш Боду Илгнеру. Био је то његв начин да се бар мало освети. Да би му то успело морао је да прекрши неписано правило које је деведесетих важило у Бундеслиги и које каже да голман голману никада не пуца пенал. У два меча између Нирнберга и Келна, тадашњег Илгнеровог клуба, досуђен је пенал за Дер Клуб и оба пута Кепке се хватао лопте. И наравно, оба пута тукао је неодбрањиво.

Бодо му то никада није опростио.

Андреас Кепке је од 2004. године запослен у Фудбалском савезу Немачке. Ради са голманима. На пут је "извео" Оливера Кана и Јенса Лемана. Тренутно му је најбољи ученик Мануел Нојер.