Video - sjećanja: Andreas Kepke...

Čitava karijera Andreasa Kepkea stala je u delić sekunde. U jedan penal. Te 1996. proglašen je za najboljeg golmana sveta. Postao je velikan...

Fudbal 02.01.2016 | 23:40

Hans-Verner Klajn je pedantni hroničar englesko-nemačkih fudbalskih ratova. Na Vembliju je bio više od 20 puta i tvrdi da se eksplozija emocija kao u večeri 26. juna ’96 nikada neće ponoviti. U polufinalu Evropskog prvenstva igrali su stari znanci, večiti neprijatelji. Ta utakmica predstavlja jedan od besmrtnih mitova sporta.

Engleska: Simen, Sautgejt, Adams, Pirs, Ins, Plat, Gaskojn, Anderton, Mekmanaman, Širer, Šeringem. Nemačka: Kepke, Rojter, Babel, Helmer, Cige, Zamer, Frojnd, Ajlc, Meler, Šol, Kunc. Iz 75.000 grla grmelo je God Save the Queen.
„I zemlja pod nogama se tresla. Ne vredi...mnogo puta sam pokušao.... Ne može da se opiše. To mora da se doživi“, pisao je u jednom svom tekstu Klajn. „I danas me prođe jeza kad se samo setim“.

Do te večeri Andreas Kepke, za prijatelje Endi, bio je ubeđen da je rođen u pogrešno vreme. Njemu su već 34 godine i odavno ne mašta. Nije, doduše, nikada ni bio neki veliki sanjar. Tako bar kaže za sebe: „Jednostavne su to stvari“, uz osmeh će Endi pod stare dane. Još kada se sedamdeset i neke u svom rodnom Kilu prebacio sa rukometa na fudbal i kada ga je posle nekoliko dana trener sa desnog krila „bacio“ na gol, jastuku je poverio samo jedno – da želi da bude kao Sep Majer, da čuva Pancere i da kao njegov idol podigne onaj najvredniji trofej na svetu što je nasledio Zlatnu boginju.

Tog juna 1996. Majer ga je zagrevao pred istorijski meč. Jedna niska i oštra, u noge, pa polu visoka u jednu stranu, onda u drugu... Svaku je uhvatio. Endi je svestan da se bliži kraj i da u karijeri ništa nije osvojio. U Italiji 1990. bio je tek treći golman. To se ne računa. Bodo Ilgner „maltretirao“ ga je godinama u nacionalnom timu. Kepkeu je prikačena etiketa „večita zamena“. U Nirnbergu je proveo najveći deo karijere, čitavih osam godina (1986-1994), ali slava Der Kluba odavno je bila prošla, pa tako trofeja nije bilo ni na klupskom planu. Čovek rođen u pogrešno vreme... Sjajan golman? Da, ali... Uzalud je sve to.
„Po čemu će me pamtiti? Ko se seća odbranjenog penala kada izgubiš?“

Nada je ipak i dalje tinjala... Engleska i najveće fudbalsko svetilište poslednja su šansa. Teže nije moglo. Englezi prete, puni su samopouzdanja. Turnir se igra pod motom „Fudbal se vratio kući“, a ostrvski tabloidi pucaju iz svih oružja danima: „Achtung, Achtung! Fric, za tebe se danas završava Euro“!

Utakmica je počela a da niko nije čuo pištaljku mađarskog sudije Šandora Pula. Vembli se pretvorio u pravo grotlo. Nemcima su drhtale noge. Lopta je odmah izgubljena. Pol Gaskojn tukao je snažno – Kepke odbio u korner. Ta prva intervencija mnogo je važna za golmana. Ali posle udarca iz ugla spasa nije bilo. Širer probija zvučni zid u 3. minutu! Andreas Kepke stropoštao se na travu i zagrlio loptu. O čemu li razmišlja? Ne vredi, ne ide. To bi bilo to. Kraj karijere. Dosta je bilo...

Sve je kod tog Širerovog gola bilo regularno, ali teško da Nemcima u tom trenutku barem na tren nije na pamet pao čuveni Tofik Bahramov – to je onaj omraženi tip, pomoćni sudija, „sovjetski specijalac“ koji je priznao treći Harstov gol ’66. Silno su Švabe želele osvetu. Valjda ih je to i sačuvalo. I Kepke, naravno. U 16. minutu Vembli je utihnuo. Meler u šesnaesterac, Helmer – izgledalo je napamet na peterac – ali tamo se našao Štefan Kunc – 1:1. Endi ponovo može da sanja.

Predigra i sve ono oko terena bilo je mnogo više spektakularno od same utakmice, posle tog 16. minuta. Andreas Kepke bio je svestan da više nema ni najmanje pravo na kiks. Valjda je zbog toga i boksovao sve one silne lopte koje su letele ka njemu. Englezi su ga posle prozvali najvećim nemačkim udaračem posle Maksa Šmelinga.

Isteklo je 90 minuta, pa i dodatnih 30. Onda su na red došli penali. Došlo je Endijevih pet minuta. On bira sam kojim će putem dalje, kad skine rukavice. Andreas Kepke 26. juna 1996. demantovao je Handkea – golmanov strah od penala ne postoji. Postoji samo strah igrača koji puca. Kepke je te večeri nosio svetlo plavi dres, kao Sep Majer ’74. Hrabro je stao pred streljački vod. Širer, Plat, Pirs, Gaskojn, Šeringem. Kao da su pred sobom imali tamo nekog Frica, zločinca, možda kapetana Vermahta. Nije bilo milosti. Pogađali su i Hesler, Štrunc, Rojter, Cige i Kunc. A onda su se stvari izokrenule. Geret Sautgejt nije bio tako „ratoboran“. Uplašio se. U njegovim očima nije bilo žara kao kod ostalih Engleza. Uloge su se promenile. "Fric" je pogledom streljao "ilegalca". Gol se užasno smanjio, omaleni Endi narastao do prečke. Tu lopta ne može da prođe. I nije prošla. Sautgejt ulevo – Kepke udesno. Svet je prestao da se okreće. Endi je sebi obezbedio mesto među besmrtnima u besmrtnoj utakmici. Meler je tukao kao Pančev ’91 u Bariju, jako i po sredini. To je bila samo formalnost. I da ga Birof nije dao Česima u 95. četiri dana kasnije ishod bi bio isti kada je u pitanju Andreas Kepke. Dečak iz Kila dosanjao je svoje.

Čitava karijera Andreasa Kepkea stala je u taj delić sekunde. U jedan penal. Te 1996. proglašen je za najboljeg golmana sveta. Postao je velikan. Istog leta Barsa ga je poželela u svojim redovima, hteo ga je Štutgart, a Endi je završio na potpuno trećoj strani. U Marselju. Bilo je problema sa papirologijom. Kepke ne krije da Katalonce i Nou Kamp dugo nije mogao da prežali.

Andreas Kepke je poslednji pravi as posrnulog velikana sa Franken stadiona. On je za Nirnberg odigrao 262 meča u Bundesligi i od strane navijača proglašen je za najboljeg golmana u istoriji kluba. Nije imao sreće da sa Der Klubom napravi neki značajniji rezultat – dobacio do četvrtog mesta u Bundesligi u sezoni 1987/88. To je ekipa koju su nosili Ekštajn, Štefan Rojter, Grahamer, Švabl... Između ’94. i ’96. nosio je dres Ajntrahta iz Frankfurta koji je tada bio pod komandom našeg Dragoslava Stepanovića. Solidna ekipa sa jednom pravom zvezdom – Džej Džej Okočom, ali opet bez većih rezultata. Slično je bilo i u Marselju, odnosno tokom Endijevog drugog mandata u Nirnbergu od 1998. do 2001, kada je u 39. godini odlučio da prekine s profesionalnim igranjem.

Kepkea verovatno ponajbolje pamtimo sa Svetskog prvenstva ’98 u Francuskoj. U grupi je tada Jugoslavija igrala onu čuvenu utakmicu sa Pancerima - 2:2. Sećate se? Prvo ga je savladao Dejan Stanković, a onda i Piksi, nakon što mu je lopta prošla kroz ruke posle centaršuta Darka Kovačevića. Na tom šampionatu Kepke se i oprostio od dresa reprezentacije porazom od Hrvatske u četvrtfinalu. Na 28 od 59 mečeva u dresu sa nacionalnim grbom ostao je nesavladan i po tome je bio najbolji u istoriji nemačkog fudbala, sve dok ga februara 2009. godine nije pretekao Jens Leman sa samo 0,79 primljenih golova po utakmici.

Andreas Kepke nije imao onu uobičajenu, ludačku golmansku crtu. Mediji su stalno potencirali njegovo veliko rivalstvo sa Ilgnerom, a on je odbijao da govori o tome. A da je patio sve te godine na klupi – patio je. Pazite sad ovo – Endi je u karijeri postigao dva gola i oba baš Bodu Ilgneru. Bio je to njegv način da se bar malo osveti. Da bi mu to uspelo morao je da prekrši nepisano pravilo koje je devedesetih važilo u Bundesligi i koje kaže da golman golmanu nikada ne puca penal. U dva meča između Nirnberga i Kelna, tadašnjeg Ilgnerovog kluba, dosuđen je penal za Der Klub i oba puta Kepke se hvatao lopte. I naravno, oba puta tukao je neodbranjivo.

Bodo mu to nikada nije oprostio.

Andreas Kepke je od 2004. godine zaposlen u Fudbalskom savezu Nemačke. Radi sa golmanima. Na put je "izveo" Olivera Kana i Jensa Lemana. Trenutno mu je najbolji učenik Manuel Nojer.