Видео анализа: Српско пунолетство у коми!

Ако су и Радован Ћурчић и Слободан Сантрач били само марионете, овај други је макар умео то да ради, док је први сажвакан и извиждан а да у свом кукавичлуку није ништа честито ни покушао да уради, на терену ни ван њега; ако је Миљан Миљанић био махер и све и свја у Савезу, чињеница је да је радио, бирао добре сараднике и имао резултате, док Томислав Караџић иза себе оставља туце рефлектора које неће имати ко да троши, накарадно место на ФИФА ранг-листи и осећај беде и понижености који је наметнуо овом народу!

Фудбал 22.11.2015 | 00:00

Памтимо то као да је било јуче: црно-белу фотографију у новинама на којој је, раширених руку, у скоку до плафона, селектор СР Југославије Слободан Сантрач. Тако је, ваљда, ђипао само када је давао небројене голове за ОФК-у и касније за Партизан, као на оном завејаном дербију пошто је Шеле зезнуо Бороту; Сантрач је насмејан, с длановима у вис, грли све људе око себе, Југославија ће, исписано је на екрану испред њега, у баражу за Светско првенство 1998. играти са Мађарском.

Фотографија је сутрадан била праћена подсмехом и бригом новинара: није у реду, писало је, славити победу и пласман пре него што на терену докажемо да смо бољи; не треба потцењивати никога, а посебно не играче који носе дрес натопљен најфинијим парфемом Хидегкутија, Кочиша и Божика; на крају крајева, откуд Сантрачу оптимизам ако се његови изабраници баш и нису показали у квалификацијама – Чешка је измувана на срећу и на Друловића, Словацима смо се провукли, а Шпанци, будимо реални, нису имали превише проблема с нама...

Но Сантрач је свеједно скакао до неба, и испоставиће се да је те јесени био у праву, упркос позивањима на опрез.

Био је то последње показивање зуба једне велике генерације, последњи плес несуђеног југословенског Дреам Теама и можда једини пут када је Југославија играла као Холандија седамдесетих или баш Мађарска педесетих.

Јер чиме сем тоталним фудбалом или револуцијом на зеленом правоугаонику објаснити како први гол у Будимпешти, већ у другом минуту, постиже Бранко Брновић, и то не да га постиже, него лобује голмана? Да контру за четврти гол вуче Славиша Јокановић, и попут Роналдиња навлачи двојицу збуњених Мађара на себе, па протура лопту између њих и Мијат га даје безобразно, шпицом, у ближи голманов угао, да га још више понизи? Или онај последњи погодак, када контру по левом боку истрчава, у маниру Андреаса Бремеа или Франка де Бура, ма још боље, Роберта Карлоса, један Горан Ђоровић, и као на тацни упошљава Саву Милошевића за нападачима омиљен рутински гол, за 7:0 за Југославију?

Било је то михољско лето нашег фудбала, после којег је уследила дуга зима; већ наредног лета видеће се да југословенски експеримент радног назива “Не треба нам селектор, можемо ми и сами” не ферцера на великим такмичењима, пошто је Сантрач био потписан као шеф струке тек реда ради, океј, биће и она једна пречка, и све након тога било је мукотрпно – тек повремено бисмо се размрдали из зимског сна, протегнули своје болне фудбалске удове и потом се вратили у хибернацију.

Цело једно пунолетство после реванша у Београду – било је 5:0, Мијат је овог пута био нешто дрскији па је комшије испратио с четири комада – тачно 18 јесени после 15. новембра када је “Маракана” после пословичног звиждања химни гледала врхунску представу Југословена, они Мађари, једнако “квалитетни” као генерација која ће добити 12 голова за 180 минута, изборили су своје прво Европско првенство после 44 године, док наследницима Југословена бриди задњица од срамоте.

Задњица, да, јер да бисте се стидели образа, образ прво морате да имате...

Док су Мађари годинама ламентирали над својом судбином бивше фудбалске нације и свако дете више од метар шездесет слали на ватерполо, Југословени, Срби, како хоћете, личили су на терминално болесног пацијента којем буде боље тек повремено, да породици и пријатељима удели мало лажне наде: Петковићеве квалификације, те Антићево урнисање Румуније, које је вратило сећање на двомеч са Мађарском, и вешта навигација кроз муљ Савеза и његових сујета, у ствари су, сада нам је то ваљда потпуно јасно, били само потоњи трзај ЕКГ-а пре заувек равне линије и једноличног пискутавог звука, сигнала докторима – и која ли је иронија што је међу “стручњацима” који ће скинути српски фудбал с апарата онај исти Саво Милошевић, стрелац Ђоровићевог гола у Будимпешти, спасилац у Прагу! – да прекрију трупло пацијента белим чаршавом.

То је била коб и осталих “Југословена”, још из оне велике земље – само су Хрвати чували сећање на “југословенску школу фудбала”, ма како доживљавате ту синтагму, и само су Хрвати бележили константно солидне резултате, све остало било је спорадично и преретко.

Не, нису Мађари, хајде да се не лажемо, одједном постали надаренији од нас или, Боже саклони, поново наши учитељи; ако смо ми друга европска лига, они се боре за опстанак у трећој, све са Габором Кираљијем и његовом неуништивом тренерком, но на ово Европско првенство, већ у најави најгоре у историји – какав митинг антифудбалски настројених репрезентација! Каква лоша терапија за земљу која ових дана толико много пати! – није отишао само онај ко је баш срамотно лош, или има Томислава Караџића на челу савеза, или обоје.

И нису у фудбалу увек два и два четири, и није овај спорт захвалан за поређења, посебно када вам се ни земља не зове исто као некад, али могло би с дистанце од целих осамнаест година, прага зрелости, напослетку, штошта да се закључи о неспособности овдашњег фудбала за самостални живот у Европи и свету.

Како смо, заиста, дошли до ситуације да нам раширене Санијеве руке и онај скок на Мађаре делују попут Кјубриковог научно-фантастичног замешатељства, као да се дешавало некој другој земљи, неким другим људима? Како смо од седам комада Мађарској и потпуног националног убеђења да “идемо у полуфинале Мундијала, а после видећемо”, дошли до тога да бедну победу против Албаније прогласимо великим успехом?

Како нам се десио селектор који против другог тима Чешке, на сасвим небитној пријатељској утакмици, излази да игра бункер? Па није то, уз дужно поштовање онима који троше половне копачке на неусловним бусенима широм Србије, утакмица Дринске зоне с које се треба вратити с 0:0, иначе ће домаћини да бију у кукурузима...

Поређења нису увек тачна, понављамо, а често нису уопште релевантна, али 15. новембар 1997. и 15. новембар 2015. нису, мутатис мутандис, баш превише удаљени.

И тада смо имали тренера без икаквог ауторитета – о томе како је “европске Бразилце”, како смо себи тепали, из санкција извео управо Слободан Сантрач могле би се написати књиге мистерија – који је више личио на лутку спремну за превејаног трбухозборца него на човека који има чему да научи играче; и тада смо имали недодирљивог председника Савеза који је одлучивао о свему и није полагао рачуне никоме; и тада смо имали велике звезде које су нас, не рачунајући скоро тениских 7:1 и 5:0 у два сета против Мађара, редовно нервирале што не играју за репрезентацију једнако добро као у својим клубовима.

И тада је, и без друштвених мрежа и њиховог белаја, било прича и повремених медијских написа о клановима, свађама, жустрим расправама на ивици инцидента и нетрпељивости овог играча с оним, мада није било овог феномена играча који су, што јавно што под велом мистерије, узимали одмор од репрезентације.

Али једна је разлика, она суштинска – у именима и презименима тих људи.

Ако су и Радован Ћурчић и Слободан Сантрач били само марионете, овај други је макар умео то да ради, док је први сажвакан и извиждан а да у свом кукавичлуку није ништа честито ни покушао да уради, на терену ни ван њега; ако је Миљан Миљанић био махер и све и свја у Савезу, чињеница је да је радио, бирао добре сараднике и имао резултате, док Томислав Караџић иза себе оставља туце рефлектора које неће имати ко да троши, накарадно место на ФИФА ранг-листи и осећај беде и понижености који је наметнуо овом народу; ако су Југовић, Дејо, Мијат или Пикси понекад били надобудни, ако су мислили да су већи од грба на грудима, они су то могли да изнесу у својим главама и у ногама, што се не може рећи за реметилачке факторе као што су Митровић, Коларов, Тошић или Бане Ивановић...

Осамнаест година након 15. новембра 1997, у недељу увече Србија је одмарала – као да су се играчи па уморили од нечега? – после смехотресно трагичног окончања сезоне у Острави, и боље је што је тако: да је Караџић којом несрећом организовао пријатељску утакмицу, не би се појавило ни двеста напаћених душа, ето, чак ни да га извижди.

Осамнаест година након скока Слободана Сантрача, лоба Бранка Брновића, магичног марша Горана Ђоровића и трилинга па покера голова Предрага Мијатовића, Мађарска је на оном истом месту, на темељима истог оног стадиона са зеленим столицама, стигла до Европског првенства против Норвешке.

А ми? Цело једно пунолетство проведено у коми из које су нас дизали лажни хирурзи и доктори са купљеним или фалсификованим дипломама, чији саундтрек може да буде “Глоомy Сундаy”, чувена мађарска песма за коју је урбана легенда лажно тврдила да подстиче на самоубиство.

Па кад смо већ код Мађара: Басзд мег, дилетанти, басзд мег, гробари наше две деценије, време је да пустите ову нацију да поново сања.