Анализа: Дискретни херој Стефан Јовић...!

Како је једна ноћ у Минхену променила све...

Кошарка 14.11.2015 | 23:00

Вероватно никада неће направити каријеру као Саша Обрадовић, можда неће освојити ни упола толико трофеја, али соло паритура плејмејкера Црвене звезде Стефана Јовића у Минхену и 19 асистенција приморала је добре познаваоце прилика кошарке, посебно навијаче црвено-белих, да се врате 17 година уназад.

Било је то 1998, репрезентација тадашње Југослвије играла је у полуфиналу Мундијала против Грчке. Серијом тројки Хелени су распаљивали 20.000 навијача у Марусију, играли као у трансу и спринтом Карла Луиса јуришали ка великом финалу против Русије. Са препознатљивим црвенилом на лицу селектор Жељко Обрадовић је гледао поразу право у очи, али је његов кум Душан Дуда Ивковић био савршено миран. Пркрштених руку које су откривале скупоцени ролекс тражио је тајм-аут... Остало је историја. Саша Обрадовић је „затегао“ одбрану као струну, Грци не само да су седам минута били без поена, него нису ни шутнули ка кошу...

Имао је и раније Саша Обрадовић важне епизоде у репрезентативном дресу, био некад и кључна карика, али увек је знао где му је место. Да у спољној линији, коју носе Александар Ђорђевић, Саша Даниловић и Дејан Бодирога, никада не може да буде прва опција.

Времена су се променила, али Звездин дискретни херој Стефан Јовић један је од оних којима улога вечите алтернативе пристаје као шал врату. До пре две године био је тотални анонимус, али онда је почео брзо да расте у крагујевачком Радничком, инкубатору Мирослава Муте Николића. Као плејмејкер са плаштом полуанонимуса отишао је на Мундијалу у Шпанију. Осетио је селектор Александар Ђорђевић да би енергија и прилагођавање на „прљаве после“ Стефана Јовића могли да буду компатибилни са врхунском креацијом Милоша Теодосића.

Сличну улогу имао је и прошле сезоне у Црвеној звезди када је као специјалац кратио „жуте минуте“ Маркуса Вилијамса. И када је биографију оплеменио сребром са Светског првенства, те трофејима у домаћим оквирима, рођени Нишлија, није постао покондирена тиква. Био је стрпљив, сачекао континуирано лоше партије Гала Мекела да коначно постане прва опција. До новог уклапања у систем Маркуса Вилијамса.

Партија у Минхену, међутим, дефинитивно би могла да промени каријеру Стефана Јовића, Нишлије који се одавно уоквирио у евролигашке стандарде. На том нивоу је био увек дискретни херој. Сада је направио корак напред, показавши да Мирослав Мута Николић није само у шали летос испалио чувени цитат:
„Па, шта ако ће за Французе да игра Тони Паркер. Нека само дође, има Стефан Јовић да га ’поједе’“, поручио је пре три месеца Мута.

Играчи као Стеван Јовић су благо савременог спортског доба. Оперисане сујете, прецизни у извршавању задатака који се не виде оком лаика, подређени тиму... На таквим постулатима инсистира и тренер свих тренера Жељко Обрадовић, можда и због тога што је у ери жетве медаља имао поменутог претходника Стефана Јовића - Сашу Обрадовића.

Или да се пребацимо на фудбалски терен. Можда никада не би Драган Стојковић имао толику слободу да плеше по трави Маракане, да се шали са ривалима из Реал Мадрида да иза себе није имао „хрта“ какав је био Жарко Ђуровић. Тако присуство Стефана Јовића даје луксуз Милошу Теодосићу у репрезенатцији или Маркусу Вилијамсу у клубу да креирају, подижу публику на ноге, шутирају тројке...

А онда ће се десити утакмица као она у Минхену када ће Стефан Јовић ускочити у кожу хероја првог реда. Као што је његов фудбалски пандан Жарко Ђуровић дао гол Реалу и наплатио силне клизеће стартове и претрчане километре.