Анализа: Како је Сале ''оживео'' српску кошарку?!

Оно што је Душан Ивковић градио срушило се у Словенији, седмо место је доживљено као неуспех, као последица нереалних очекивања и неприхватања околности.

Кошарка 11.09.2015 | 23:15

Сећамо се еуфорије која је владала у годинама када су селектори репрезентација у фудбалу и кошарци били Радомир Антић и Ивковић. Сећамо се и начина на који су обојица отишла, наравно, КСС је то решио на далеко културнији начин од ФСС.

Сећамо се и да смо сви тражили да се уместо Антића фудбалска селекторска палица стави у руке Синише Михајловића, као младог стручњака, прекаљеног аса и ауторитативног лидера. Нешто слично се догодило и у кошарци, спекулација готово да није било, те је решено да се мисија повратка у врх светске кошарке повери оном ко је у последњој деценији 20. века био генератор готово свих највећих успеха.

Дошло је време да се Александар Ђорђевић врати под заставу своје земље.

Од “куцамо на врата...“

Тренутак није био најсјајнији... Европско првенство у Словенији је иза себе оставило много рупа, али је једно сигурно, оставило је и одличан темељ за даљи рад. Дало је прилику неколицини, у европским оквирима, анонимних играча да осете како се игра кошарка на великој сцени, прилику да сагоре и науче како се треба, а како не треба понашати.

Ђорђевић је одмах по окончању играчке каријере улетео у тренерске ципеле свог последњег клуба, Арманија, односно Олимпије из Милана. Није то прошло онако како се очекивало, требало је времена за процес транзиције, а како пребогати италијански гигант није имао времена да чека, Ђорђевићева тренерска каријера се, чинило се, завршила на самом почетку.

Нову прилику за доказивање добио је у славном Бенетону, четири године касније, међутим, слика се није променила... Да ли Ђорђевић није схваћен, да ли није био спреман, тек и на другој степеници се саплео.

Иако је јавност здушно навијала да се легендарни плејмејкер лати селекторског посла, у моменту када је промашио две шансе и није добио прилику да се заиста докаже, он се одлучио за лудо храбру одлуку, каква је својствена вероватно само њему. Прихватио је понуду КСС.

“Свестан сам тежине посла и велике одговорности коју он носи. Енергија која ме је красила је немерљива, њу и ентузијазам желим да пренесем на играче. Уз вашу подршку ту енергију желим да усмерим на целу кошаркашку јавност“, рекао је Ђорђевић на представљању, 25. децембра 2013. године.

Успео је.

“Кошарка се променила“

Србија је једина земља у региону која није желела да у свом кошаркашком националном тиму има натурализоване играче. Ђорђевић је већ на првој конференцији за медије у својству селектора потврдио да неће одустати од тог принципа.

Један од разлога због ког се национални савези одлучују за “појачања“ је тај што амерички кошаркаши са собом носе снагу и чврстину коју играчи беле пути немају.

“Да би био победник, мораш да будеш врхунски атлета. То је услов који можда осујећује тај наш стари шмек, таленат и слично. Све што радиш сада на терену, мораш да радиш у пуној снази – таленат и екстра квалитет без физичке спремности не игра велику улогу у данашњој кошарци. То се променило, баш као и начин рада и тренинга, који су све теже. Треба да се прилагодимо променама и да, уз савете стручњаке, елиминишемо грешке и како да изађемо на крај са умором играча, физичким и менталним“, појаснио је Ђорђевић у интервјуу за Б92.

Оно што се нимало није очекивало Ђорђевић је поставио као циљ. Одбрана као примарно оружје. Није он током каријере словио за изразитог дефанзивца, тај посао су у Партизану, репрезентацији, за њега радили Жељко Обрадовић, Влада Драгутиновић, Саша Обрадовић... Ђорђевић је тако потпуно у други план ставио сећање на њега као играча. Желео је да га јавност посматра искључиво као команданта са клупе.

“Мир у глави, ватра у срцу, осмех на лице“, мото је који је “Орлове“ довео до светског сребра, међутим, та три задатка је лако поставити... Од флоскула о остављању срца на терен, давању максимума, погинућа за дрес репрезентације постали су уморни и они који их и дан данас изговарају. Публика је већ на то кренула да гледа са подсмехом, а сваки нови понављач приче сматран је дилетантном и продавцем магле.

Сале је свој мото у први план истакао после минималног пораза од Француске у другом колу Мундобскета у Шпанији. Претходно су његове изјаве биле у сличном тону, али не толико експлицитне. Морало се тада поступити тако, духови у земљи су се ускомешали и већ је почело да се шапуће о томе да Ђорђевић није дорастао задатку.

Преломна тачка – пораз од Шпаније

Силно мотивисани домаћин Мундобаскета је све своје противнике до утакмице са Србијом побеђивао са више од 16 поена разлике. Ђорђевићеви изабраници су били близу још већег дебакла, за полувреме су примили 54 поена. Иако утакмица није имала резултатски значај, требало је спасити част.

Беспотребна помоћ судија домаћину у последњим минутима чинило се да је водила ка тоталној катастрофи, међутим, уследила је реакција са клупе коју себи могу да дозволе само највећи. Добио је Ђорђевић две техничке, није дочекао крај утакмице поред терена, али је бурном реакцијом, потом и гласном подршком својим играчима показао да могу све и да је паркет место где се решавају битке.

Тиме је зарадио поштовање судија, стране кошаркашке јавности, али, што је најважније, својих пулена, који су му покидане нерве залечили каснијим сребром. Тада је заиста приказано да у екипи влада права ратничка атмосфера, а играчи су на терену показивали оно што у својим дотадашњим каријерама нису ни помишљали да раде.

Теодосић је гризао у одбрани, Радуљица био максимално озбиљан и посвећен, Бјелица се пребацио у “Бодирога мод“, а, до тада практично анонимуси, Калинић, Јовић, Симоновић, подсетили да се и за споредне улоге додељују “Оскари“.

Све остало што се догодило је историја, да се памти, препричава и означава као рестарт српске репрезентативне кошарке, као повратак на старо место, другачијим оружјем, префињенијом тактиком и паметним коришћењем муниције.

Тактички – од првог ширег списка

Својевремено је Радмило Мишовић био годинама најбољи стрелац лиге ондашње велике Југославије, али за њега није било места у репрезентацији. Тадашњи селектор Ранко Жеравица је своју одлуку да му шутер такве класе не треба објаснио је чињеницом да је Мишовић специфичан кошаркаш који не може да се уклопи у систем, већ се систем гради око њега.

Слично објашњење Ђорђевић је дао када позив није уручио Бобану Марјановићу, центра Црвене звезде Телеком који иза себе није имао сезону из снова, али је најавио да може свашта да уради под кошем.

Брза кошарка са “два дриблинга и пасом“ била је Ђорђевићев циљ, желео је сталну кретњу у одбрани, да свако свакога може да чува и самим тим проценио да би му нижи, бржи и окретнији центри попут Мирослава Радуљице, Ненада Крстића и Рашка Катића донели већу корист од џина под кошем. Испоставило се да је био у праву, а Марјановић је добио цело лето да одмори колена и зглобове.

Видели смо шта је после радио у Евролиги.

Ипак, да план готово никада не изгледа исто у идеји и реализацији, потврдило се и прошлог лета. Новица Величковић је отказао, Милана Мачвана је Ђорђевић оценио играчем са недефинисаном позицијом, а није било места, оправдано, ни за Душка Савановића.

Разне приче су се причале, те Бирчевића је позвао Мута Николић, те Катић треба да се прода, те Симоновић не може да погоди бунар, зашто није било Луке Митровића, откуд сад Радуљица, “сплавар и нерадник“. Личност Александра Ђорђевића је успела да од сваког од изабраних извуче оно најбоље, а притом и да направи базу за даље.

Позив повређеном Драгану Милосављевићу, младом Стефану Пену, готово непознатим Милошу Милисављевићу, Дејану Кравићу, имали су за циљ да се селектор лично увери у оно с чим располаже српска кошарка, када већ због система такмичења у лигама није могуће организовати некада веома значајна зимска окупљања.

...до “дајте Шпанце да се играмо“

“Ако смем јавно да кажем, мој мали лични циљ је да победимо Шпанију, која у протеклих десетак година доминира европском, па и светском кошарком. Када дођемо до тог малог резултата, сигуран сам да ће из њега произаћи нешто много веће. У мом говору нема великих речи, пустимо да терен говори у име свих нас“, рекао је Ђорђевић на представљању 2013. године.

Понавља се прича из претходног дела текста. Ове речи су многима звучале претенциозно, можда и без покрића... Нисмо победили Шпанију на Мундобаскету, можда је тиме изазвана и она његова реакција која је уследила после две техничке грешке...

Ипак, констатовали смо да је тај потез био кључан за наставак такмичења и касније сребро. Након финала, Ђорђевић је поставио још један циљ. Треба играти са Американцима што чешће и то довољно говори о оном, у најпозитивнијем смислу, уличном у Ђорђевићу, жељном доказивања, што би рекао Јуице “трип ми је да се кидам са неким ко је јачи“.

Ђорђевић не бежи од конфронтације, видели смо то на припремама за Мундобаскет. Пројектованог члана петорке, у најави једну од првих опција у нападу је са утакмице прецртао. Није било места за недисциплину, кола су се сломила на Владимиру Мицову, а умало је недостајало да тако прође и Мирослав Радуљица. Срећом, њихов сукоб се завршио загрљајем јер су обојица схватили колико су потребни један другом.

Индиректно, Ђорђевић је у сукоб ушао и са делом кошаркашке јавности који је наклоњен црвено-белим бојама због прошлогодишњег изостављања Марјановића и Митровића, онда појављивањем у дресу Партизана на утакмици за помоћ трофејном клубу, а потом и тиме што није одлазио на утакмице финалне серије домаће лиге када је домаћин била Црвена звезда Телеком.

Ударац који је Ђорђевић преживео без веће реакције је одлазак из КСС Дејана Бодироге, његовог бившег саиграча из најсјанијих репрезентативних дана и човека са којим је разговарао о преузимању селекторске позиције.

Симптоматично је и то да су њих двојица једини били заговорници тезе да је за српску кошарку боље да постоји јединствена српска лига, уместо садашње Јадранске и скраћене симулације националног такмичења које осим престижа не носи никакву тежину.

Ђорђевић је скочио на нови ниво тежине игрице одлуком да прихвати понуду Панатинаикоса и постане тренер једног од два најзвучнија грчка клуба. Тиме ће бити значајно смањен простор који може да посвети репрезентацији у “слободно време“, односно између такмичења, али је оним потезом да кроз спискове провуче преко 30 играча изгледа свесно припремао терен и на време се упознао са оним чиме српска кошарка располаже.

Оно што је сигурно, Александар Ђорђевић је унео револуцију у српску кошарку, већ излизаној фрази о осећају за дрес репрезентације је вратио право значење. Када је говорио да ће репрезентација Србије играти мирне главе, ватреног срца и с осмехом на лицу, ретко ко му је веровао. Нема разлога да у будућности буде другачије.