Благојевић; Лагумџија и охаеризам

Прије неколико дана на сједници Савјета безбједности УН Златко Лагумџија је неистинито приказао стање ствари о једном важном питању.

Наиме, Лагумџија је том (не)приликом изјавио да је у Босни и Херцеговини као кривично дјело прописано „негирање геноцида у Сребреници“, али је намјерно испустио да каже важну чињеницу, у чему се и огледа неистинитост његовог казивања.

Наиме, никада Парламентарна скупштина БиХ, као једино надлежна институција, није усвојила наведено кривично дјело у Кривичном закону БиХ, већ га је најгрубљом повредом суверенитета БиХ, Устава БиХ, Дејтонског мировног споразума и Повеље УН, својом (само)вољом у јулу 2021. године наметнуо Валентин Инцко, тадашњи високи представник у БиХ.

Дакле, у позадини свега стоји (само)воља појединца странца, за коју нема мјеста нигдје у цивилизованом свијету, осим овдје у БиХ. Такво понашање је антипод владавини права и заслужује посебан појам и термин. По мени, ништа боље ни прегнантније не изражава суштину насиља бројних високих представника у БиХ до ријеч охаеризам и оно што слиједи као њено објашњење у наставку овог текста. 

Охаеризам је противправни облик управљања државом чланицом Уједињених нација, супротан Повељи УН, чија суштина је у томе да се управљање државом врши од стране појединца, високог представника у Босни и Херцеговини, који није држављанин државе којом противправно управља, чиме се држава претвара у десуверенизовани простор и територију под старатељством, а који има својства ауторитарног, тоталног и тоталитарног поретка који под својим управљањем и строгом контролом држи све најважније друштвене процесе, усљед чега су становништво државе, њене институције и остали политички субјекти лишени стварне могућности истинског и слободног политичког расправљања и одлучивања.

Такав облик владања над државом чланицом УН постоји само у Босни и Херцеговини и нигдје више у свијету.

Настао је и развијен у Босни и Херцеговини, држави чланици УН, убрзо по потписивању Дејтонског мировног споразума 14. децембра 1995. године. 

За разумијевање насилне и противправне суштине охаеризма неопходно је имати у виду оно што прописује Повеља Уједињених нација, као највиши правни акт међународног права. Чланом 2. став 1. тачка 1) Повеље УН је снагом императивног правног начела међународног права прописано да ће Организација УН и све државе чланице УН дјеловати у складу са начелом суверене једнакости свих својих чланова. Суверена једнакост сваке државе чланице УН је одређена чланом 2. став 1. тачка 7) Повеље УН, тако што је прописано да ништа не овлашћује Уједињене нације, а то значи и сваку од држава чланица те организације, да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе.

Тиме је Повеља УН забранила сваком од органа УН,  те свакој држави, организацији и појединцу да себе под било каквим изговором стави у положај у којем би било ко од њих у држави чланици УН наметао своју вољу као устав или закон, умјесто надлежних институција те државе. Из истих разлога Повеља УН у члану 78. забрањује да се старатељски систем (протекторат) успостави над државом која је чланица УН, јер се, како је прописано чланом 78. Повеље УН, односи међу тим државама морају темељити на поштовању начела суверене једнакости.

Босна и Херцеговина је као држава примљена у чланство УН у мају 1992. године. Упркос тој чињеници, као и ономе што прописује Повеља УН, неколико других држава (предвођених Великом Британијом и САД), иако то није дозвољено Повељом УН нити Дејтонским мировним споразумом, створило је тзв. савјет за примјену мира у БиХ.

На засједању тог савјета у Бону, у децембру 1997. године, државе које су створиле тај савјет одлучиле су да оне, иако им је то забрањено Повељом УН и иако то не дозвољава ни Дејтонски мировни споразум, овлашћују високог представника у БиХ да се он као појединац мијеша у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност БиХ као државе чланице УН.

У закључцима тзв. савјета за примјену мира у БиХ из децембра 1997. године одлучено је да државе чланице тог савјета дозвољавају високом представнику у БиХ да он доноси обавезујуће одлуке у БиХ, како високи представник сматра да је неопходно. 

На тај начин су државе чланице тзв. савјета за примјену мира у БиХ себи омогућиле да се оне, путем појединца високог представника у БиХ којег именује тај савјет, мијешају у све послове који су по својој суштини искључиво унутрашња надлежност институција БиХ.

Ту противправну праксу, супротну Повељи УН и Дејтонском мировном споразуму, прихватио је и Савјет безбједности УН, чиме се на најгрубљи и досад незабиљежен начин крши начело суверене једнакости државе БиХ као чланице УН. 

Позивањем на ту противправну праксу бројни високи представници су од 1997. године до данас наметнули у БиХ на стотине својих аката уставног и законског карактера, те смјењивали на десетине појединаца са њихових функција у институцијама БиХ и забрањивали им обављање сваког посла у тим институцијама, без права да се жале на такве одлуке било којем суду у земљи или иностранству.

На тај начин створен је и функционише политички режим охаеризма у БиХ, који је ауторитаран, тоталан и тоталитаран.
Његова ауторитарност је у томе што ствара привид демократије у БиХ, кроз формално постојање домаћих институција парламента, владе, судова и повремених избора на којима се појављују бројне политичке странке.

Али политичкој и државној арени у БиХ  својствено је да су, као и у сваком другом ауторитарном режиму, државне институције, становништво и остали политички субјекти лишени стварне могућности истинског и слободног политичког расправљања и одлучивања, јер их у томе онемогућава ауторитарни охаеризам.

Охаеризам је тоталан и тоталитаран систем, а његова тоталност и тоталитарност се огледају у томе што је под своје управљање и контролу ставио све важне аспекте друштвеног живота у БиХ.

Своју тоталност и тоталитарност охаеризам је остварио бројним својим уставним амандманима, законима, одлукама и налозима, којима је на противправан начин (наметањем воље високог представника) не само стварао институције на нивоу БиХ (Тужилаштво БиХ, Суд БиХ, Државну граничну службу БиХ, Регулаторну агенцију за комуникације БиХ и друге институције), већ је охаеризам уређивао и најважније области друштвеног живота.

Такве су, примјера ради, бројне измјене Устава Федерације БиХ и Устава Републике Српске наметнуте од стране високих представника, Кривични закон БиХ, закони о повраћају приватне имовине; Закон о држављанству БиХ (из 1997. године); затим Закон о забрани располагања државном имовином; Закон о телекомуникацијама БиХ (1998. године); потом Одлука (од 28.9.1998. године) о дизајну и ковању кованица од 10, 20 и 50 фенинга конвертибилне марке; Оквирни закон о приватизацији предузећа и банака у БиХ (од 22. јула 1998. године), као и бројни други противправни акти високих представника. 

Сви они имају исту суштину, а то је да је њима охаеризам наређивао како ће се одвијати друштвени живот у БиХ у његовом тоталитету.

Извршење сваког од његових закона и других аката охаеризам држи под својом строгом контролом, а неизвршење воље високих представника подлијеже кривичној одговорности, јер је охаеризам наметнуо да је кривично дјело, за које се може изрећи затворска казна од шест мјесеци до пет година, ако се не примијене, не проведу, не изврше или на било који други начин не поштују одлуке високог представника у БиХ.

Овакав систем владања над државом чланицом УН не постоји нигдје другдје у свијету, само у Босни и Херцеговини.

Аутор: Др Милан Благојевић