Мржња и лов на Србе... Рудан одустаје!

Популарна хрватска ауторка Ведрана Рудан поручила је да је написала посљедњи пост на свом блогу. Рудан је поручила да више не може да подноси силну мржњу која влада и чињеницу да се стално врте исте теме, а оне важне се гурају под тепих.

Регион 25.08.2015 | 22:42

"Само се пише о тој мржњи, не знам више гдје смо, јесмо ли у 2015., 1991. или 1941. И даље траје тај лов на Србе, све се умота у борбу за право хрватске нације. Право на што, на глад, на биједу, на кредите", рекла је Ведрана Рудан за Индеx.хр након што је на блогу написала своју последњу објаву.

Текст Ведране Рудан преносимо у цјелости:

"У суботу сам била у Будви на Тргу пјесника. Организатор Град театар. Дочекана сам попут краљице. Било би пристојно набројити сва имена мојих домаћина. Нећу споменути ниједно, јер бих сигурно некога заборавила, а онда бих се појела жива. Годинама путујем Југославијом које нема, што не значи и да не постоји. Црна Гора била је до суботе једина република у којој нисам била. Какви су Црногорци и Црногорке?

То преглупо питање себи прије наступа нисам поставила, јер они који долазе на моје вечери нацију оставе дома. Гледамо се очи у очи, мислимо да смо сви људи, ништа више ни мање од тога. Драго ми је што се никад ни у једном од градова у којима сам била нисам осјећала попут бића на туђем терену. Сви ми бивши Југославени који смо преко ноћи постали оно што смо вазда били, али нам није било битно, живимо у тамницама.

Зато сам се у Будви осјећала добро. Нас двије стотине људских бића разговарало је истим језиком о животној радости које у нама ипак има макар на тренутак једне вечери у августу.

Можда бих о овоме о чему ћу сада писати морала посветити посебан текст. Можда? Вјеројатно? Сигурно. Ипак нећу. Немам живаца још један дан живјети на стари начин. Овај текст је посљедњи текст на мом блогу. Одустајем. Не могу више. Доста ми је.

Постоји ли неки разлог? Што ме узнемирило до те мјере да више не желим два пута тједно писати, а онда читати што моје читатељице и читатељи мисле о истој теми? Боље је питање, зашто сам уопће кренула писати блог?

На писање блога потакла ме чињеница да је рат иза нас, да бисмо се сви морали борити за бољи живот, једни другима опростити ма како то тешко било зато јер се нормалан човјек не може довијека хранити мржњом. Мислила сам, човјек зна бити глуп, да ја нешто могу учинити. Претенциозна глупача. Надала сам се да ће људи на подручју Југославије препознати да су им непријатељи они који су њихове новокомпониране државе стрпали у џеп, а не они који се на другачији начин богу моле.

Прелазим на битно. Ових дана, ових посљедњих мјесеци, Хрватском се ваља таква језива мржња да је ја не могу поднијети. Чини ми се да ни за вријеме рата није била толико опака. Ћирилица, латиница, Срби злочинци, Хрвати жртве, искапање костију старих шездесет, педесет, четрдесет, двадесет година… Тко нормалан може преживјети толику количину зла?

Ја бих, да сам она стара, ловила сијаче хрватске мржње, откривала како се они не боре ни против ћирилице ни против Срба него само желе у џепове стрпати ову сићу коју још нису покрали. Тко сам ја? Да ли је мој посао народу или народима који не желе ни гледати ни прогледати откривати истину? То мој посао сигурно није, а тотално је сулудо вјеровати да ћу својом "миротворном мисијом" помоћи било коме да прогледа.

На страни наших покварених политичара, банкара, Цркве и осталих злочинаца широкога спектра су сви медији у којима раде робови спремни за сто куна по тексту, ако их добију, написати најстрашнију лаж. Након објаве ће преко портала кренути хорде ратника запјенушаних губица и убијати ријечима
"њихове" и кривомислеће "наше" Њима, глупанима, нису проблем хрватски банкари којима ће плаћати данак у крви док буду живи, њима нису непријатељи "вође" који их хране мржњом да би се докопали још више моћи. Њима глупанима једина је радост преко нета "четнике" или "усташе" хватати за грло па им, засад, виртуално тупим ножем резати вратове.

Драге моје читатељице, драги моји читатељи, од данас без мене. Одустајем. Ову биједну земљицу напушта све што има мало соли у глави. Ја избора немам. Остајем, али ни на који начин не желим учествовати у рату који се Хрватском шири попут куге.

Ипак, недостајат ћете ми. Поздрављам вас, да будем мало патетична на крају, од срца које ће до смрти куцати само у славу добрих људи. Ј…. све нације, све разлике у боји коже, све вјернике који мисле да су једини прави, ј…. све гадове којима никад доста злата, крви и моћи."