Анализа: Фатаморгана или шта...?! Можда СПРДЊА од фудбала!

Мора да сте добили упалу мозга од ових врућина, па вам се, као кад усахли путник угледа оазу у даљини, чини да то игра европски и светски првак, некада велико име ове игре...

Онај тренутак када Мбођ, на самом почетку другог полувремена утакмице на Врачару, остаје усамљен као дух на другој стативи?

Није то гол-првенац намученог Звездиног дефанзивца што нас забавља по Твитерима, то само тако изгледа у врачарској фатаморгани; не, чим мало боље погледате, тај погодак је у ствари црвени картон Сава Павићевића у другом минуту и прелаких 0:2 изнад Аутокоманде против моћног казахстанског Каирата.

Онај тренутак када Лука Јовић, талентовани дечак домаћег фудбала који би могао занавек да жали што је због повреде колена пропустио Мундијалито, постиже гол за изједначење против ОФК Београда?

Није то потврда даровитости дечака из Бијељине, то вам само тако делује у директном преносу; не, чим се мало посветите томе, то је 1:2 у Азији против Каирата, 1:2 који су лако могли да буду и 10:0 за моћни казахстански састав. И могло је да буде, и требало је да буде.

Онај детаљ када Планић добија црвени картон, а Вукан Савићевић одлучно узима лопту у Улици Господара Вучића?

Не, није то пожртвовани старт дефанзивца ОФК-е, ни знак да Савићевић има нешто од тог презимена у себи, да је одрастао и спреман да преузме одговорност. То вам се само тако учинило, ако сте имали ту несрећу да на било који начин будете назочни Звездином овосезонском дебију на београдских плус 40. А у ствари, када размислите, то је лагани пораз од Черномореца.

Онај гол Џошуе, замислите, Паркера? То није гол оспораваног играча са упитним фудбалским талентом, не, то је Рен, Славија, Апоел, Бордо, то су Лукић, Са Пинто, Терзић и сви остали продавци магле, којима посао боље иде него семенкарима на западу "Маракане"...

Па још један гол, хеј, Паркера, који печатира прва три бода и, опа, прво место на табели Суперлиге? То је, знате већ, разумемо се потпуно и не морамо више ни да играмо ову глупаву игру, сваки европски шамар који је Звезда тражила, добила и после тога завапила за још.

Европски, јер је нормално да вам се деси Каират ако вам се дешава Врачар. Заслужили сте га.

То је сваки клуб од из фудбалских бестрагија од којег стрепимо већ годинама, од којих ћемо стрепети још ко зна колико дуго. Тај гол, и сви пре њега, они су сваки доказ да смо постали европски фудбалски прекаријат. Дрнч. Шодер.

С три весела бода у џепу, зарађених у тешком зноју на рубу Врачара...

То је и сваки клинац који од данас, после јефтине представе на стадиону Обилића, мање воли фудбал него јуче.

То је свако дете које се пре свега месец дана радовало "златним орлићима" и поверовало да нам се фудбал вратио, дете у црвено-белом дресу које сада седи уплакано, збуњено, разочарано.

И најважније, онај тренутак у којем Звезда прави преокрет на утакмици, на оваквој утакмици, и не радују се ни њени играчи, и не радују се ни навијачи, и не аплаудира нико, сем иронично, јер свима је све јасно?

Мора да сте добили упалу мозга од ових врућина, па вам се, као кад усахли путник угледа оазу у даљини, чини да то игра европски и светски првак, некада велико име ове игре.

Не, то је зарђали последњи ексер у црвоточни сандук на којем одавно пишу те две речи.

Ових 6:2, из кеца у двојку на Врачару? То вам је данас Црвена звезда.