Анализа: Дулету истекао уговор! Ужива ли још повјерење Управе?

Важно је да клуб током лета одреди којим ће курсом да плови црно-бели брод и да ли је вредно да, због једне сезоне без трофеја, жртвује капетана?!

Кошарка 21.06.2015 | 23:20

Кажу да свакој династији у историји човечанства, па тако и спорта једном дође крај. Поразом од Црвене звезде у финалу плеј-офа Суперлиге Србије прекинута је доминација Партизана на овдашњој сцени која је трајала од 2002. године.

Ова држава променила од тада до данас три имена, шампион је увек био исти, екипу је, не рачунајући две сезоне, са клупе предводио Душко Вујошевић, а сада се намеће логично питање шта будућност доноси црно-белима?

Сезона без трофеја, прва после 14 година, јасан је знак да управу црно-белих чека велики посао овог лета. Осим финансија, које су кључно и горуће питање већ неколико година, за Партизан је важно да ли ће направити промене у начину функционисања клуба и да ли ће тренер остати исти.

Пре тачно три године, најбољи тренер Евролиге у 2009. вратио се у Партизан. Тада је ставио параф на уговор до краја сезоне 2014/15, што значи да је сада слободан, односно да клуб, пре свега председник Предраг Даниловић, мора да одлучи хоће ли обновити сарадњу.

Вујошевић је увек био човек који јавност није остављао равнодушном својим изјавама и поступцима, било онај део који му је наклоњен или оне који никако не може да се сложи са њим. Ипак, једну ствар не могу да му одузму, а то је да се ради о врхунском кошаркашком тренеру који је створио многе играче, уградио себе у све успехе Партизана у поменутом периоду и најчешће био тас на ваги када је то било најважније у корист црно-белих.

Поједине методе које користи, неки гестови према играчима и судијама, као и изласци ван кошаркашких токова у сферу нечега што се може назвати и политиком могу да буду предмет расправе. Ипак, ту се намеће друго питање. Да ли би се Вујошевић бавио и струком и маркетингом и целокупном клупском политиком да у Партизану остали раде свој посао на најбољи начин.

Често је тренер Партизана изгледао као борац против ветрењача, а деловало је као и да нема баш увек максималну подршку целе управе. Једна ствар је сигурна, више би могао да се фокусира на терен да у неким тренуцима није био приморан да се бави питањима и проблемима која нису њега уска струка.

На крају, ове сезоне испоставило се да су кључни детаљи били касно довођење плејмејкера, Џоша Акојона и пораз у Подгорици од Будућности који је црно-беле одвео на Црвену звезду полуфиналу Јадранске лиге. У четири меча Партизан је доживео пораз и остао без пласмана у Евролигу другу годину заредом, што ће додатни отежати ионако слабу ситуацију у клубу.

Целе сезоне Партизан је тражио игру, чекао да се неки кошаркаши врате из повреда и уђу у форму, а тежак ударац био је и одлазак центра Ђорђа Гагића. Његово место на терену и у поставци игре, колико год се трудио, није успео да попуни Божо Ђумић. Додатни проблем за црно-беле на крају ове сезоне је и то што су истекли уговори носиоцима игре Милану Мачвану, Драгану Милосављевићу и Александру Саши Павловићу, а клуб такође мора да одлучи да ли је продати Николу Милутинова и Еду Мурића како би попунио касу.

То значи да би Вујошевић, ако и сам остане, могао опет да се нађе у ситуацији која му није непозната. Изградња новог тима је нешто што је Партизан радио готово сваке сезоне, али сада ће неиграње Евролиге, која је са собом ипак доносила какве-такве спонзорске уговоре, представљати озбиљан минус. Неку врсту базе за стварање новог тима Партизан ће имати у Вањи Маринковићу, Михајло Андрићу, Милошу Глишићу, Јанису Кузелоглуу и поменутим Мурићу и Милутинову уколико не промене клуб.

Поставља се питање да ли је клуб спреман да се одрекне јурњаве за трофејима и да у наредне, рецимо, две сезоне буде фокусиран на брушењу младих талената, а за тај посао вероватно нема бољег од Вујошевића. Додуше, претходних годину и по дана је и трофејни стручњак имао доста здравствених проблема, али је упркос свему успео да предводи екипу. Није додуше ни Алекс Фергусон био у цвету младости, напротив, када је 2012. године одлучио да одложи пензију након што је Манчестер Сити освојио титулу испред носа његовог Јунајтеда.

Стари шкотски лисац, поносан и упоран какав јесте, остао је још једну сезону на клупи Црвених ђавола и вратио трофеј на Олд Трафорда, а то би можда могао да буде и добар путоказ за Партизан. Када је већ реч о спортским династијама, ту је и пример Сан Антонио Спарса који су 2013. године изгубили финале НБА лиге у седам утакмица, али су, предвођени искусним Грегом Поповићем на клупи триом Паркер – Данкан – Ђинобили само годину дана касније узвратили ударац.

Пред Партизаном су свакако овог лета важни кораци. Челни људи клуба морају да донесу важне одлуке које ће имати последице на само у следећој сезони, већ и у неколико које су пред нама. Важно је да одреде којим ће курсом да плови црно-бели брод и да ли је вредно да, због једне сезоне без трофеја, жртвују капетана?