Analiza: Duletu istekao ugovor! Uživa li još povjerenje Uprave?

Važno je da klub tokom leta odredi kojim će kursom da plovi crno-beli brod i da li je vredno da, zbog jedne sezone bez trofeja, žrtvuje kapetana?!

Košarka 21.06.2015 | 23:20

Kažu da svakoj dinastiji u istoriji čovečanstva, pa tako i sporta jednom dođe kraj. Porazom od Crvene zvezde u finalu plej-ofa Superlige Srbije prekinuta je dominacija Partizana na ovdašnjoj sceni koja je trajala od 2002. godine.

Ova država promenila od tada do danas tri imena, šampion je uvek bio isti, ekipu je, ne računajući dve sezone, sa klupe predvodio Duško Vujošević, a sada se nameće logično pitanje šta budućnost donosi crno-belima?

Sezona bez trofeja, prva posle 14 godina, jasan je znak da upravu crno-belih čeka veliki posao ovog leta. Osim finansija, koje su ključno i goruće pitanje već nekoliko godina, za Partizan je važno da li će napraviti promene u načinu funkcionisanja kluba i da li će trener ostati isti.

Pre tačno tri godine, najbolji trener Evrolige u 2009. vratio se u Partizan. Tada je stavio paraf na ugovor do kraja sezone 2014/15, što znači da je sada slobodan, odnosno da klub, pre svega predsednik Predrag Danilović, mora da odluči hoće li obnoviti saradnju.

Vujošević je uvek bio čovek koji javnost nije ostavljao ravnodušnom svojim izjavama i postupcima, bilo onaj deo koji mu je naklonjen ili one koji nikako ne može da se složi sa njim. Ipak, jednu stvar ne mogu da mu oduzmu, a to je da se radi o vrhunskom košarkaškom treneru koji je stvorio mnoge igrače, ugradio sebe u sve uspehe Partizana u pomenutom periodu i najčešće bio tas na vagi kada je to bilo najvažnije u korist crno-belih.

Pojedine metode koje koristi, neki gestovi prema igračima i sudijama, kao i izlasci van košarkaških tokova u sferu nečega što se može nazvati i politikom mogu da budu predmet rasprave. Ipak, tu se nameće drugo pitanje. Da li bi se Vujošević bavio i strukom i marketingom i celokupnom klupskom politikom da u Partizanu ostali rade svoj posao na najbolji način.

Često je trener Partizana izgledao kao borac protiv vetrenjača, a delovalo je kao i da nema baš uvek maksimalnu podršku cele uprave. Jedna stvar je sigurna, više bi mogao da se fokusira na teren da u nekim trenucima nije bio primoran da se bavi pitanjima i problemima koja nisu njega uska struka.

Na kraju, ove sezone ispostavilo se da su ključni detalji bili kasno dovođenje plejmejkera, Džoša Akojona i poraz u Podgorici od Budućnosti koji je crno-bele odveo na Crvenu zvezdu polufinalu Jadranske lige. U četiri meča Partizan je doživeo poraz i ostao bez plasmana u Evroligu drugu godinu zaredom, što će dodatni otežati ionako slabu situaciju u klubu.

Cele sezone Partizan je tražio igru, čekao da se neki košarkaši vrate iz povreda i uđu u formu, a težak udarac bio je i odlazak centra Đorđa Gagića. Njegovo mesto na terenu i u postavci igre, koliko god se trudio, nije uspeo da popuni Božo Đumić. Dodatni problem za crno-bele na kraju ove sezone je i to što su istekli ugovori nosiocima igre Milanu Mačvanu, Draganu Milosavljeviću i Aleksandru Saši Pavloviću, a klub takođe mora da odluči da li je prodati Nikolu Milutinova i Edu Murića kako bi popunio kasu.

To znači da bi Vujošević, ako i sam ostane, mogao opet da se nađe u situaciji koja mu nije nepoznata. Izgradnja novog tima je nešto što je Partizan radio gotovo svake sezone, ali sada će neigranje Evrolige, koja je sa sobom ipak donosila kakve-takve sponzorske ugovore, predstavljati ozbiljan minus. Neku vrstu baze za stvaranje novog tima Partizan će imati u Vanji Marinkoviću, Mihajlo Andriću, Milošu Glišiću, Janisu Kuzelogluu i pomenutim Muriću i Milutinovu ukoliko ne promene klub.

Postavlja se pitanje da li je klub spreman da se odrekne jurnjave za trofejima i da u naredne, recimo, dve sezone bude fokusiran na brušenju mladih talenata, a za taj posao verovatno nema boljeg od Vujoševića. Doduše, prethodnih godinu i po dana je i trofejni stručnjak imao dosta zdravstvenih problema, ali je uprkos svemu uspeo da predvodi ekipu. Nije doduše ni Aleks Ferguson bio u cvetu mladosti, naprotiv, kada je 2012. godine odlučio da odloži penziju nakon što je Mančester Siti osvojio titulu ispred nosa njegovog Junajteda.

Stari škotski lisac, ponosan i uporan kakav jeste, ostao je još jednu sezonu na klupi Crvenih đavola i vratio trofej na Old Traforda, a to bi možda mogao da bude i dobar putokaz za Partizan. Kada je već reč o sportskim dinastijama, tu je i primer San Antonio Sparsa koji su 2013. godine izgubili finale NBA lige u sedam utakmica, ali su, predvođeni iskusnim Gregom Popovićem na klupi triom Parker – Dankan – Đinobili samo godinu dana kasnije uzvratili udarac.

Pred Partizanom su svakako ovog leta važni koraci. Čelni ljudi kluba moraju da donesu važne odluke koje će imati posledice na samo u sledećoj sezoni, već i u nekoliko koje su pred nama. Važno je da odrede kojim će kursom da plovi crno-beli brod i da li je vredno da, zbog jedne sezone bez trofeja, žrtvuju kapetana?