Ово је Јокан каквог не знате...

Граде се пословне зграде и хипермаркети, а не видим да има нових школа и болница! Први српски тренер у Премијер лиги - најмање о фудбалу...

Фудбал 15.05.2015 | 09:00

Дошао је тихо, што му је у опису "лалинског" карактера, а онда је почео да побеђује, па је избио на добар глас. Толико да после пласмана Вотфорда у Премијер лигу сви желе Славишу Јокановића. Док се енглески клубови утркују за његов потпис, а нови члан елитног ранга планира да му на сто стави услове који се не одбијају, бивши тренер Партизана једнако је интересантан и овдашњим љубитељима фудбала, медијима поготову.

А како је минулих седмица нашироко представио лет популарних Стршљенова кроз Чемпионшип, можда не би било лоше да загребемо испод површине и сазнамо како то некадашњи репрезентативац живи и ради у Великој Британији, какви су му погледи на свет, шта мисли о (не)приликама у Србији... О свему томе - и још о нечему - питале су га колеге из магазина Недељник.

Задужен си за обарање рекорда. Први си Србин који је као тренер одбранио дуплу круну а сад си и први српски тренер у Премијер лиги?
„Можда је поштеније да у овом тренутку кажемо да сам први српски тренер који је ушао у Премијер лигу. Има још три месеца до почетка Премијер лиге. У сваком случају, направили смо велики успех и морам бити задовољан“, почео је Славиша Јокановић опширни интервју за Недељник.

Како изгледа Србија када је гледаш из своје фотеље у Вотфорду?
„Слично као и кад је видим уживо у доласцима. Као да се мало мењају ствари. Глумци мало мењају филмове. Од периферних улога, долазе до главних и углавном су то ствари које су већ виђене. Нисам политички стручњак, нити симпатизер било које странке. Политичка прича у Србији је као прича нашег фудбала - нешто се покушава, али на крају се ништа не уради“.

Играо си у Партизану у најгоре време деведесетих. Како је било играти фудбал у сценографији оне ратне и свакакве друге несреће. Како си као фудбалер гледао на животе других?
„То су године кад сам био баш клинац. Најискреније, покушао сам да се концентришем само на фудбал. И трудио сам се да ме остале ствари не оптерећују. Добро се сећам демонстрација 9. марта 1991, али ни ту нисам био претерано заинтересован. Нисам био политички активан у тим моментима. Покушавао сам да се изолујем од свих ствари и посветим се фудбалу. Као појединац нисам се видео као неко битан и да бих био од помоћи било којој страни“, појаснио је Јокановић за Недељник.

ОНО КАД ИМАШ АУТО, А НЕ МОЖЕШ ДА СИПАШ БЕНЗИН

Али, рецимо, конкретно 9. март 1991. године: шта си тад мислио док си гледао велике демонстрације на телевизији и у новинама?
„Видео сам опасну фрку. Данас сви кажу да су се борили за бољитак и активно учествовали. Могу да кажем: ко год да се борио и за шта год се борио - нико се ни за шта није изборио. Видео сам да је народ желео достојанственији живот, али кад се сетимо трибине и ко је стајао на њој 9. марта, и ко су јунаци на свим другим трибинама касније, онда је јасно да су се сви ти људи добро снашли. Да не штедим ни себе, ето, и ја сам се снашао зато што сам тих дана 1991. био на терену и једино тамо где сам могао да помогнем себи, саиграчима, породици... И уопште ми није жао што тада нисам био тамо и учествовао у тим политичким стварима јер нисам видео своју улогу у тим моментима“.

А кад си 1993. године отишао из Србије и потписао за Овиједо, да ли си осетио олакшање што одлазиш из оног хаоса и оне земље?
„Не, не, не... Отишао сам на један мало чудан начин па су неки протумачили и да сам побегао из земље. Ја сам спортиста и нисам трпео финансијске, па чак и буквално егзистенцијалне проблеме, питање и самог живота које су имали многи моји Срби и Југословени. Сећам се добро тих година, имаш ауто, а не можеш да сипаш бензин. Тада сам живео као момак, па нисам имао проблеме са куповином млека за децу. Поприлично сам мирног карактера и нисам ни у тим гадним и опасним годинама имао проблема у животу у тадашњем Београду. Видео сам све и свашта. Године су биле грозне, али нисам трпео као неки. Отишао сам у 25. години и то је био природни след ствари - да радим исто оно што сам радио у Србији, али на неком другом месту на коме ћу бити боље плаћен. У првом моменту сам мислио да ћу узети кинту и вратити се кући, али онда још једну годину, па још једну... Сада сам већ 23 године у иностранству уз онај прекид када сам био тренер Партизана. Да закључим, те године сам посматрао са стране, али сам видео да људи имају доста проблема. Нажалост, то се није много променило до дана данашњег“.

Како из иностранства видиш ове наше бомбастичне насловне стране, као да се ништа не миче набоље у Србији?
„Једноставно, гледајући ствари са стране, није се баш нешто померило од пре неких 20 година. Свој живот и посао сам пребацио на друге меридијане на којима сам и ја имао проблема. Данас, кад дођем у Србију, обиђем пријатеље, ставим руку у џеп, потрошим то што треба, покупим се и одем. Наравно да слушам приче вршњака и другара о томе шта се овде дешава. Све је исто као и кад сам отишао, само што се изградило нешто великих пословних зграда и хипермаркета. Школа се баш и није нешто изградило. Моја школа стоји иста где је и била. Нисам испратио да су направљене нове школе и болнице - оне ствари које живот значе. Дошли смо у модерно време са хиљаду телевизија, интернет портала има толико да помислиш да таквих будалаштина и није било раније, а било их је сигурно. Сматрам се обичним човеком који ради посао интересантан ширем кругу људи, али ја нисам онај који спасава животе и ради неке велике ствари мада сам последњих дана интересантан. То сам покушавао да урадим и на другим странама света, али показало се успешним у Енглеској. Тако и тебе данас интересује моје мишљење и ја ти га преносим, а оно је било исто као и пре неколико месеци и година. Али те то тада није интересовалао“.

О ЕЛТОНУ ЏОНУ И „ЈОКАНУ БЉУЗГИ“...

Шта ти је рекао Елтон Џон (почасни председник Вотфорда) поводом твог тријумфа и његовог омиљеног клуба?
„Два пута сам причао с њим. Једном је био на стадиону када се отварала трибина названа по њему. Следећи пут је наш разговор био када смо ушли у Премијер лигу. Звони ми мобилни и на дисплеју видим чудан број, кад оно, он - Елтон Џон. Честитао ми је. Интересантна је особа. Врло је опуштен и један је од највећих живих музичара. Сматрам великом чашћу што сам разговарао с њим. А и када би њега неко питао ко је тренер Вотфорда, он би без проблема рекао моје презиме, али би вероватно ломио језик као и сви Енглези“.

Да последње питање буде као и прво, о сновима и маштањима - да ли можда машташ и сањаш повратак у Челси?
„Фудбалска машта би требало да иде од Реал Мадрида па доле где се ко заустави. Али не бих своја маштања причао наглас. Где ће те живот одвести, то је друго питање. Наравно да у машти имам све и свашта, а у реалном животу већ имам довољан број година да могу да схватим шта је реално. Али, док машташ, до тада си и жив. Видећемо шта ће бити. Реално је да ћемо бити један од инфериорних тимова у Премијер лиги. Знам да ће у првих шест утакмица бити можда једна коју ћу добити и врло је могуће да ће онда рећи: "Рекао сам вам ја да је Јокан обична бљузга." И ту ситуацију врло добро познајем, али ме она више не оптерећује“, завршио је Славиша Јокановић.