Ovo je Jokan kakvog ne znate...

Grade se poslovne zgrade i hipermarketi, a ne vidim da ima novih škola i bolnica! Prvi srpski trener u Premijer ligi - najmanje o fudbalu...

Fudbal 15.05.2015 | 09:00

Došao je tiho, što mu je u opisu "lalinskog" karaktera, a onda je počeo da pobeđuje, pa je izbio na dobar glas. Toliko da posle plasmana Votforda u Premijer ligu svi žele Slavišu Jokanovića. Dok se engleski klubovi utrkuju za njegov potpis, a novi član elitnog ranga planira da mu na sto stavi uslove koji se ne odbijaju, bivši trener Partizana jednako je interesantan i ovdašnjim ljubiteljima fudbala, medijima pogotovu.

A kako je minulih sedmica naširoko predstavio let popularnih Stršljenova kroz Čempionšip, možda ne bi bilo loše da zagrebemo ispod površine i saznamo kako to nekadašnji reprezentativac živi i radi u Velikoj Britaniji, kakvi su mu pogledi na svet, šta misli o (ne)prilikama u Srbiji... O svemu tome - i još o nečemu - pitale su ga kolege iz magazina Nedeljnik.

Zadužen si za obaranje rekorda. Prvi si Srbin koji je kao trener odbranio duplu krunu a sad si i prvi srpski trener u Premijer ligi?
„Možda je poštenije da u ovom trenutku kažemo da sam prvi srpski trener koji je ušao u Premijer ligu. Ima još tri meseca do početka Premijer lige. U svakom slučaju, napravili smo veliki uspeh i moram biti zadovoljan“, počeo je Slaviša Jokanović opširni intervju za Nedeljnik.

Kako izgleda Srbija kada je gledaš iz svoje fotelje u Votfordu?
„Slično kao i kad je vidim uživo u dolascima. Kao da se malo menjaju stvari. Glumci malo menjaju filmove. Od perifernih uloga, dolaze do glavnih i uglavnom su to stvari koje su već viđene. Nisam politički stručnjak, niti simpatizer bilo koje stranke. Politička priča u Srbiji je kao priča našeg fudbala - nešto se pokušava, ali na kraju se ništa ne uradi“.

Igrao si u Partizanu u najgore vreme devedesetih. Kako je bilo igrati fudbal u scenografiji one ratne i svakakve druge nesreće. Kako si kao fudbaler gledao na živote drugih?
„To su godine kad sam bio baš klinac. Najiskrenije, pokušao sam da se koncentrišem samo na fudbal. I trudio sam se da me ostale stvari ne opterećuju. Dobro se sećam demonstracija 9. marta 1991, ali ni tu nisam bio preterano zainteresovan. Nisam bio politički aktivan u tim momentima. Pokušavao sam da se izolujem od svih stvari i posvetim se fudbalu. Kao pojedinac nisam se video kao neko bitan i da bih bio od pomoći bilo kojoj strani“, pojasnio je Jokanović za Nedeljnik.

ONO KAD IMAŠ AUTO, A NE MOŽEŠ DA SIPAŠ BENZIN

Ali, recimo, konkretno 9. mart 1991. godine: šta si tad mislio dok si gledao velike demonstracije na televiziji i u novinama?
„Video sam opasnu frku. Danas svi kažu da su se borili za boljitak i aktivno učestvovali. Mogu da kažem: ko god da se borio i za šta god se borio - niko se ni za šta nije izborio. Video sam da je narod želeo dostojanstveniji život, ali kad se setimo tribine i ko je stajao na njoj 9. marta, i ko su junaci na svim drugim tribinama kasnije, onda je jasno da su se svi ti ljudi dobro snašli. Da ne štedim ni sebe, eto, i ja sam se snašao zato što sam tih dana 1991. bio na terenu i jedino tamo gde sam mogao da pomognem sebi, saigračima, porodici... I uopšte mi nije žao što tada nisam bio tamo i učestvovao u tim političkim stvarima jer nisam video svoju ulogu u tim momentima“.

A kad si 1993. godine otišao iz Srbije i potpisao za Ovijedo, da li si osetio olakšanje što odlaziš iz onog haosa i one zemlje?
„Ne, ne, ne... Otišao sam na jedan malo čudan način pa su neki protumačili i da sam pobegao iz zemlje. Ja sam sportista i nisam trpeo finansijske, pa čak i bukvalno egzistencijalne probleme, pitanje i samog života koje su imali mnogi moji Srbi i Jugosloveni. Sećam se dobro tih godina, imaš auto, a ne možeš da sipaš benzin. Tada sam živeo kao momak, pa nisam imao probleme sa kupovinom mleka za decu. Poprilično sam mirnog karaktera i nisam ni u tim gadnim i opasnim godinama imao problema u životu u tadašnjem Beogradu. Video sam sve i svašta. Godine su bile grozne, ali nisam trpeo kao neki. Otišao sam u 25. godini i to je bio prirodni sled stvari - da radim isto ono što sam radio u Srbiji, ali na nekom drugom mestu na kome ću biti bolje plaćen. U prvom momentu sam mislio da ću uzeti kintu i vratiti se kući, ali onda još jednu godinu, pa još jednu... Sada sam već 23 godine u inostranstvu uz onaj prekid kada sam bio trener Partizana. Da zaključim, te godine sam posmatrao sa strane, ali sam video da ljudi imaju dosta problema. Nažalost, to se nije mnogo promenilo do dana današnjeg“.

Kako iz inostranstva vidiš ove naše bombastične naslovne strane, kao da se ništa ne miče nabolje u Srbiji?
„Jednostavno, gledajući stvari sa strane, nije se baš nešto pomerilo od pre nekih 20 godina. Svoj život i posao sam prebacio na druge meridijane na kojima sam i ja imao problema. Danas, kad dođem u Srbiju, obiđem prijatelje, stavim ruku u džep, potrošim to što treba, pokupim se i odem. Naravno da slušam priče vršnjaka i drugara o tome šta se ovde dešava. Sve je isto kao i kad sam otišao, samo što se izgradilo nešto velikih poslovnih zgrada i hipermarketa. Škola se baš i nije nešto izgradilo. Moja škola stoji ista gde je i bila. Nisam ispratio da su napravljene nove škole i bolnice - one stvari koje život znače. Došli smo u moderno vreme sa hiljadu televizija, internet portala ima toliko da pomisliš da takvih budalaština i nije bilo ranije, a bilo ih je sigurno. Smatram se običnim čovekom koji radi posao interesantan širem krugu ljudi, ali ja nisam onaj koji spasava živote i radi neke velike stvari mada sam poslednjih dana interesantan. To sam pokušavao da uradim i na drugim stranama sveta, ali pokazalo se uspešnim u Engleskoj. Tako i tebe danas interesuje moje mišljenje i ja ti ga prenosim, a ono je bilo isto kao i pre nekoliko meseci i godina. Ali te to tada nije interesovalao“.

O ELTONU DŽONU I „JOKANU BLJUZGI“...

Šta ti je rekao Elton Džon (počasni predsednik Votforda) povodom tvog trijumfa i njegovog omiljenog kluba?
„Dva puta sam pričao s njim. Jednom je bio na stadionu kada se otvarala tribina nazvana po njemu. Sledeći put je naš razgovor bio kada smo ušli u Premijer ligu. Zvoni mi mobilni i na displeju vidim čudan broj, kad ono, on - Elton Džon. Čestitao mi je. Interesantna je osoba. Vrlo je opušten i jedan je od najvećih živih muzičara. Smatram velikom čašću što sam razgovarao s njim. A i kada bi njega neko pitao ko je trener Votforda, on bi bez problema rekao moje prezime, ali bi verovatno lomio jezik kao i svi Englezi“.

Da poslednje pitanje bude kao i prvo, o snovima i maštanjima - da li možda maštaš i sanjaš povratak u Čelsi?
„Fudbalska mašta bi trebalo da ide od Real Madrida pa dole gde se ko zaustavi. Ali ne bih svoja maštanja pričao naglas. Gde će te život odvesti, to je drugo pitanje. Naravno da u mašti imam sve i svašta, a u realnom životu već imam dovoljan broj godina da mogu da shvatim šta je realno. Ali, dok maštaš, do tada si i živ. Videćemo šta će biti. Realno je da ćemo biti jedan od inferiornih timova u Premijer ligi. Znam da će u prvih šest utakmica biti možda jedna koju ću dobiti i vrlo je moguće da će onda reći: "Rekao sam vam ja da je Jokan obična bljuzga." I tu situaciju vrlo dobro poznajem, ali me ona više ne opterećuje“, završio je Slaviša Jokanović.