Прича: Лука, Фабио, Антонио - стара гарда Калча!

Њих тројица су, ето, најбољи домаћи стрелци Серије А, упркос томе – или захваљујући томе? – што су двојица рођена још седамдесетих, а један је већ одавно загазио у четврту деценију живота. Како се оно на италијанском каже „Без старца...“ ?

Фудбал 22.03.2015 | 09:20

Сви табуи су одавно срушени – данас свако може да буде и мушко и женско, да води љубав како хоће, да носи розе копачке и да изгледа као метро, ламбер или који већ други сексуалац, само је старост остала непожељна, прокужена; сви се труде да изгледају или макар делују млађе; само је старост ружна реч коју скривамо еуфемизмима попут „искуства“...

О како се то лепо види у фудбалу – некада су звезде имале дужи рок трајања од јогурта у тетрапаку и стотињак „шерова“ на порталима, мајстори се нису питали за године, баш као ни даме и могао је и са 34 лета један Зизу да буде највећа звезда игре на планети.

Данас је старост непожељна у фудбалу, игра је пребрза и превише напорна за мајсторе који умеју, али не умеју или тек неће хитро, данас се Мохиканци који бране част „ђедова“ – а да не стоје између две стативе – могу избројати на прсте једне руке, а да честито и не раширите прсте.

И углавном станују на Апенинима.

Неће ово, не брините, бити још једна носталгична прича о „Калчу какав је некад био“, иако држим да таквих текстова никад неће бити написано довољно, пошто је реч о епохи једнако значајној по историју фудбала као што је Други светски рат био по историју света.

Не, ово је пиццола сториа о Калчу какав је данас, о неколико мајстора који одолевају крштеници, Фонду ПИО и, круцијално, одолевају свим тим клинцима што из седмице у седмицу траже нове таленте, нестрпљиви као да играју игрицу, где је довољно да кликну „цонтинуе“ и неки голобради гологузан ће искочити, спреман да нас све импресионира.

Непосредни повод је, наравно, велики Лука Тони, који је прошлог викенда с два гола потопио Бенитезов Наполи, и потом добио заслужену посвету на порталу МОЗЗАРТ Спорта, али има их још бар два комада.

Њих тројица су, ето, најбољи домаћи стрелци Серије А, упркос томе – или захваљујући томе? – што су двојица рођена још седамдесетих, а један је већ одавно загазио у четврту деценију живота.

Овај трилинг заједно је постигао 33 гола у досадашњем току првенства, упркос томе – или, постајем већ досадан, захваљујући томе? – што скупа имају више од стотину година.

Како се оно на италијанском каже „Без старца...“ ?

Друга двојица су, дакако, Антонио ди Натале, познат и као најбољи играч свих времена за којег нико никада није рекао да је најбољи играч свих времена и спектакуларни повратник у свој љубљени Торино, Фабио Кваљарела, који је на другом крају града, оном црно-белом и, прича се, мање вољеном на северу Италије, изгледао као да се никада неће заиста уклопити.

Њих тројица само су депутати, али не и једини показатељ високе толеранције италијанског фудбала спрам „пензоса“, пошто свега три капитена клубова Серије А имају мање од 30 година.

Та се толеранција, наравно, може тумачити двојако: она је у исто време и део шмека и показна вежба посртања некада најјаче европске лиге. Ако су вам највеће звезде и даље момци који су жарили и палили и пре Калчополија, онда је то крунски доказ да се Калчо није опоравио од шока и скандала; а опет, ако је негде преживео виц, мајсторство, потреба да се не трчи највише, већ уради највише, и тај тако италијански, јужњачки осећај да „није преша“, то је случај на фудбалској „чизми“...

Италијани ће, наравно, рећи и да је проблем што не постоји та „средња генерација“, што дуго није било шпица који би могао да стане у копачке Тонија и Ди Наталеа – о Монтели или Инзагију да не причамо – и права је срећа, за будућност Азура, што Маноло Габијадини и Симоне Заза изгледају као да су најзад калибар, након година и година у којима смо од Касана, Росија или Боријела узалудно очекивали да одрасту и претворе се у звезде.

За Касана је највећа грехота, али то је већ потпуно други пар рукава...

А док се то не догоди, док неки нови момци не опчине неки нови Калчо – и можда га врате тамо где је некада био, па ће и носталгични текстови које је МОЗЗАРТ Спорт, из сасвим разумљивих разлога, почео свесрдно да гаји, постати потпуно пасе – пустите нас да уживамо, још макар сезону-две, док их не отерају са велике сцене, у мајсторијама старе гарде.

Лука, Фабио, Антонио – сиете давверо гранди!