Сјећања: Вимблдон - Тхе Цразy Ганг!

Сензационална победа над страшним Ливерпулом у финалу ФА купа 1988. била је врхунац и почетак краја незаборавног тима Донса. Већ током деведесетих многи од стубова оригиналног тима и утемељивачи специфичних метода „преживљавања“ почели су да одлазе. Дрес Вимблдона облаче неки нови момци, прилагодљивији конвенционалном, а лудило је полако нестајало. И „Плау лејн“ је порушен. Још тада је постало јасно – пао је последњи бастион аматерског фудбала у елити. Мали и сиромашни више никада неће моћи с богатима.

Фудбал 13.01.2015 | 18:40

Нису знали много фудбала, неки од њих чак су били екстремно неталентовани...

Као група социопата за коју нису важили никакви закони и морална начела, када су се појавили више су личили на чопор бесних паса неголи на озбиљан тим. Прозвани су – Луда дружина. Први пут овај надимак појављује се још 1982. и долази из пера новинара Мирора Тонија Стенсона. Три године касније бива општеприхваћен на Острву. Донси су као друголигаши у ФА купу избацили Клафов Нотингем Форест, а Стенсон је написао: Раг-арсе Роверс — соццер'с Цразy Ганг! Први део није баш лако преводљив, други сви разумете...

Свесни својих играчких лимита Донси су почели да граде свој сопствени свет када су досегли професионални ниво такмичења. Борили су се како су знали и умели, не презајући ни од чега. То је подразумевало бескомпромисну тучу на терену, ломљаву глава, руку и ногу, застрашивање ривала, пљување, чупање, штипање... Захваљујући принципима заснованим на пролетерском отпору према свему што их окружује, изградили су јединствени тимски дух и на терену и ван њега. Били су другачији, издвајали се из масе. Били су аутентични производ острвског фудбала, аутохтона врста – најлуђи тим свих времена!

С Лудом дружином од краја осамдесетих рокенрол је био загарантован!

Пионир тог лудила зачетог на сада већ легендарном и нажалост порушеном Плау лејну – стадион који је током већег дела године више личио на свињац, гори је можда био само Дербијев Бејзбол граунд – био је Вили Даунс. Човек који је девет година играо за Вимблдон и за то време одиграо преко 200 утакмица. Онда су редом почели да долазе Најџел Винтербурн (иако ће бескомпромисни леви бек направити касније лепу каријеру на Арсеналовом Хајберију), Џон Фашану, Вини Џонс, Лори Санчез, голман Бесант, Денис Вајс... Донси су од 1978. до 1986. прескочили четири ранга такмичења, а када су се коначно докопали Прве дивизије, шоу је могао да почне.

На Боксинг деј последњих дана прошле године објављен је документарац о том лудом тиму у којем о својим „достигнућима“ понајвише говоре Фашану и Џонс. На Острву је поново заискрио онај стари плам. Стара добра времена... Већ дуго је Премијер лига у озбиљној колотечини и тешко да је било навијача који бар на кратко нису постали носталгични. Јер признаћете, спрам модерног фудбала, и оно што су лудаци с Плау лејна радили подсећа на романтику.

А онда се јавио један џангризави старац по имену Дејв Басет и све покварио. Први тренер Вимблдона из славних дана, овога пута у улози филмског критичара, убио је и то мало „романтике“ преостале у обрисима сећања...
“То што су Фаш и Вини говорили у камеру представља нас као обичне животиње. Поједини играчи су плакали услед малтретирања? Потпуна бесмислица! Претерали су! Превише су украсили све те приче. Требало је да покажу више поштовања за оне који су играли са њима“, оштро је реаговао на документарац Басет.

О чувеној иницијацији током које је сваком новајлији спаљена одећа, Басет је рекао:
“Када је Фашану први пут ушао у свлачионицу, рекао је: ’Ја нећу у Дружину, немојте да ми исечете одећу, па нећу ни ја вама.’“ Први није желео да учествује у томе. Причао је како је Џону Барнсу, уочи финала ФА купа са Ливерпулом 1988. рекао све најгоре што један црнац може да каже другом црнцу. И Џон је потврдио да су то глупости. Фаш је испао будала! Не могу да верујем ни да је закључавао играче у гепек или да им није дозвољавао да једу по два дана. Био је и остао обичан кловн. Вини само подржава његове измишљотине.

Басет се ни ту није зауставио...
„Читао сам како смо противничке свлачионице плавили чупајући канализационе цеви. Како није могло да се дише од смрада. Тотална глупост! Можете ли да замислите људе попут Фергија или Брајана Клафа који би све то трпели?!“

Сећате се чувеног каубојца „Човек који је убио Либертија Валанса“?
„Ово је Запад, господине. Када легенда постане чињеница, објављује се легенда.“

Речи Максвела Скота (Карлтон Јанг), уредника локалних новина у поменутом вестерну, могле би да послуже као идеалан одговор господину Басету. Ми ћемо се, дакле, држати легенде. Ипак је Вимблдон био Дивљи запад енглеског фудбала тога доба...

„М..А ОД ЈАРЦА И МОЗАК КАМИЛЕ“

Дефанзивац Тери Фелан доживео је једну од „лакших“ иницијација. Одећа му је свакако била спаљена и то није био проблем, већ вишенедељно шегачење и психолошко малтретирање. Једног дана морао је да се обрати Бобију Гулду, Басетовом наследнику на клупи.
“Дошао је уплакан једног дана и рекао ми: ‘Шефе, ја ово више не могу да издржим.’ Знао сам да је најбржи играч у екипи и на првом следећем тренингу наредио сам помоћнику Дону Хауу да само трче. Тери је добио сваку трку. Тако су почели да га поштују. Постао је један од њих.“

Признаћете, много лакши пут за улазак у Држину од оних који су се после џогинга по оближњим ливадама враћали потпуно голи. Требало је да пређу више стотина метара до Плау лејна и то уз потеру локалних, разјарених џукаца.
„Мештани су, видевши тај призор, често говорили: ’Види га, овај мора да је нов’, присећа се Вини Џонс.

Данас је Џонс велика холивудска звезда, а ни у поменутом документарцу није одустао од приче о спаљивању аутомобила Алана Корка:
„Нису хтели да му дају повишицу. Зато смо то урадили, како бисмо га управи представили као сиромаха“.

Прича да је Фашану испребијао једног саиграча у свлачионици не пије воду из простог разлога што никада ни он ни Вини Џонс нису желели да кажу о којем се играчу ради:
„Једног дана, Фаш је само рекао да затворим врата. Никада нисам видео ништа слично. Бацао је около тог момка као крпену лутку.“

Уз Џонса који у својој биографији има неколико тешких повреда ривала, од којих се неколико играча никада није потпуно опоравило, Џон Фашану био је најбруталнији. Висок, снажан црнац дугих руку и ногу, у младости је тренирао карате. Чак се причало да има црни појас. Његови лактови „украсили“ су многа лица, али најгоре је прошао Гери Мабат из Тотенхема, којем је у једном дуелу озбиљно повредио врат и очну јабучицу.
„Морали смо тако да играмо да бисмо преживели. Мени је Вимблдон био и отац и мајка и брат које нисам имао”, изјављивао је Фашану својевремено.

Брата је, додуше, имао, али га се одрекао када је овај саопштио да је геј. Џастина је због сексуалног опредељења прво до изнемоглости у Нотингему малтретирао Брајан Клаф, затим се потуцао по нижеразредним клубовима, да би на крају извршио самоубиство.

Судећи по менталном склопу барем ове двојице (Вини и Фаш), они су утакмице заиста замишљали као рат и борили се за своје животе. Јасно, у питању је сасвим погрешан приступ, чак и за оно време, али како су године пролазиле, а Вимблдон бележио боље и боље резултате, постајали су све занимљвији, све док нисте морали да играте против њих наравно... Покушавали су касније да нешто слично својим играчима у главу утуве и Сем Алардајс и Тони Пјулис, међутим, није ишло, упркос огромним напорима.

Газда Донса Сем Хамам, контроверзни либански бизнисмен, сањао је да купи Челси. Када није успео, задовољио се Вимблдоном и како је говорио, никада се није покајао. Он је тек био прича за себе.
„Ако данас изгубите, за вечеру ћете имати м..а од јарца и мозак камиле!“

Био је то Хамамов начин да мотивише играче пред одређене утакмице. О фудбалу је знао мало и по томе се потпуно уклапао у друштво. Вини, Фаш, Лори Санчез и остали нешто више од бреза у Хајд парку, Хамам ни толико. Када су га питали због чега његов тим игра искључиво дугим лоптама, рекао је: „Па то је најбржи пут до гола!“ Вероватно његова најпаметнија изјава о фудбалу, с обзиром на то у каквој су свађи с ногама били Донси.

Суштински, овај Либанац био је заљубљен у свој тим. Када би се на неком мечу појавили у фармеркама, лежерно обучени, уместо у оделима како је протокол налагао, увек је био спреман да плати казну. Све ово довело је до тога да Донси све чешће постају главна тема у таблоидима широм Енглеске. Остала је забележена и изјава премијерке Маргарет Тачер, која је на једном од својих политичких наступа „похвалила“ момке с Плау лејна:
“Ако можемо Јапанцима да продајемо Њукасл браун (прилично лоше пиво, прим. аут.) и ако Вимблдон може да игра Прву дивизију, сигурно не постоји нешто што је ван нашег домашаја. То би требало да буде наша девиза.“

ЛАБУДОВА ПЕСМА НА ВЕМБЛИЈУ

Било како било, ти момци неће остати упамћени само као пробисвети и дрипци. На врхунцу своје славе, у најбољој сезони икада одиграној у елити (заузели седмо место на табели), успели су да на Вемблију у финалу ФА купа победе тада најбољи тим тим Енглеске – Ливерпул. Било је то у мају 1988. године. Донси су славили са 1:0 голом Лорија Санчеза и тај тријумф остаће заувек записан као једно од највећих изненађења у историји овог такмичења. Редси можда нису били убојити као неколико година раније – Ијан Раш је прешао у Јувентус – али су се зато Гробелару, Николу, Хансену, Олдриџу и осталима придружили Џон Барнс из Вотфорда и Питер Бирдсли из Њукасла. И даље је то био моћан тим. Довољно снажан да кладионице Вимблдон прогласе за апсолутног аутсајдера. На једну уложену фунту могло је да се заради чак 33 у случају да они подигну пехар!
“Велика већина мојих играча никада није закорачила на Вембли. Због тога сам рано ујутро морао да подмитим радника на стадиону да нас пусти, да само осете траву и величину тог стадиона“, присећао се Боби Гулд, тадашњи менаџер Донса.

Ноћ пред велико финале он је први пут осетио да су његови играчи нервозни...
“Били смо као мачке на усијаном лименом крову. Ствар је била у томе да смо сви били свесни колико је све то озбиљно. Како сада да идемо около и разбијамо собе по хотелу?! Нисмо знали шта ћемо са собом. Боби је то приметио и дао нам је нешто новца да одемо до паба, попијемо понеко пиће и смиримо се. Тек када смо се спустили доле, схватили смо колико заправо навијача имамо“, причао је једном приликом Вини Џонс.

Колико год да су таблоиди били наклоњени Лудој дружини, неки озбиљни листови повели су кампању неколико недеља пред велико финале и писали да је „тријумф Ливерпула у том сусрету од суштинског значаја за фудбал на Острву“. Фактички, то је требало да представља победу добра над злом. Не много година раније медији су подржали битку за пад енглеског фудбалског класицизма, што се пре свега односило на схватање фудбала и филозофију саме игре. Вимблдон није требало да буде само поражен, већ и понижен, а то би онда представљао симболичан крај застарелих идеја и отварање врата модерном лоптању.

Као и много пута раније Донси су знали да ће морати да користе сва дозвољена и недозвољена средстава како би се чудо догодило. Психолошке игрице кренуле су још од доласка два тима на стадион...
„Дон Хау је био много лукав. Чим смо стигли, вратио је сат у нашој свлачионици неколико минута уназад. Играчи Ливерпула су прво морали да нас чекају у тунелу“, уз осмех се присећао Гулд и додао:
„Званичници су вриштали: ’Морате одмах да изађете!’ Добили су експресан одговор: „’Фуцк офф! Нека чекају!’ Када смо изашли у тунел, били смо као дивље животиње.“

И Вини Џонс врло добро памти тај први сусрет у тунелу:
“Видео сам страх у очима Ливерпулових играча. И они су знали шта ће се догодити.“

Ипак, пред саму утакмицу, још у свлачионици, док се историјски успех осећао само у ваздуху, први пут је најављен крај једне – барем за навијаче Вимблдона – прелепе бајке. Тек што је завршио свој надахнути мотивациони говор, Гулду се обратио газда Хамам.
„Пришао је и рекао ми: ‘Тако је, Боби, сви су они за продају. Ово је наш врхунац, максимум. Морамо да се наплатимо.’ То је било тужно”, причао је недавно менаџер Донса, описујући тај чудесни дан.

А на терену фешта какву су момци с Плау лејна до тада могли да гледају само на телевизији. Скоро 100.000 људи на трибинама и Лејди Дајана као специјални гост. Иде од играча до играча, са свима се поздравља и прозбори покоју. За оно време био је то шљаштећи спектакл. Можда се ти жестоки момци у свему томе и нису снашли најбоље – Денис Вајс је заборавио да преда цвеће намењено принцези – али када је Брајан Хил први пут дунуо у пиштаљку деловали су као да сваки дан играју на Вемблију.

Радили су оно што су најбоље умели и чудо се догодило. Вини Џонс свој старт над „једанаестицом“ Ливерпула Стивом Мекмахоном често помиње као кључни детаљ за победу. Играо се осми минут када је крилни напдач Редса после дивљачког насртаја полетео метар увис.
„То је било уклизавање планирано недељама уназад. Старт је почео на његовом врату, а завршио се на чланку. Бум!“, уз осмех прича Фашану.

Лори Санчез је победоносни гол постигао средином првог полувремена, али је у истинског јунака ипак израстао голман Дејв Бесант, пошто је у 61. минуту одбранио пенал Џону Олдрижу. Црвени су до краја нападали као суманути – узалуд. Коментатор Џон Мотсон са Би-Би-Сија тешка срца је после 90 минута испалио култну реченицу:
„Тхе Цразy Ганг хаве беатен тхе Цултуре Цлуб.“

Био је то врхунац и почетак краја Луде дружине. Већ током деведесетих многи од стубова оригиналног тима и утемељивачи специфичних метода „преживљавања“ почели су да одлазе. Дрес Донса облаче неки нови момци, прилагодљивији конвенционалном Вимблдону... И Плау лејн је порушен. Још тада је постало јасно – пао је последњи бастион аматерског фудбала у елити. Мали и сиромашни више никада неће моћи с богатима.

Вимблдон је банкрот прогласио 2003. године. Тадашње газде одлучиле су да клуб пребаце око 70 километара севернозападно од Лондона, у Милтон Кинс. Тај нови колектив постао је правни наследник оригиналних Донса, али га прави навијачи никада нису прихватили. Штавише, основали су сопствени клуб. У Лондону, па где би?!

АФЦ Вимблдон (А Фан’с Цлуб – „клуб навијача“) данас игра Лигу 2, четврти ранг такмичења у Енглеској, а нема ниједан трофеј. Милтон Кинс Донс дичи се пехаром ФА купа из 1988. и тоне све више; феникс са Кингсмедоуа задовољио се духовним наслеђем свог славног претка и опет машта о уласку у Премијер лигу...

ФОТОГРАФИЈА НА КОЈОЈ СЕ ЧУЈЕ УРЛИК ПОЛА ГАСКОЈНА

Једна фотографија с краја осамдесетих остала је као аманет Луде дружине. На тој легендарној слици налазе се Вини Џонс и тадашња звезда Њукасла у успону Пол Гаскојн – млади фудбалски драгуљ пољуљане британске круне. У најкраћем, аутор је ухватио моменат док Вини премерава гениталне пропорције Гази.

Ас Сврака је толико разјапио уста да се и на фотографији може „чути“ његов урлик. С друге стране, од јачине стиска, на Винијевој вилици оцртава се сваки мишић. Па ви сад видите какав је то осећај био.

Гаскојн се много година касније присећао тог дуела...
“Пришао ми је и рекао: ‘Моје име је Вини Џонс, ја сам Циганин. Зубима ћу ти откинути уво и испљунути га на траву. Ти си мој.’ Све време сам осећао дах за вратом. Био је као змај. Никада се нисам плашио изазова, али сваки његов старт био је чиста агресија на моје тело. Други пут ми се обратио следећим речима: ’Ја идем на корнер, али не брини, вратићу се.’“

Ето, тако је Вини чувао своје противнике. Чуди ли вас што је Бекам бежао по целом терену од њега?