Дик: Селектор на службеном путу!

Стара је флоскула да се у Србији, као и већини других држава на свету, број селектора одређује формулом „пунолетни мушкарци + 500.000“, али понекад та неформална фудбалска јавност, загледана у списак играча и добро види.

Фудбал 14.11.2014 | 20:00

Од самог почетка било је нечег одурно и застрашујуће клементеовског у доласку и првим данима – сада већ и месецима – мандата селектора Србије Дика Адвоката. Не само због надимка, Мали генерал, који нас је подсетио на Малог Наполеона и његов реми у Јерменији и пораз у Казахстану, те на његово суштинско неразумевање народа међу који је, ни крив ни дужан, забасао.

Попут Клементеа, и други прави "странац" на клупи српског националног тима у осмогодишњој историји самосталности делује као човек којем и није претерано стало до овог посла, који не показује превише емоција и који је чак и у оној лудој београдској ноћи, када су изнад Партизановог стадиона летели дронови и мирисала зла балканска крв, остао 'ладан као холандско пиво из најбоље бачве у подруму.

Да, можда су нам хладне главе биле тада и потребније него икад и можда и јесте добро што смо на терену и у свлачионици имали човека који је све посматрао са стране, вероватно и с мишљу "ах, ти луди Балканци" која му се врзмала кроз главу, али је с друге стране лепо видети и да је неком стварно стало, макар падао у ватру и у транс, макар био љут и нервозан као што је љута и нервозна била читава нација пре месец дана...

Адвокат је од почетка многима мирисао на последњи у низу покушаја председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића да умилостиви јавност "јаким штихом" на клупи. Уосталом, зар нам он није испунио жељу када су медији овде пумпали ЦВ Синише Михајловића и прорицали да само бомбардер из Борова, млад и перспективан стручњак, може да спасе запаљени српски фудбалски цепелин?

Да парафразирамо генијалног Дражу Петровића који, опет, цитира непревазиђеног Вудија Алена – Караџић као да се руководио оном реченицом: "Ако имаш проблем, нађи Адвоката; и даље ћеш имати проблем, али ћеш макар имати Адвоката".

Па ипак, не чини се да се Караџићу овај "паклени план" (цопyригхт српски таблоиди) остварује. Уочи заиста одлучујуће утакмице, ове у Београду пред празним трибинама, против Данаца које смо увек ниподаштавали – чак и осамдесетих када су, предвођени Лаудрупом, Елкјером, Арнесеном и Олсеном одували надобудне Југословене Тозе Веселиновића са чак 5:0, у утакмици која је и даље прва фудбалска лектира сваком малом Данцу стасалом да научи правила фудбала; чак и када су се, због нас и уместо нас, ниоткуда појавили у Шведској и освојили титулу првака Европе, а ми смо се клели да бисмо исто онако победили Немце у финалу – увек смо их сматрали другом европском лигом. Све то на страну, уочи ове утакмице поверење у Дика Адвоката је, што би казали политички аналитичари, на историјском минимуму...

За много тога је селектор сам крив. Удаљен и недоступан, то смо некако и разумели – Холанђанин је, па још из Хага, а знамо ми добро какав је тај Хаг! – да не живи у Србији, и то смо схватили, али да не може да се појави на вечитом дербију, последњој значајној шари на ЕКГ-у коматозног српског фудбала, да не може да испрати уживо Звезду и Партизан, да види неког клинца, Ристића у црвено-белом, рецимо, или да види колико Шкулетић у црно-белом лако улази у шансе, да остане испред телевизора у свом далеком дому, то је била прилично неразумљива одлука.

Тако Срби, након првог правог и оног првог "неправог" странца на тој функцији (Миха), поново имају утисак да имају "селектора на службеном путу", чије присуство лебди изнад нас, али никако да нам се укаже, сем кад га пут нанесе у Стару Пазову или "Хајат"...

У легендарном филму Емира Кустурице и Абдулаха Сидрана, са сличним називом, има она сцена с љутитим Пајом Вуисићем у кориту и реплика: "Други ј..у, а ти се Музафере купај".

Тако, као уплашени Малик, изгледамо и ми пред дуел с Данском, са селектором који је негде тамо, збуњени непрестаном и све бруталнијом борбом за власт између наших фудбалских "информбирооваца", и само фали да неко дрекне: "Други иду на Европско првенство, а ти се Србине купај...".

А ако нешто волимо мање од купања, то је да пропустимо још једно велико такмичење, да заокружимо циклус од осам година колико нас нема на мапи нормалних и срећних фудбалских нација.

Ту је, наравно, и Адвокатов списак и одабир првих 11, који је, као у Јеревану, умео да подигне притисак читавој нацији. Стара је флоскула да се у Србији, као и већини других држава на свету, број селектора одређује формулом "пунолетни мушкарци + 500.000", али понекад та неформална фудбалска јавност, загледана у списак играча на полеђини овдашњих новина, и добро види. Утолико пре што смо сада мала земља, и сем тих тридесетак кандидата за дрес са грбом на левој страни груди, више их и нема. То нам је што нам је и само је важно добро искомбиновати...

А Адвокат то, засад, није успео. Његов списак за Јерменију и Албанију, па и састав за који се одлучио на оном тужном мечу у Јеревану, подсетио је на најгоре Михајловићеве дане, на онај инаџијски тим који је Синиша извео на Максимиру. Фудбал јесте ствар правих стручњака, али ако ти пет милиона људи, укључујући и дословно све новинаре, говори да радиш нешто погрешно, можда, понекад, и стварно има нечег у томе...

Све ово, па ни приглупе Дикове изјаве као изашле из српског политичког миљеа: "Неко нас не жели на Европском првенству", као пандан разним теоријама завере и иним глупостима које се пласирају на насловним странама и које пумпају температуру ионако грозничавог народа; па онда "имам осећај да ћемо ићи на ЕП", као фудбалски еквивалент реченици "имам осећај да ћемо од 2016. живети боље"; па ни чудне "наслеђене свађе" са појединим играчима или оно неразумно враћање фудбалера који су позвани па опозвани, све то, наравно, не значи да је Адвокат лош стручњак, нити да ће Србија нужно упрскати ствари против Данске.

Напротив, биће то савршена прилика да тим који има један бод иако има и једну победу (ех, УЕФА, УЕФА...) покаже од чега је направљен. "Главу за главу" смо од Данске бољи, имамо и за нешто и против нечега да се боримо, имамо те безобразне фајтере који ће желети да се покажу и докажу, попут Александра Митровића, јединог аутентичног српског шпица и јединог који изгледа као да уме да постигне гол и без шансе, а камоли када је у њој.

Ако остваримо прву "праву" победу, ако кренемо ка тој Француској, да ли је то било захваљујући или упркос Адвокатовој тактици и чудном одабиру играча, то ће у петак увече, када и последњи редар и новинар напусте стадион, бити најмање важно.