Dik: Selektor na službenom putu!

Stara je floskula da se u Srbiji, kao i većini drugih država na svetu, broj selektora određuje formulom „punoletni muškarci + 500.000“, ali ponekad ta neformalna fudbalska javnost, zagledana u spisak igrača i dobro vidi.

Fudbal 14.11.2014 | 20:00

Od samog početka bilo je nečeg odurno i zastrašujuće klementeovskog u dolasku i prvim danima – sada već i mesecima – mandata selektora Srbije Dika Advokata. Ne samo zbog nadimka, Mali general, koji nas je podsetio na Malog Napoleona i njegov remi u Jermeniji i poraz u Kazahstanu, te na njegovo suštinsko nerazumevanje naroda među koji je, ni kriv ni dužan, zabasao.

Poput Klementea, i drugi pravi "stranac" na klupi srpskog nacionalnog tima u osmogodišnjoj istoriji samostalnosti deluje kao čovek kojem i nije preterano stalo do ovog posla, koji ne pokazuje previše emocija i koji je čak i u onoj ludoj beogradskoj noći, kada su iznad Partizanovog stadiona leteli dronovi i mirisala zla balkanska krv, ostao 'ladan kao holandsko pivo iz najbolje bačve u podrumu.

Da, možda su nam hladne glave bile tada i potrebnije nego ikad i možda i jeste dobro što smo na terenu i u svlačionici imali čoveka koji je sve posmatrao sa strane, verovatno i s mišlju "ah, ti ludi Balkanci" koja mu se vrzmala kroz glavu, ali je s druge strane lepo videti i da je nekom stvarno stalo, makar padao u vatru i u trans, makar bio ljut i nervozan kao što je ljuta i nervozna bila čitava nacija pre mesec dana...

Advokat je od početka mnogima mirisao na poslednji u nizu pokušaja predsednika Fudbalskog saveza Srbije Tomislava Karadžića da umilostivi javnost "jakim štihom" na klupi. Uostalom, zar nam on nije ispunio želju kada su mediji ovde pumpali CV Siniše Mihajlovića i proricali da samo bombarder iz Borova, mlad i perspektivan stručnjak, može da spase zapaljeni srpski fudbalski cepelin?

Da parafraziramo genijalnog Dražu Petrovića koji, opet, citira neprevaziđenog Vudija Alena – Karadžić kao da se rukovodio onom rečenicom: "Ako imaš problem, nađi Advokata; i dalje ćeš imati problem, ali ćeš makar imati Advokata".

Pa ipak, ne čini se da se Karadžiću ovaj "pakleni plan" (copyright srpski tabloidi) ostvaruje. Uoči zaista odlučujuće utakmice, ove u Beogradu pred praznim tribinama, protiv Danaca koje smo uvek nipodaštavali – čak i osamdesetih kada su, predvođeni Laudrupom, Elkjerom, Arnesenom i Olsenom oduvali nadobudne Jugoslovene Toze Veselinovića sa čak 5:0, u utakmici koja je i dalje prva fudbalska lektira svakom malom Dancu stasalom da nauči pravila fudbala; čak i kada su se, zbog nas i umesto nas, niotkuda pojavili u Švedskoj i osvojili titulu prvaka Evrope, a mi smo se kleli da bismo isto onako pobedili Nemce u finalu – uvek smo ih smatrali drugom evropskom ligom. Sve to na stranu, uoči ove utakmice poverenje u Dika Advokata je, što bi kazali politički analitičari, na istorijskom minimumu...

Za mnogo toga je selektor sam kriv. Udaljen i nedostupan, to smo nekako i razumeli – Holanđanin je, pa još iz Haga, a znamo mi dobro kakav je taj Hag! – da ne živi u Srbiji, i to smo shvatili, ali da ne može da se pojavi na večitom derbiju, poslednjoj značajnoj šari na EKG-u komatoznog srpskog fudbala, da ne može da isprati uživo Zvezdu i Partizan, da vidi nekog klinca, Ristića u crveno-belom, recimo, ili da vidi koliko Škuletić u crno-belom lako ulazi u šanse, da ostane ispred televizora u svom dalekom domu, to je bila prilično nerazumljiva odluka.

Tako Srbi, nakon prvog pravog i onog prvog "nepravog" stranca na toj funkciji (Miha), ponovo imaju utisak da imaju "selektora na službenom putu", čije prisustvo lebdi iznad nas, ali nikako da nam se ukaže, sem kad ga put nanese u Staru Pazovu ili "Hajat"...

U legendarnom filmu Emira Kusturice i Abdulaha Sidrana, sa sličnim nazivom, ima ona scena s ljutitim Pajom Vuisićem u koritu i replika: "Drugi j..u, a ti se Muzafere kupaj".

Tako, kao uplašeni Malik, izgledamo i mi pred duel s Danskom, sa selektorom koji je negde tamo, zbunjeni neprestanom i sve brutalnijom borbom za vlast između naših fudbalskih "informbiroovaca", i samo fali da neko drekne: "Drugi idu na Evropsko prvenstvo, a ti se Srbine kupaj...".

A ako nešto volimo manje od kupanja, to je da propustimo još jedno veliko takmičenje, da zaokružimo ciklus od osam godina koliko nas nema na mapi normalnih i srećnih fudbalskih nacija.

Tu je, naravno, i Advokatov spisak i odabir prvih 11, koji je, kao u Jerevanu, umeo da podigne pritisak čitavoj naciji. Stara je floskula da se u Srbiji, kao i većini drugih država na svetu, broj selektora određuje formulom "punoletni muškarci + 500.000", ali ponekad ta neformalna fudbalska javnost, zagledana u spisak igrača na poleđini ovdašnjih novina, i dobro vidi. Utoliko pre što smo sada mala zemlja, i sem tih tridesetak kandidata za dres sa grbom na levoj strani grudi, više ih i nema. To nam je što nam je i samo je važno dobro iskombinovati...

A Advokat to, zasad, nije uspeo. Njegov spisak za Jermeniju i Albaniju, pa i sastav za koji se odlučio na onom tužnom meču u Jerevanu, podsetio je na najgore Mihajlovićeve dane, na onaj inadžijski tim koji je Siniša izveo na Maksimiru. Fudbal jeste stvar pravih stručnjaka, ali ako ti pet miliona ljudi, uključujući i doslovno sve novinare, govori da radiš nešto pogrešno, možda, ponekad, i stvarno ima nečeg u tome...

Sve ovo, pa ni priglupe Dikove izjave kao izašle iz srpskog političkog miljea: "Neko nas ne želi na Evropskom prvenstvu", kao pandan raznim teorijama zavere i inim glupostima koje se plasiraju na naslovnim stranama i koje pumpaju temperaturu ionako grozničavog naroda; pa onda "imam osećaj da ćemo ići na EP", kao fudbalski ekvivalent rečenici "imam osećaj da ćemo od 2016. živeti bolje"; pa ni čudne "nasleđene svađe" sa pojedinim igračima ili ono nerazumno vraćanje fudbalera koji su pozvani pa opozvani, sve to, naravno, ne znači da je Advokat loš stručnjak, niti da će Srbija nužno uprskati stvari protiv Danske.

Naprotiv, biće to savršena prilika da tim koji ima jedan bod iako ima i jednu pobedu (eh, UEFA, UEFA...) pokaže od čega je napravljen. "Glavu za glavu" smo od Danske bolji, imamo i za nešto i protiv nečega da se borimo, imamo te bezobrazne fajtere koji će želeti da se pokažu i dokažu, poput Aleksandra Mitrovića, jedinog autentičnog srpskog špica i jedinog koji izgleda kao da ume da postigne gol i bez šanse, a kamoli kada je u njoj.

Ako ostvarimo prvu "pravu" pobedu, ako krenemo ka toj Francuskoj, da li je to bilo zahvaljujući ili uprkos Advokatovoj taktici i čudnom odabiru igrača, to će u petak uveče, kada i poslednji redar i novinar napuste stadion, biti najmanje važno.