Врло занимљива прича о Михи и Ђуки...

Били су легенде на Апенинима и Пиринејима где су играли по 14 сезона, потом имали тренерске успоне и падове, по две лоше и једну добру епизоду, а данас се Ђукић нада Михајловићевом сценарију из Сампдорије.

Фудбал 22.10.2014 | 20:25

Од одласка Радомира Антића из Барселоне 2003. године, када су се Каталонци помало и неправедно одрекли нашег стрчњака, Србија је дуго чекала на своје тренерско име у признатим европским лигама. Пост је прекинут када је Синиша Михајловић преузео Болоњу 2009. године.

Уз Михајловића, Мирослав Ђукић је једини наш тренер који се докопао посла у некој од лига „петице“.

Данас су Миха и Ђука српски стручњаци чије резултате пратимо с посебном пажњом и који нам дају наду да ћемо можда једног дана имати тренера који би могао да настави стопама легенди овог посла Љубише Броћића, Миљана Миљанића, Вујадина Бошкова или Радомира Антића.

Миха и Ђука, дугогодишњи штоперски тандем репрезентације Југославије која нам никада није дала онолико колико смо очекивали, могли би да поврате европско поверење у српски тренерски еснаф. Као играчи су били тотално различити. Миха увек у првом плану као звезда тима, Ђука миран и повучен тип који се није превише експонирао. Миха је је брзином бомбе које има у левици померао границе у Војводини и Звезди, Ђука је возио багер и морао заобилазницом преко скромног Рада.

Први је велико име направио у златним годинама италијанске Серије А, други је био један од најцењенијих штопера у време доминације шпанске Примере. Обојица су у тим лигама провели по невероватних 14 сезона. И тренерски занат су почели да пеку на полуострвима где су се доказали. Ђукић је школе изучио у Шпанији без додира са Ђорином и Савићевом школицом, Михајловић је стасавао и учио уз пријатеља Манчинија у Интеру да би у Србији само протоколарно добио дипломски.

Обојица су били и селектори своје земље. Ђукића је обожавао Звездан Терзић, Михајловићев „спонзор“ је био Томислав Караџић. Ђукић је прво направио велике ствари са младом репрезентацијом, што га је препоручило Партизану. Кажу да црно-бели никада нису играли лепши фудбал него код Ђукића. Терзић га је преотео Партизану и лансирао у А репрезентацији. У погрешно време јер је Терзић морао да кључеве Савеза преда Томиславу Караџићу чији први циљ је био да свим могућим средствима склони и компромитује Ђукића.

Ђукић му је дао аргументе. Лоших пет утакмица Орлова, три пораза и два ремија против Македоније и Украјине. Претерана вера у своје пулене из младе репрезентације Немању Рнића, Лолу Смиљанића, Дејана Миловановића, Стефана Бабовића га је коштала резултата
„Рнић се доказао. Играч је и са којим сам сарађивао у младој репрезентацији и перфектно га познајем. Он у нашој лиги најбоље игра зонску одбрану и најбоље разуме „линију“, најбоље је тактички обучен штопер“, објашњавао је тада Ђукић резултатски најгори селекторски мандат у историји наше земље.

Пут до А репрезентације био је краћи за Синишу Михајловића. Томислав Караџић је у време када му се дрмала фотеља, реговао лукаво и испунио жељу народа и јавности. Толе је смирио страсти и поставио дрчног бомбардера из Борова села на селекторску клупу после хаварије са Пижоном, свестан да ће Миха такав какав је све метке примити на себе. Михајловић је направио очекивану смену генерација, али ће остати упамћен по једном од најгорих селекторских мандата наше репрезентације. Фудбалско самоубиство на Максимиру ће му за сва времена остати печат на тренерској дипломи. Радовановић, Стевановић и Марко Шћеповић ће га прогонити до краја каријере.
„Шћеповић је играч у којег верујемо и који има квалитет. Он се повредио после осам минута, али је заслужио да буде у репрезентацији. Радовановић? Он је једини играч који у средини терена може дати ритам игре екипи. Стевановић? То је играч који својим квалитетима и физичким предиспозицијама може да парира Срни“, правдао се Миха после Максимира.

Селекторски мандати су им имали несрећан крај, а много сличности су имали и у клубовима у којима су радили.

Не рачунајучи Ђукићеву авантуру у Мускорну када је екипу преузео дан пред стечај клуба, прави тренерски искорак је направио у „својој“ Шпанији. Баш као и Миха у „својој“ Италији.

Михајловић је у Серији А дебитовао три године раније него Ђукић у Примери. После праксе код Манчинија у Интеру, кренуо је са Болоњом и добио надимак Мистер X због превеликог броја ремија. Само седам победа у 22 меча, коштали су га отказа када је Болоња дошла на руб испадања.

Ђукић је почео у Еркулесу када је као ватрогасац преузео екипу у марту, дебитовао победом у Сан Себастијану и то је било све. Није спасао испадања екипу из Аликантеа.

Следећа Михајловићева станица је била огроман ризик. Преузео је Катанију која је била очајна. Многи су се питали шта му је то требало, а он је са Сицилијанцима постао хит Серији А! Само четири пораза у 25 мечева! Катанија је играла страшан фудбал, а памти се лекција Мурињовом Интеру.

Ђукић је после неуспеха са Еркулесом преузео Ваљадолид у Сегунди и очајни тим у којем је владала велика финансијска криза довео у Примеру. Ваљадолид је играо лепо и у Примери, па је заузео 14. позицију иако је био можда и највећи кандидат за испадање.

Добри резултати с Катанијом, одсносно Ваљадолидом су некадашње југословенске штопере препоручили већим клубовима. Михајловић је отишао у Фјорентину, а Ђукић у своју Валенсију. Први пут су преузели озбиљне тимове. То је требало да им буде врхунац дотадашњих каријера и можда одскочна даска и до Лиге шампиона.

Међутим, ти бракови се нису завршили срећно. Михајловић је имао много проблема у Виоли, слабе резултате и отказ је био неминован. Ни Ђукић није био ништа боље среће у клубу у којем је легенда. Неколико месеци је покушавао, али није успео. Да ствари и по једног и по другог буде гора, њихови наследници Монтела, односно Пици су направили много боље резултате. Истина, имали су и већи ветар у леђа од клупских управа.

По два неуспеха и један успех у клубовима Серије А и Примере за наше стручњаке.

Михајловић је опет направио први корак и преузео тада очајну Сампдорију. За кратко време је угасио пожар и направио темељ за ову сезону у којој Сампдорија блиста и представља најлепше изненађење италијанског фудбала. Миха је искористио шансу после дебакла са репрезентацијом. Бацио је коцку и прихватио ризик да евентуалним неуспехом у Ђенови суноврати тренерску каријеру. Ризик му се исплатио и није далеко дана када ће преузети Интер.

Ђукић је улогу ватрогасца преузео синоћ у Кордоби. И њему је то прилика да оживи каријеру. Истворемено, и огроман ризик да неуспехом скрцка углед. Ипак, показао је да уме да ради у мањим срединама, да ствара и зашто не би урадио исто што и Михајловић у Ђенови? Иако му је екипа прилично лоша...