Vrlo zanimljiva priča o Mihi i Đuki...

Bili su legende na Apeninima i Pirinejima gde su igrali po 14 sezona, potom imali trenerske uspone i padove, po dve loše i jednu dobru epizodu, a danas se Đukić nada Mihajlovićevom scenariju iz Sampdorije.

Od odlaska Radomira Antića iz Barselone 2003. godine, kada su se Katalonci pomalo i nepravedno odrekli našeg strčnjaka, Srbija je dugo čekala na svoje trenersko ime u priznatim evropskim ligama. Post je prekinut kada je Siniša Mihajlović preuzeo Bolonju 2009. godine.

Uz Mihajlovića, Miroslav Đukić je jedini naš trener koji se dokopao posla u nekoj od liga „petice“.

Danas su Miha i Đuka srpski stručnjaci čije rezultate pratimo s posebnom pažnjom i koji nam daju nadu da ćemo možda jednog dana imati trenera koji bi mogao da nastavi stopama legendi ovog posla Ljubiše Broćića, Miljana Miljanića, Vujadina Boškova ili Radomira Antića.

Miha i Đuka, dugogodišnji štoperski tandem reprezentacije Jugoslavije koja nam nikada nije dala onoliko koliko smo očekivali, mogli bi da povrate evropsko poverenje u srpski trenerski esnaf. Kao igrači su bili totalno različiti. Miha uvek u prvom planu kao zvezda tima, Đuka miran i povučen tip koji se nije previše eksponirao. Miha je je brzinom bombe koje ima u levici pomerao granice u Vojvodini i Zvezdi, Đuka je vozio bager i morao zaobilaznicom preko skromnog Rada.

Prvi je veliko ime napravio u zlatnim godinama italijanske Serije A, drugi je bio jedan od najcenjenijih štopera u vreme dominacije španske Primere. Obojica su u tim ligama proveli po neverovatnih 14 sezona. I trenerski zanat su počeli da peku na poluostrvima gde su se dokazali. Đukić je škole izučio u Španiji bez dodira sa Đorinom i Savićevom školicom, Mihajlović je stasavao i učio uz prijatelja Mančinija u Interu da bi u Srbiji samo protokolarno dobio diplomski.

Obojica su bili i selektori svoje zemlje. Đukića je obožavao Zvezdan Terzić, Mihajlovićev „sponzor“ je bio Tomislav Karadžić. Đukić je prvo napravio velike stvari sa mladom reprezentacijom, što ga je preporučilo Partizanu. Kažu da crno-beli nikada nisu igrali lepši fudbal nego kod Đukića. Terzić ga je preoteo Partizanu i lansirao u A reprezentaciji. U pogrešno vreme jer je Terzić morao da ključeve Saveza preda Tomislavu Karadžiću čiji prvi cilj je bio da svim mogućim sredstvima skloni i kompromituje Đukića.

Đukić mu je dao argumente. Loših pet utakmica Orlova, tri poraza i dva remija protiv Makedonije i Ukrajine. Preterana vera u svoje pulene iz mlade reprezentacije Nemanju Rnića, Lolu Smiljanića, Dejana Milovanovića, Stefana Babovića ga je koštala rezultata
„Rnić se dokazao. Igrač je i sa kojim sam sarađivao u mladoj reprezentaciji i perfektno ga poznajem. On u našoj ligi najbolje igra zonsku odbranu i najbolje razume „liniju“, najbolje je taktički obučen štoper“, objašnjavao je tada Đukić rezultatski najgori selektorski mandat u istoriji naše zemlje.

Put do A reprezentacije bio je kraći za Sinišu Mihajlovića. Tomislav Karadžić je u vreme kada mu se drmala fotelja, regovao lukavo i ispunio želju naroda i javnosti. Tole je smirio strasti i postavio drčnog bombardera iz Borova sela na selektorsku klupu posle havarije sa Pižonom, svestan da će Miha takav kakav je sve metke primiti na sebe. Mihajlović je napravio očekivanu smenu generacija, ali će ostati upamćen po jednom od najgorih selektorskih mandata naše reprezentacije. Fudbalsko samoubistvo na Maksimiru će mu za sva vremena ostati pečat na trenerskoj diplomi. Radovanović, Stevanović i Marko Šćepović će ga progoniti do kraja karijere.
„Šćepović je igrač u kojeg verujemo i koji ima kvalitet. On se povredio posle osam minuta, ali je zaslužio da bude u reprezentaciji. Radovanović? On je jedini igrač koji u sredini terena može dati ritam igre ekipi. Stevanović? To je igrač koji svojim kvalitetima i fizičkim predispozicijama može da parira Srni“, pravdao se Miha posle Maksimira.

Selektorski mandati su im imali nesrećan kraj, a mnogo sličnosti su imali i u klubovima u kojima su radili.

Ne računajuči Đukićevu avanturu u Muskornu kada je ekipu preuzeo dan pred stečaj kluba, pravi trenerski iskorak je napravio u „svojoj“ Španiji. Baš kao i Miha u „svojoj“ Italiji.

Mihajlović je u Seriji A debitovao tri godine ranije nego Đukić u Primeri. Posle prakse kod Mančinija u Interu, krenuo je sa Bolonjom i dobio nadimak Mister X zbog prevelikog broja remija. Samo sedam pobeda u 22 meča, koštali su ga otkaza kada je Bolonja došla na rub ispadanja.

Đukić je počeo u Erkulesu kada je kao vatrogasac preuzeo ekipu u martu, debitovao pobedom u San Sebastijanu i to je bilo sve. Nije spasao ispadanja ekipu iz Alikantea.

Sledeća Mihajlovićeva stanica je bila ogroman rizik. Preuzeo je Kataniju koja je bila očajna. Mnogi su se pitali šta mu je to trebalo, a on je sa Sicilijancima postao hit Seriji A! Samo četiri poraza u 25 mečeva! Katanija je igrala strašan fudbal, a pamti se lekcija Murinjovom Interu.

Đukić je posle neuspeha sa Erkulesom preuzeo Valjadolid u Segundi i očajni tim u kojem je vladala velika finansijska kriza doveo u Primeru. Valjadolid je igrao lepo i u Primeri, pa je zauzeo 14. poziciju iako je bio možda i najveći kandidat za ispadanje.

Dobri rezultati s Katanijom, odsnosno Valjadolidom su nekadašnje jugoslovenske štopere preporučili većim klubovima. Mihajlović je otišao u Fjorentinu, a Đukić u svoju Valensiju. Prvi put su preuzeli ozbiljne timove. To je trebalo da im bude vrhunac dotadašnjih karijera i možda odskočna daska i do Lige šampiona.

Međutim, ti brakovi se nisu završili srećno. Mihajlović je imao mnogo problema u Violi, slabe rezultate i otkaz je bio neminovan. Ni Đukić nije bio ništa bolje sreće u klubu u kojem je legenda. Nekoliko meseci je pokušavao, ali nije uspeo. Da stvari i po jednog i po drugog bude gora, njihovi naslednici Montela, odnosno Pici su napravili mnogo bolje rezultate. Istina, imali su i veći vetar u leđa od klupskih uprava.

Po dva neuspeha i jedan uspeh u klubovima Serije A i Primere za naše stručnjake.

Mihajlović je opet napravio prvi korak i preuzeo tada očajnu Sampdoriju. Za kratko vreme je ugasio požar i napravio temelj za ovu sezonu u kojoj Sampdorija blista i predstavlja najlepše iznenađenje italijanskog fudbala. Miha je iskoristio šansu posle debakla sa reprezentacijom. Bacio je kocku i prihvatio rizik da eventualnim neuspehom u Đenovi sunovrati trenersku karijeru. Rizik mu se isplatio i nije daleko dana kada će preuzeti Inter.

Đukić je ulogu vatrogasca preuzeo sinoć u Kordobi. I njemu je to prilika da oživi karijeru. Istvoremeno, i ogroman rizik da neuspehom skrcka ugled. Ipak, pokazao je da ume da radi u manjim sredinama, da stvara i zašto ne bi uradio isto što i Mihajlović u Đenovi? Iako mu je ekipa prilično loša...