Мајка убице: Ако је убица, нека робија!

У Сурчину, где је Драган Ђурић живео и радио као месар, сви у шоку и неверици. Војислав Јаношевић, сувласник предузећа у ком је Ђурић радио: У шоку смо. Комшије: Познавали смо га као тихог и вредног момка.

Србија 08.08.2014 | 08:29

Сурчин. Скромна, готово запуштена кућа, број 484А. На тераси мајка Драгана Ђурића. Сама. Уплакана и изгубљена.

Не верујем - јецала је Макивија Ђурић. - Жалим за несрећним и недужним дететом. А, жалим и за сином. Ако је то урадио, нека робија до краја живота. То бих му и у очи рекла. Али, ако није...

Испрекидане реченице. Телефон стално звони. Врисак са обе стране. Макивија час не верује, час сумња:

Ако је ово урадио, да ли је то могао да уради сам? - говори као за себе.

Прича нам да је Драган уочи рођендан, 21. јула, отпутовао код сестре у Клек код Зрењанина. Већ је био на одмору и желео је да га тамо, са сестрићима, прослави. У Клеку се, колико се она сећа, задржао седам дана. Када се вратио, остало му је још неколико дана одмора. Провео их је у кући. Она није питала ћерку да ли је све дане у Клеку био у њеној породици. Каже:

Нисам имала снаге ни реч да проговорим, а и да јесам, она не би имала снаге да ме чује.

О злочину је Макивија Ђурић сазнала у среду по подне. Дошла је кући око 14 часова.

- Када сам отворила врата била сам ужаснута колико је све у кући, у којој смо подстанари, испретурано. Драганова соба посебно. Тек касније сам приметила да у ормару нема пиштоља. Помислила сам: зашто би имао разлога да на себе дигне руку? Имали смо довољно да преживимо. А, пиштољ га није ни интересовао и никада га није ни узимао. Наследили смо то оружје од мог покојног супруга. Убрзо, сазнала сам да је била полиција и да је претресена и кућа мог брата од стрица, да је Драган одведен с посла. Увече сам, у вестима чула и зашто. Мене нико ништа није питао. Да јесте, казала бих исто што и вама. Како би Драган, био спреман, да и нама најближима нанесе такав бол и жигоше нас таквим злочином?

Између јецаја и телефонских позива, мајка Драгана Ђурића каже да није тачно да је био насилан. Напротив, пажљив и брижан. Да га изласци и проводи нису интересовали, а није ни имао превише да би могао да се проводи.
Негде, између онога што она зна о сину и овог сазнања које ју је, каже, погодило као гром, она говори и да је Драган у Шантићу код Бајмока, одакле су се пре седам година доселили у Сурчин, имао другове који јој се нису допадали. Не жели да их именује и сумњичи.

У Сурчину, као и у Шантићу, Ђурићи су живели за дан и комад, поготово после 2000. године, када је од тромба умро Драганов отац Јован. Макивија је тих година и пензионисана као радник Пољопривредног добра у Бајмоку, са шест и по хиљада динара пензије. Овде су се доселили код њеног брата од стрица. Овде су нашли посао. Макивија у „Славонцу“, а Драган у предузећу „Амбар“ као месар. Завршио је основну школу у Шантићу и две године Саобраћајне у Сомбору.

- И ми смо у шоку, цео колектив је плакао над судбином детета - каже за „Новости“ Војислав Јаношевић, сувласник „Амбара“. - Ако је то Драган урадио, нека добије шта закон каже. Али, истина, никада, ничим није показивао никакву агресивност. Пошто је био доста крупан, а тако тих, звали смо га „тихи див“. Шта се догодило у његовом мозгу? У неверици смо.

У кући преко пута Ђурића, у Војвођанској 389А, на адреси где су били пријављени, очајна и потпуно затечена свиме што се дешава, плакала је и Рајка Мишкић, Драганова ујна.

- Код њих смо у понедељак увече попили кафу - кршећи прсте, прича видно потресена Рајка. - Он се вратио са одмора, а Макивија је у недељу била на неком једнодневном излету са пензионерима у Трбушници. Претходно је Драган дошао да узме нашу заједничку косачицу да покоси траву. Кад је завршио, седели смо и ама баш ништа није указивало да је нешто такво урадио. У уторак ујутру је отишао на посао, све друго сам и ја у среду сазнала када је после подне полиција дошла да претреса и нашу кућу. Данас сам први пут од министра полиције чула и да је раније кажњаван због крађе.

 

Извор: Вечерње новости