Majka ubice: Ako je ubica, neka robija!

U Surčinu, gde je Dragan Đurić živeo i radio kao mesar, svi u šoku i neverici. Vojislav Janošević, suvlasnik preduzeća u kom je Đurić radio: U šoku smo. Komšije: Poznavali smo ga kao tihog i vrednog momka.

Srbija 08.08.2014 | 08:29

Surčin. Skromna, gotovo zapuštena kuća, broj 484A. Na terasi majka Dragana Đurića. Sama. Uplakana i izgubljena.

Ne verujem - jecala je Makivija Đurić. - Žalim za nesrećnim i nedužnim detetom. A, žalim i za sinom. Ako je to uradio, neka robija do kraja života. To bih mu i u oči rekla. Ali, ako nije...

Isprekidane rečenice. Telefon stalno zvoni. Vrisak sa obe strane. Makivija čas ne veruje, čas sumnja:

Ako je ovo uradio, da li je to mogao da uradi sam? - govori kao za sebe.

Priča nam da je Dragan uoči rođendan, 21. jula, otputovao kod sestre u Klek kod Zrenjanina. Već je bio na odmoru i želeo je da ga tamo, sa sestrićima, proslavi. U Kleku se, koliko se ona seća, zadržao sedam dana. Kada se vratio, ostalo mu je još nekoliko dana odmora. Proveo ih je u kući. Ona nije pitala ćerku da li je sve dane u Kleku bio u njenoj porodici. Kaže:

Nisam imala snage ni reč da progovorim, a i da jesam, ona ne bi imala snage da me čuje.

O zločinu je Makivija Đurić saznala u sredu po podne. Došla je kući oko 14 časova.

- Kada sam otvorila vrata bila sam užasnuta koliko je sve u kući, u kojoj smo podstanari, ispreturano. Draganova soba posebno. Tek kasnije sam primetila da u ormaru nema pištolja. Pomislila sam: zašto bi imao razloga da na sebe digne ruku? Imali smo dovoljno da preživimo. A, pištolj ga nije ni interesovao i nikada ga nije ni uzimao. Nasledili smo to oružje od mog pokojnog supruga. Ubrzo, saznala sam da je bila policija i da je pretresena i kuća mog brata od strica, da je Dragan odveden s posla. Uveče sam, u vestima čula i zašto. Mene niko ništa nije pitao. Da jeste, kazala bih isto što i vama. Kako bi Dragan, bio spreman, da i nama najbližima nanese takav bol i žigoše nas takvim zločinom?

Između jecaja i telefonskih poziva, majka Dragana Đurića kaže da nije tačno da je bio nasilan. Naprotiv, pažljiv i brižan. Da ga izlasci i provodi nisu interesovali, a nije ni imao previše da bi mogao da se provodi.
Negde, između onoga što ona zna o sinu i ovog saznanja koje ju je, kaže, pogodilo kao grom, ona govori i da je Dragan u Šantiću kod Bajmoka, odakle su se pre sedam godina doselili u Surčin, imao drugove koji joj se nisu dopadali. Ne želi da ih imenuje i sumnjiči.

U Surčinu, kao i u Šantiću, Đurići su živeli za dan i komad, pogotovo posle 2000. godine, kada je od tromba umro Draganov otac Jovan. Makivija je tih godina i penzionisana kao radnik Poljoprivrednog dobra u Bajmoku, sa šest i po hiljada dinara penzije. Ovde su se doselili kod njenog brata od strica. Ovde su našli posao. Makivija u „Slavoncu“, a Dragan u preduzeću „Ambar“ kao mesar. Završio je osnovnu školu u Šantiću i dve godine Saobraćajne u Somboru.

- I mi smo u šoku, ceo kolektiv je plakao nad sudbinom deteta - kaže za „Novosti“ Vojislav Janošević, suvlasnik „Ambara“. - Ako je to Dragan uradio, neka dobije šta zakon kaže. Ali, istina, nikada, ničim nije pokazivao nikakvu agresivnost. Pošto je bio dosta krupan, a tako tih, zvali smo ga „tihi div“. Šta se dogodilo u njegovom mozgu? U neverici smo.

U kući preko puta Đurića, u Vojvođanskoj 389A, na adresi gde su bili prijavljeni, očajna i potpuno zatečena svime što se dešava, plakala je i Rajka Miškić, Draganova ujna.

- Kod njih smo u ponedeljak uveče popili kafu - kršeći prste, priča vidno potresena Rajka. - On se vratio sa odmora, a Makivija je u nedelju bila na nekom jednodnevnom izletu sa penzionerima u Trbušnici. Prethodno je Dragan došao da uzme našu zajedničku kosačicu da pokosi travu. Kad je završio, sedeli smo i ama baš ništa nije ukazivalo da je nešto takvo uradio. U utorak ujutru je otišao na posao, sve drugo sam i ja u sredu saznala kada je posle podne policija došla da pretresa i našu kuću. Danas sam prvi put od ministra policije čula i da je ranije kažnjavan zbog krađe.

 

Izvor: Večernje novosti