Дробњак: Најљепше ми је било 2001.

''Можда не бих својевремено прихватио понуду Таукерамике и вратио се у Европу, него бих остао у НБА лиги'', истиче некадашњи ас.

Кошарка 27.07.2014 | 17:25

Некадашњи кошаркашки репрезенаттивац и миљеник Партизанових навијача, Предраг Дробњак (38), гостовао је у редовној рубири МОЗЗАРТ Спорта ''Моја прича'' и том приликом говорио о детаљима из живота и каријере који су јавности мање познати.

Див из Бијелог Поља, како су га звали због висине од 211 центиметара имао је богату каријеру у два мандата међу црно-белим, али и у НБА лиги (Сијетл, Клиперси, Атланта), играо је у Шпанији и Турској, а памтимо га и по доприносу освајања златних медаља на Светским првенствима 1998. и 2002, као и Европског првенства 2001, за које каже да му је најдраже у каријери.

На све констатације, попут других гостију у рубрици Моја прича, одговарао је у првом лицу.

Схватио сам да сам постао играч када...
''Нисам никада правио прецизне планове у каријери и стриктно их се придржавао, штиклирајући ставку по ставку, па не бих могао да се сетим момента када сам помислио – то је то. Вероватно се ради о првој сезони с Партизаном у Евролиги после санкција. Данас играш домаће утакмице, а сутра си на црти једној Барселони, Киндеру, Олимпијакосу... Страшан прелаз! Још већи сам направио трансфером у Ефес Пилсен. Чини ми се да сам тек тада почео себе да доживљавам као професионалног кошаркаша. Спорт је престао да ми буде само велика љубав и страст''.

Најпоноснији у каријери сам био...
''Нећу рећи најпоноснији, јер није то тај осећај, већ најсрећнији или можда комплетно задовољан сам био на крају Европског првенства у Истанбулу 2001. Због освојене титуле, начина на који смо дошли до ње, чињенице да смо у финалу добили домаћина, невероватног амбијента у крцатој дворани.... Увек ми је било лепо у кожи репрезентативца, али те ноћи у Турској више него икада''.

Хтео сам да оставим кошарку када...
''Повукао сам се с паркета тек када сам то морао. Да се кошарка игра само главом, да су за то довољни само жеља и воља, доживотно бих се бавио њоме. Али тело има лимите. Када ми је оно сигнализирало да је дошло време за стављање тачке, није више билло места зарезима. Пре тога ми никада ништа није било мрско да бих баталио оно што толико волим''.

Да сам могао да променим нешто у својој игри, променио бих...
''Игра ми је била таман каква је требало да буде или, боље речено, каква је могла да буде. Имао сам ја још свакојаких идеја и жеља, али нису биле реалне. Знам и ја да би било сјајно да сам био, на пример, још метар виши у скоку, али то једноставно није било изводљиво. Не жалим се, добро сам прошао''.

Да могу да вратим време...
''Можда не бих својевремено прихватио понуду Таукерамике и вратио се у Европу, него бих остао у НБА лиги''.

Четири речи које говоре све о мени...
''Е ово вам је најкомпликованије питање. Не бих да претерам у самокритици, а није ми ни манир да хвалим самог себе. Зато ћу уместо четири речи навести једну. Ону коју најчешће чујем од других. Нема ко ми није рекао да на први поглед делујем као неприступачна особа. Па и на други, трећи... А у ствари сам отворен и друштвен. Само нисам од оних што су са свима „добри“.