Знамо сад како је....А како се некад живјело у Звезди?!

Фудбалери Звезде недавно су захтевали енергичну реакцију надређених, првенствено Звездана Терзића, како се више не би довијали од "првог до првог". Истраживање МОЗЗАРТ Спорта показује како су живели играчи црвено-белих у неким ранијим временима.

Фудбал 26.07.2014 | 20:40

Покондирене, незахвале тикве или момци који имају апсолутно право да траже оно што им по слову уговора припада?

Ово је само једна од тема која се покренула међу звездашима после сазнања да су нови генерални секретар црвено-белих Звездан Терзић и првотимци клуба с Маракане током припрема у Белгији имали жесток вербални окршај! Сити прича о новцу који ће добити "данас, сутра или за два месеца", убеђени да су показали лојалност клубу, Милијаш и другови су захтевали енергичну реакцију надређених како поједини играчи не би помоћу штапа и канапа живели од "првог до првог".

Наравно, постоји и мишљење да су они преплаћени, да не заслужују ни десети део понуђених уговора, али истраживање МОЗЗАРТ Спорта, које је обухватило играче из разних епоха, довело је до закључка да су одувек, сем у новој туробној историји, момци с професионалним уговорима у Љутице Богдана живели на високој нози. Тако је било и током шездесетих година 20. века када је клубом руководио чувени доктор Аца Обрадовић, а тако је било и деценијама касније.

Наравно, ту не рачунамо период после оснивања, када су се Рајко Митић, Језеркић и Ђајић хранили рибљим уљем, заједно с колегама из кошаркашке секције. Еволуирање фудбала довело је до тога да врло брзо Драгослав Шекуларац постане личност првог реда, а његови саиграчи момци које би свака мајка пожелела за зета.
"Сине, питаш ме како се живело у моје време у Црвеној звезди? Много, много лепо. Могли смо лагодно да трошимо на разне ствари, али тешко да си могао нешто да ушпараш... Искрено, били смо плаћенији од доктора, инжењера и стручњака из свих области. Сећам се да сам од једне премије успео да купим веспу за 300 долара, а то је као када бисте сада купили доброг мерцедеса... Међутим, то је само једна страна медаље. Живели смо у комунизму и нисмо могли да се наплатимо у иностранству. Тим јаким платама желели су да нам се одуже, јер је по мене долазио Ањели из Јувентуса! Одсео је у Метрополу, доктор Аца Обрадовић је хтео да ме пусти. Али онда се појавио народни херој, знате сигурно о коме причам (Слободан Пенезић Крцун, прим. аут.). После тога сам отишао у војску и ту је био крај каријере. Замислите да данас неко окачи митраљез Новаку Ђоковићу, па не би освојио ниједан турнир!", поручује за МОЗЗАРТ Спорт у свом стилу Драгослав Шекуларац.

Заговорници тезе да играчи Црвене звезде превише ударају у "шерпе и лонце" и патетичном причама о недостатку новца купују јавност, сматрају да њихов возни парк и фирмирану гардеробу велика већина становништва може само да сања. Међутим, Шекуларац мисли другачије:
"Слушајте, играч Црвене звезде, најбољег клуба на овим просторима, мора добро да живи. Јер он је фудбалер Црвене звезде, и тачка! Ако то управа не може да им обезбеди, то је њена велика срамота."

Сагу о примањима у Црвеној звезди очигледно добро је пратио и Станислав Караси, један од најбољих играча генерације која се домогла полуфинала Купа шампиона, а затим потонула у Атини против Панатинаикоса. Велики дриблер, који је лоптама хранио Џајића и Лазаревића, љут је на актуелну генерацију играча у Љутице Богдана.

"Ма хајте, молим вас, па они имају уговоре као да играју у иностранству! Видео сам шта је рекао Звездан Терзић, а и многи пре њега... Играчи Црвене звезде морају победама да зарађују новац и онда ће лепо живети. Ми смо имали баш мале плате, нешто више од данашњег минималца, али смо озбиљно зарађивали од премија. Добро се сећам: имали смо 5.000 динара за победу ако смо први, 3.500 ако смо други, и нешто мало за треће и четврто место. То је била озбиљна сума и били смо врло мотивисани да је освојимо. Да будем поштен до краја, увек смо зарађено примали првог у месецу. Није се десило да нам новац касни ни дан, а то је велика ствар. Међутим, Звездом су тада управљала три човека: генерални секретар, председник и Миљан Миљанић. А ово сад...", остао је недоречен Караси.

Много је урбаних легенди испричано за кафанским столом последњих година о финансијским голготама играча Црвене звезде. Од тога да је Авал Исах пролећа 2010. пребројавао ситнину у једној радњи како би купио литар млека, до тога да је Роберт Просинечки појединим првотимцима у џеп "гурао" по 2.000 евра како би са девојкама отишли на море или у неверици слушао како му момке избацују из станова због неисплаћених кирија..

Јавна је тајна да су током претходне сезоне Милијаш, Нинковић, Мијаиловић и Мрђа били "спонзори" млађим саиграчима...
"Када је наша генерација била на сцени, то никако није могло да се деси. Нема лажи, нема преваре: било је новца за више него лагодан живот. Посебно ми је у сећању остала она сезона када смо стигли до финала Купа УЕФА. Од силних премија које смо добили знам да сам без проблема могао да купим врло, врло комфоран стан. Све је било у дан тачно. Али тада је важило оно правило: „имаш стан, врати кућу“, или како већ. Нико од нас није смео да улаже у некретнине, па смо новац трошили на разна путовања. Када сам долазио из Слободе добио сам неки новац и на руке... Сви у свлачионици су били баш задовољни финансијским стањем. Али тако је било у свим клубовима", открива Цвјетин Благојевић, човек који је у историју ушао антологијском асистенцијом десном спољном Душану Савићу, за победу Црвене звезде над Арсеналом.

Финансијско благостање у Љутице Богдана продужило се до највећег успеха у историји клуба 1991. године, али је прва постбаријевска генерација пролазила кроз сличне муке као и момци који су у претходном периоду носили црвено-бели дрес. Уместо зарађених плата, тим предвођен Масловаром, Дробњаком и Дејаном Петковићем добијао је свињске полутке, брашно и шећер! Тадашњи тренер Милан Живадиновић и данас се хвали како је за 100 марака радио у Црвеној звезди и да му новац у том тренутку није био битан.

Али тада су се испред свлачионице подно северне трибине паркирали бесни аутомобили, на фудбалерима Црвене звезде пуцала је фирмирана гардероба. Међутим, знало се да је иностранство једини пут ка бољем и богатијем фудбалском животу.
"Имао сам ону сезону из снова код Милорада Косановића. Један гол, други гол, гол Партизану... Играо сам као бесан, а нисам имао динара у џепу. Много ми је у тим тренуцима помагао Звонко Милојевић. Он је имао јачи уговор, возио ме колима, куповао ми ствари, обућу...", коментарисао је једном приликом Дејан Станковић.

На изјаву једног од најзначајнијих играча у историји нашег фудбала надовезао се и Драган Младеновић, бивши репрезентативац који је пре више од 10 година делио свлачионицу са актуелним тренером Звезде Ненадом Лалатовићем, затим Немањом Видићем, Пјановићем, касније и Николом Жигићем.
"Одлична вам је тема, јер знам да ће сви да причају како је у Звезди увек било сјајно. Међутим, није баш тако. Моја генерација је имала годишње уговоре између пет и тридесет хиљада евра. Рећи ћу вам без увијања: возили смо украдена кола, носили шанирану гардеробу и нисмо могли да се џекирамо по сплавовима. Крили смо се кад смо излазили... Јесте то био пристојан живот, али када смо одлазили на летовања морали смо да позајмљујемо новац, а потом да га враћамо од премија. Добијали смо уговорне рате два или четири пута годишње, како се ко договори, и то је било на време. Из простог разлога јер је био у питању мали новац", објашњава нам Драган Младеновић.

У том периоду Звезда је била прави излог за богатије клубове, нешто што Звездан Терзић хоће опет да успостави на Маракани.
"Играч Црвене звезде мора да буде плаћен. Клуб мора да им обезбеди новац, макар не довео ниједно појачање. Каже вам нама је просечан уговор био петнаест хиљада евра, а за појединце су у клуб стизале понуде од пет милиона. Ни то није добро, јер су људи у тим годинама растрзани", јасан је Младеновић.

Мегаломанија у Љутице Богдана почела је да се осећа у председничкој ери Драгана Стојковића. Странци су имали годишње уговоре од триста хиљада евра, а нису оскудевале ни домаће снаге. Паузу између јесењег и пролећног дела првенства Ненад Ковачевић, Дејан Миловановић и Бошко Јанковић проводили су на егзостичним дестинацијама, од Малдива, преко Кубе до Балија.
"Мени је несхватљиво да неко у Црвеној звезди жели да се обезбеди за цео живот. У наше време се пристојно живело, али ништа више од тога. Када ме је покојни отац довео у Звезду тражио је да имам само јаку исхрану и да једем месо редовно. Али да ме неко не схвати погрешно, увек сам за то да играч добије оно што му је обећано. Зато сам у кризним ситуацијама током боравка у Звезди стајао на страну играча", коментар је Роберта Просинечког.

А кризни тренуци трају већ дуго, толико да Звезда капитену Ненаду Милијашу и Дарку Лазовићу збирно дугује нешто мало мање од милион евра. Последица лакомислене и дугогодишње политике: "Обећај, ништа не кошта".