Веза Боре Тодоровића и Ди Стефана

Последњи аутентични шмекер београдског асфалта и први прави краљ мадридске траве. Заједно, знамо, гледају фудбал и проживљавају све оне велике победе и ретке – а још веће - поразе, смештене на целулоидну траку и фудбалске алманахе, одигране у Атељеу 212, на Хампдену, у Кану, у Штутгарту, у Звездара театру, на Шамартену...

Фудбал 11.07.2014 | 10:14

Свима нама којима је срце на другој страни оног брежуљка испод Аутокоманде, био је човек који је непоправљиво кварио једначину, истина одавно изанђалу и потрошену и сахрањену идеју, осталу из неких давно прошлих времена - да за "нас" навијају мангупи и шмекери, а за њих људи тако обични, тако без стила...

Зато што нам је рушио лажну представу о нама, зато смо га и ценили и зато нас је и нервирао.

Јесте, ми смо имали Тиркета и Прелета и Љубу - сада имамо само неке естрадне полу-звезде; где су нестали наши интелектуалци са асфалта, који би у једној реченици умели да сажму љубав према клубу? Зашто смо дозволили да их замене ови недостојни, празни, недуховити, неискрени? Чему ће они, такви никакви, умети да науче клинце који први пут омиришу "нашу" Маракану? - али Они су имали Бору Тодоровића. Једног од последњих аутентичних београдских ликова, оних што својим постојањем и својом непролазношћу праве разлику између касабе и града.

Имају га и даље, без обзира што је отишао да игра неке друге улоге, тамо где се окупљају највећи, у оностраним бифеима свевременских београдских театарских бифеа, где се препричавају анегдоте, гледа фудбал и живот узима пуним плућима, као последњи дим цигарете уз чашу пуну вискија, вињака, и дајте момцима шта пију...

Кажу да је Бора последње реченице посветио свом Партизану. Да га је интересовало какви су ти нови клинци, може ли Партизан у Лигу шампиона, и да ли ће са свог старог места гледати своје црно-беле и следеће јесени. Да је питао хоће ли бити боље, јер горе не може.

Није, знао је то Тодоровић, одавно исти Партизан, и тај фудбал није више онај у којег се он заљубио и чију је драму и трагедију на трави волео једнако колико и ону која се играла на даскама... Није, па шта? Ни позоришта више нису иста, ни филмови више нису исти, али нека деца пишу представе, и нека друга деца навлаче број веће копачке, и можда, само можда расту неки нови Душко Ковачевић и неки нови Моца Вукотић.

Али није отишао сам. Истог дана када се од овоземаљског бивствовања опростио Бора Тодоровић, дубоко се последњи пут наклонио и Алфредо ди Стефано, највећи играч Реал Мадрида у историји и један од оних фудбалера који су могли да буду тачан одговор на вечиту дилему – Пеле или Марадона? И није му за ту титулу – Меси, Нејмаре, сви ви клинци, обратите пажњу – била потребна титула светског првака, као што ни Бори није био потребан Оскар; они највећи су велики сами по себи, Богиња је само печат на тој визи коју носе са собом као ореол.

Ха, само онај ко мисли да је онај горе немаштовитији писац од Александра Поповића и неумешнији режисер од Кјубрика или Велса, може да помисли да је тајминг одабран случајно...

Не, њих двојица су морали, свако са своје сцене, да оду заједно, да би се најзад сусрели и заиграли у истом тиму. Један је глумио на филму, другоме се живот одмотавао као највећи блокбастер – од оног потписа који је преломио новију историју европског фудбала, преко свих успеха са Реалом, и чувене отмице у Каракасу, када су га на два дана слободе лишили припадници револуционарне организације ФАЛН, борци против репресалија председника Ромула Бетанкура... Његов отмичар постао је један од највећих венецуеланских скулптора, и 42 године касније први пут ће се руковати са легендом којој ни напаљени комунисти нису могли да учине ништа нажао.

Бора и Алфредо, свако легенда свог клуба и на само свој начин, промашили су се 1966. у оном чувеном финалу на Хејселу, када су се сударили Партизан и Реал. Глумац је тек градио каријеру у Југославији и назирало се да ће бити велики, највећи, Ди Стефано је две сезоне раније окончао величанствену мисију у свом Мадриду – да није било њега, не би било ни великог Реала, да није било њега, не би било Реаловог осећаја надмоћности и "права на победу", да није било њега, Партизан је могао до титуле европског првака у Бриселу, али ни Бора Тодоровић није никада могао то да му замери - и тог маја је одиграо последњу утакмицу у каријери.

Сада се најзад друже. Последњи аутентични шмекер београдског асфалта и први прави краљ мадридске траве. Заједно, знамо, гледају фудбал и проживљавају све оне велике победе и ретке – а још веће - поразе, смештене на целулоидну траку и фудбалске алманахе, одигране у Атељеу 212, на Хампдену, у Кану, у Штутгарту, у Звездара театру, на Шамартену...