Veza Bore Todorovića i Di Stefana

Poslednji autentični šmeker beogradskog asfalta i prvi pravi kralj madridske trave. Zajedno, znamo, gledaju fudbal i proživljavaju sve one velike pobede i retke – a još veće - poraze, smeštene na celuloidnu traku i fudbalske almanahe, odigrane u Ateljeu 212, na Hampdenu, u Kanu, u Štutgartu, u Zvezdara teatru, na Šamartenu...

Fudbal 11.07.2014 | 10:14

Svima nama kojima je srce na drugoj strani onog brežuljka ispod Autokomande, bio je čovek koji je nepopravljivo kvario jednačinu, istina odavno izanđalu i potrošenu i sahranjenu ideju, ostalu iz nekih davno prošlih vremena - da za "nas" navijaju mangupi i šmekeri, a za njih ljudi tako obični, tako bez stila...

Zato što nam je rušio lažnu predstavu o nama, zato smo ga i cenili i zato nas je i nervirao.

Jeste, mi smo imali Tirketa i Preleta i Ljubu - sada imamo samo neke estradne polu-zvezde; gde su nestali naši intelektualci sa asfalta, koji bi u jednoj rečenici umeli da sažmu ljubav prema klubu? Zašto smo dozvolili da ih zamene ovi nedostojni, prazni, neduhoviti, neiskreni? Čemu će oni, takvi nikakvi, umeti da nauče klince koji prvi put omirišu "našu" Marakanu? - ali Oni su imali Boru Todorovića. Jednog od poslednjih autentičnih beogradskih likova, onih što svojim postojanjem i svojom neprolaznošću prave razliku između kasabe i grada.

Imaju ga i dalje, bez obzira što je otišao da igra neke druge uloge, tamo gde se okupljaju najveći, u onostranim bifeima svevremenskih beogradskih teatarskih bifea, gde se prepričavaju anegdote, gleda fudbal i život uzima punim plućima, kao poslednji dim cigarete uz čašu punu viskija, vinjaka, i dajte momcima šta piju...

Kažu da je Bora poslednje rečenice posvetio svom Partizanu. Da ga je interesovalo kakvi su ti novi klinci, može li Partizan u Ligu šampiona, i da li će sa svog starog mesta gledati svoje crno-bele i sledeće jeseni. Da je pitao hoće li biti bolje, jer gore ne može.

Nije, znao je to Todorović, odavno isti Partizan, i taj fudbal nije više onaj u kojeg se on zaljubio i čiju je dramu i tragediju na travi voleo jednako koliko i onu koja se igrala na daskama... Nije, pa šta? Ni pozorišta više nisu ista, ni filmovi više nisu isti, ali neka deca pišu predstave, i neka druga deca navlače broj veće kopačke, i možda, samo možda rastu neki novi Duško Kovačević i neki novi Moca Vukotić.

Ali nije otišao sam. Istog dana kada se od ovozemaljskog bivstvovanja oprostio Bora Todorović, duboko se poslednji put naklonio i Alfredo di Stefano, najveći igrač Real Madrida u istoriji i jedan od onih fudbalera koji su mogli da budu tačan odgovor na večitu dilemu – Pele ili Maradona? I nije mu za tu titulu – Mesi, Nejmare, svi vi klinci, obratite pažnju – bila potrebna titula svetskog prvaka, kao što ni Bori nije bio potreban Oskar; oni najveći su veliki sami po sebi, Boginja je samo pečat na toj vizi koju nose sa sobom kao oreol.

Ha, samo onaj ko misli da je onaj gore nemaštovitiji pisac od Aleksandra Popovića i neumešniji režiser od Kjubrika ili Velsa, može da pomisli da je tajming odabran slučajno...

Ne, njih dvojica su morali, svako sa svoje scene, da odu zajedno, da bi se najzad susreli i zaigrali u istom timu. Jedan je glumio na filmu, drugome se život odmotavao kao najveći blokbaster – od onog potpisa koji je prelomio noviju istoriju evropskog fudbala, preko svih uspeha sa Realom, i čuvene otmice u Karakasu, kada su ga na dva dana slobode lišili pripadnici revolucionarne organizacije FALN, borci protiv represalija predsednika Romula Betankura... Njegov otmičar postao je jedan od najvećih venecuelanskih skulptora, i 42 godine kasnije prvi put će se rukovati sa legendom kojoj ni napaljeni komunisti nisu mogli da učine ništa nažao.

Bora i Alfredo, svako legenda svog kluba i na samo svoj način, promašili su se 1966. u onom čuvenom finalu na Hejselu, kada su se sudarili Partizan i Real. Glumac je tek gradio karijeru u Jugoslaviji i naziralo se da će biti veliki, najveći, Di Stefano je dve sezone ranije okončao veličanstvenu misiju u svom Madridu – da nije bilo njega, ne bi bilo ni velikog Reala, da nije bilo njega, ne bi bilo Realovog osećaja nadmoćnosti i "prava na pobedu", da nije bilo njega, Partizan je mogao do titule evropskog prvaka u Briselu, ali ni Bora Todorović nije nikada mogao to da mu zameri - i tog maja je odigrao poslednju utakmicu u karijeri.

Sada se najzad druže. Poslednji autentični šmeker beogradskog asfalta i prvi pravi kralj madridske trave. Zajedno, znamo, gledaju fudbal i proživljavaju sve one velike pobede i retke – a još veće - poraze, smeštene na celuloidnu traku i fudbalske almanahe, odigrane u Ateljeu 212, na Hampdenu, u Kanu, u Štutgartu, u Zvezdara teatru, na Šamartenu...