Анализа: Бразил више није оно што је био!

Бразил нас је издао много пре 8. јула у Бело Оризонтеу, и издао је ту жуту мајицу која је дуже од пола века представљала интернационални симбол за слободу, лепршавост, лепоту, радост фудбала.

Фудбал 10.07.2014 | 09:08

Анализа: Бразил више није оно што је био!

Операција је успела, али пацијент је преминуо. Високо поподне у Бело Оризонтеу, немачки плес по влажном ваздуху и гажење шокираних домаћина урадио је оно што су генерације Бразилаца чекале: уништио је сећања на Мараканазо, на пораз од Уругваја 1950. који је обележио нацију попут тумор-маркера и променио начин схватања фудбала и живота. Заменио је успомене, али не онако како се Бразил надао.

Бразилци сада имају нови бол, нови шамар од којег бриде образи, уши се црвене, а у средини груди се нешто стеже и одузима дах. Не боли то срце, било би то превише наивно и тако "европски", тако лако медицински објашњиво, можда и излечиво. Не, то боли душа, широка као Амазон, богата као тло огромне земље, од уторка увече осиромашена као милиони збијени у уским сокацима небројених фавела.

Не треба, разуме се, одузети Немачкој ни трунку славе, не треба оних 1:7 претворити искључиво у причу о бразилским недостацима. Посебно не у жалопојку над смешном, готово бедном хистеријом која је обузела Бразил после повреде Нејмара.

Уистину, да ли је у историји фудбала било веће помаме око мањег играча? Можда ће он постати великан, али још је светлосним годинама далеко од славних претходника. Како је могуће да је једна тако славна фудбалска нација дозволила себи да оплакује једног човека, да због једног 22-годишњака буде толико емотивно потресена да бисте, читајући бразилске медије, помислили да су већ изгубили? И да иста нација не види да, ако постоји један човек због чијег одсуства треба бити тужан, то је био Тијаго Силва, онај тип фудбалера који чини друге бољима, уз кога Давид Луиз не изгледа као сурфер залутао с неке плаже право на стадион, већ као озбиљан, стамени дефанзивац, вредан сваке фунте од оних педесет милиона колико су париски шеици одвојили за њега.

Не, Немце у уторак не би зауставио ни комбиновани тим свих полуфиналиста, али Бразил јесте заслужио индуковану кому. Не само због опседнутости Нејмаром.

Годинама су живели као у Матриксу, гутајући плаве таблете које су им дозвољаваје да остану у фабрикованој реалности у којој је Бразил синоним за фудбал, а све друго су бледи покушаји. А онда им је лепршава чета Јоакима Лева, у дресовима који су подсећали на Фламенго (ето још једне симболике!), и с игром која би постидела све славне генерације противничке екипе сервирала црвени лек и свет им је пукао пред очима у свој својој бруталности.

Изгледало је то за хиљаде на стадиону и милионе широм Бразила, кад смо већ код филмова, као она сцена из "Паклене поморанџе", када Алекса лече од насиља: силом отворених зеница, сервирају му приказе највећих злочина које је људски ум икада осмислио и он не може да ради ништа друго сем да у хорору гледа.

Али Бразил није заслужио ту лекцију - бруталну, убиствену, непоновљиву - само због себе.

Заслужио ју је због свих нас који смо се баш због Бразила заљубили у фудбал. Због свих оних клинаца у најудаљенијем кутку планете који носе жути дрес радије него било који други.

Прошетајте улицама Београда и гарант ћете видети макар једног дечака у жутој мајици, углавном фалш, али неизоставно с бројем десет на леђима. Онда поновите експеримент у Јагодини, у Новом Саду, у Бијељини, у Москви, у Минхену, у Улан Батору. Свуда је исто.

Јер није то само дрес, али су се Бразилци на овом Мундијалу понашали као да јесте...

Равно шездесет година је прошло откако је Бразил први пут истрчао на терен у жутим дресовима са зеленом крагном (већи део планете сазнаће савршеност те комбинације тек на Светском првенству у Мексику 1970, првом које је на телевизији преношено у боји). До Мараканаза и пораза од Уругваја Бразилци су играли у белој опреми, но она је тада прокужена као премало патриотска. Млади дизајнер Алдир Гарсија Шле пријавио се на конкурс фудбалске федерације и понудио своје решење: Бразил треба да игра у боји националне заставе: плави шортсеви, жуте мајице, зелена крагна, зелени бројеви.

На тим првим илустрацијама које је Шле направио виде се четири играча: један од њих подсећа на Гаринчу, други на Доктора Сократеса - то је рационално немогуће; Сократес је у то доба тек рођен, Гаринча још није звезда каква ће постати, али фудбал није ни направљен да буде рационалан! - али сви се смеју, радосни што играју игру коју су Бразилци отели свету и од ње створили уметност.

Од тада не можете да помешате тај дрес са било којим другим. Мењао се помало, боја је како су скупљани пехари Жила Римеа и "богиње" све више личила на златну, вукла и ка платинастој, с дијамантским обрубима, али је униформа у бити остајала иста. Јер није то само дрес, кажемо; када обуку свето жуто, Бразилци не играју само да победе, они морају да забаве, они морају да плешу, њихова је дужност да опчине гледаоце и да тих 90 минута Бразил игра као 1958, као 1962, као 1982... Та жута мајица, као на Тур де Франсу, значи да вам следује највећи аплауз и сва слава овог света.

Не морате увек да побеђујете, Бразилци, ми и даље знамо да сте ви најбољи - ето, то су говорили сви ти дресови које смо ми, голобради клинци куповали или правили, руком исписивали бројеве на њима и облачили их као да су суперхеројска одела која вам, било да сте на Маракани или на школском игралишту, дају невероватне моћи...

Бразил је изгубио када је заборавио на свој задатак у фудбалу. Када је у своју филозофију накарадно и дилетантски пресадио пелцер опреза, тактизирања и погане мисли да је резултат најважнији.

Није, побогу, као што није био ниједном после те 1950.

Има нечег, признаћете, врло чудног у томе да неутрални посматрач између Бразила и ривала бира ове друге. А то је било више правило него изузетак и у Србији, и у Европи, и диљем планете, не само у полуфиналу, већ и против Колумбије и посебно Чилеа...

Зато су седам лаких голова у мрежи Жулија Сезара (могло је бити двоцифрено и у неколико наврата је изгледало да ће тако и бити) били попут судара који видите, али не можете да га избегнете: понекад се то заврши "чукањем" и лакшим телесним повредама, а понекад, као у уторак у дуелу са свим "мерцедесима", "опелима" и "панцерима", и возач, несрећни брка Луис Фелипе Сколари и сви путници који су му дали волан у руке - а да нису проверили да ли и даље уме да вози тако скупоцену лимузину - остану трајно обогаљени.

Да је било другачије - мада не треба Немцима одузети ни грам славе - не би ваљало. Да је Бразил освојио титулу најгором игром у својој пребогатој фудбалској историји, био би то грумен нехајно, преко рамена, бачен у сандук у којем је покопана радост према игри. Да је Сколари до краја истерао своје, да су у недељу на победнички почасни круг изашли Фред и Жо и постали прваци света, био би то мали корак за њих, али превелики за упокојење фудбала којег смо волели и којег ћемо волети. Да је онакав Бразил изгубио 1:0, то не би била оволика трагедија. А трагедија је морала да се деси - ако не због њих, а онда због свих нас...

Пост мортем је почео, сада нема назад. Бразил не мора да гледа далеко за пример како се опоравити од тоталног нокдауна. Пре само 13 година, 1. септембра 2001, на старом Олимпијском стадиону у Минхену, Немачка је доживела један од најтежих пораза у историји. Од највећег ривала, Енглеске, 1:5, с хет-триком Овена, с поготком Џерарда, са сјајним голом Емила Хескија. Још једном: Емила Хескија!

Немци су од те ноћи променили филозофију, и никада више нису били "само Немци" - на протестантску упорност и посвећеност накалемљена је и страст и жеђ за победом и нападачка игра, а сви потоњи селектори, од Рудија Фелера до Јоакима Лева, нису се дрзнули то да промене. Милер, Хумелс, Крос, Геце, Кедира, Ширле - сви они одрасли су у новом систему, у којем Елф гази све пред собом.

Бразил сада мора поново да заволи себе и своју жуту мајицу. А онда ће свет опет, као у претходних пола века, волети њих. И ових 1:7 ће остати бол у души, и ожиљак, али и подсетник на дан када је фудбал, лепи фудбал, дивни фудбал, магични фудбал, поново рођен.