Analiza: Brazil više nije ono što je bio!

Brazil nas je izdao mnogo pre 8. jula u Belo Orizonteu, i izdao je tu žutu majicu koja je duže od pola veka predstavljala internacionalni simbol za slobodu, lepršavost, lepotu, radost fudbala.

Operacija je uspela, ali pacijent je preminuo. Visoko popodne u Belo Orizonteu, nemački ples po vlažnom vazduhu i gaženje šokiranih domaćina uradio je ono što su generacije Brazilaca čekale: uništio je sećanja na Marakanazo, na poraz od Urugvaja 1950. koji je obeležio naciju poput tumor-markera i promenio način shvatanja fudbala i života. Zamenio je uspomene, ali ne onako kako se Brazil nadao.

Brazilci sada imaju novi bol, novi šamar od kojeg bride obrazi, uši se crvene, a u sredini grudi se nešto steže i oduzima dah. Ne boli to srce, bilo bi to previše naivno i tako "evropski", tako lako medicinski objašnjivo, možda i izlečivo. Ne, to boli duša, široka kao Amazon, bogata kao tlo ogromne zemlje, od utorka uveče osiromašena kao milioni zbijeni u uskim sokacima nebrojenih favela.

Ne treba, razume se, oduzeti Nemačkoj ni trunku slave, ne treba onih 1:7 pretvoriti isključivo u priču o brazilskim nedostacima. Posebno ne u žalopojku nad smešnom, gotovo bednom histerijom koja je obuzela Brazil posle povrede Nejmara.

Uistinu, da li je u istoriji fudbala bilo veće pomame oko manjeg igrača? Možda će on postati velikan, ali još je svetlosnim godinama daleko od slavnih prethodnika. Kako je moguće da je jedna tako slavna fudbalska nacija dozvolila sebi da oplakuje jednog čoveka, da zbog jednog 22-godišnjaka bude toliko emotivno potresena da biste, čitajući brazilske medije, pomislili da su već izgubili? I da ista nacija ne vidi da, ako postoji jedan čovek zbog čijeg odsustva treba biti tužan, to je bio Tijago Silva, onaj tip fudbalera koji čini druge boljima, uz koga David Luiz ne izgleda kao surfer zalutao s neke plaže pravo na stadion, već kao ozbiljan, stameni defanzivac, vredan svake funte od onih pedeset miliona koliko su pariski šeici odvojili za njega.

Ne, Nemce u utorak ne bi zaustavio ni kombinovani tim svih polufinalista, ali Brazil jeste zaslužio indukovanu komu. Ne samo zbog opsednutosti Nejmarom.

Godinama su živeli kao u Matriksu, gutajući plave tablete koje su im dozvoljavaje da ostanu u fabrikovanoj realnosti u kojoj je Brazil sinonim za fudbal, a sve drugo su bledi pokušaji. A onda im je lepršava četa Joakima Leva, u dresovima koji su podsećali na Flamengo (eto još jedne simbolike!), i s igrom koja bi postidela sve slavne generacije protivničke ekipe servirala crveni lek i svet im je pukao pred očima u svoj svojoj brutalnosti.

Izgledalo je to za hiljade na stadionu i milione širom Brazila, kad smo već kod filmova, kao ona scena iz "Paklene pomorandže", kada Aleksa leče od nasilja: silom otvorenih zenica, serviraju mu prikaze najvećih zločina koje je ljudski um ikada osmislio i on ne može da radi ništa drugo sem da u hororu gleda.

Ali Brazil nije zaslužio tu lekciju - brutalnu, ubistvenu, neponovljivu - samo zbog sebe.

Zaslužio ju je zbog svih nas koji smo se baš zbog Brazila zaljubili u fudbal. Zbog svih onih klinaca u najudaljenijem kutku planete koji nose žuti dres radije nego bilo koji drugi.

Brazil nas je izdao mnogo pre 8. jula u Belo Orizonteu, i izdao je tu žutu majicu koja je duže od pola veka predstavljala internacionalni simbol za slobodu, lepršavost, lepotu, radost fudbala.

Prošetajte ulicama Beograda i garant ćete videti makar jednog dečaka u žutoj majici, uglavnom falš, ali neizostavno s brojem deset na leđima. Onda ponovite eksperiment u Jagodini, u Novom Sadu, u Bijeljini, u Moskvi, u Minhenu, u Ulan Batoru. Svuda je isto.

Jer nije to samo dres, ali su se Brazilci na ovom Mundijalu ponašali kao da jeste...

Ravno šezdeset godina je prošlo otkako je Brazil prvi put istrčao na teren u žutim dresovima sa zelenom kragnom (veći deo planete saznaće savršenost te kombinacije tek na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1970, prvom koje je na televiziji prenošeno u boji). Do Marakanaza i poraza od Urugvaja Brazilci su igrali u beloj opremi, no ona je tada prokužena kao premalo patriotska. Mladi dizajner Aldir Garsija Šle prijavio se na konkurs fudbalske federacije i ponudio svoje rešenje: Brazil treba da igra u boji nacionalne zastave: plavi šortsevi, žute majice, zelena kragna, zeleni brojevi.

Na tim prvim ilustracijama koje je Šle napravio vide se četiri igrača: jedan od njih podseća na Garinču, drugi na Doktora Sokratesa - to je racionalno nemoguće; Sokrates je u to doba tek rođen, Garinča još nije zvezda kakva će postati, ali fudbal nije ni napravljen da bude racionalan! - ali svi se smeju, radosni što igraju igru koju su Brazilci oteli svetu i od nje stvorili umetnost.

Od tada ne možete da pomešate taj dres sa bilo kojim drugim. Menjao se pomalo, boja je kako su skupljani pehari Žila Rimea i "boginje" sve više ličila na zlatnu, vukla i ka platinastoj, s dijamantskim obrubima, ali je uniforma u biti ostajala ista. Jer nije to samo dres, kažemo; kada obuku sveto žuto, Brazilci ne igraju samo da pobede, oni moraju da zabave, oni moraju da plešu, njihova je dužnost da opčine gledaoce i da tih 90 minuta Brazil igra kao 1958, kao 1962, kao 1982... Ta žuta majica, kao na Tur de Fransu, znači da vam sleduje najveći aplauz i sva slava ovog sveta.

Ne morate uvek da pobeđujete, Brazilci, mi i dalje znamo da ste vi najbolji - eto, to su govorili svi ti dresovi koje smo mi, golobradi klinci kupovali ili pravili, rukom ispisivali brojeve na njima i oblačili ih kao da su superherojska odela koja vam, bilo da ste na Marakani ili na školskom igralištu, daju neverovatne moći...

Brazil je izgubio kada je zaboravio na svoj zadatak u fudbalu. Kada je u svoju filozofiju nakaradno i diletantski presadio pelcer opreza, taktiziranja i pogane misli da je rezultat najvažniji.

Nije, pobogu, kao što nije bio nijednom posle te 1950.

Ima nečeg, priznaćete, vrlo čudnog u tome da neutralni posmatrač između Brazila i rivala bira ove druge. A to je bilo više pravilo nego izuzetak i u Srbiji, i u Evropi, i diljem planete, ne samo u polufinalu, već i protiv Kolumbije i posebno Čilea...

Zato su sedam lakih golova u mreži Žulija Sezara (moglo je biti dvocifreno i u nekoliko navrata je izgledalo da će tako i biti) bili poput sudara koji vidite, ali ne možete da ga izbegnete: ponekad se to završi "čukanjem" i lakšim telesnim povredama, a ponekad, kao u utorak u duelu sa svim "mercedesima", "opelima" i "pancerima", i vozač, nesrećni brka Luis Felipe Skolari i svi putnici koji su mu dali volan u ruke - a da nisu proverili da li i dalje ume da vozi tako skupocenu limuzinu - ostanu trajno obogaljeni.

Da je bilo drugačije - mada ne treba Nemcima oduzeti ni gram slave - ne bi valjalo. Da je Brazil osvojio titulu najgorom igrom u svojoj prebogatoj fudbalskoj istoriji, bio bi to grumen nehajno, preko ramena, bačen u sanduk u kojem je pokopana radost prema igri. Da je Skolari do kraja isterao svoje, da su u nedelju na pobednički počasni krug izašli Fred i Žo i postali prvaci sveta, bio bi to mali korak za njih, ali preveliki za upokojenje fudbala kojeg smo voleli i kojeg ćemo voleti. Da je onakav Brazil izgubio 1:0, to ne bi bila ovolika tragedija. A tragedija je morala da se desi - ako ne zbog njih, a onda zbog svih nas...

Post mortem je počeo, sada nema nazad. Brazil ne mora da gleda daleko za primer kako se oporaviti od totalnog nokdauna. Pre samo 13 godina, 1. septembra 2001, na starom Olimpijskom stadionu u Minhenu, Nemačka je doživela jedan od najtežih poraza u istoriji. Od najvećeg rivala, Engleske, 1:5, s het-trikom Ovena, s pogotkom Džerarda, sa sjajnim golom Emila Heskija. Još jednom: Emila Heskija!

Nemci su od te noći promenili filozofiju, i nikada više nisu bili "samo Nemci" - na protestantsku upornost i posvećenost nakalemljena je i strast i žeđ za pobedom i napadačka igra, a svi potonji selektori, od Rudija Felera do Joakima Leva, nisu se drznuli to da promene. Miler, Humels, Kros, Gece, Kedira, Širle - svi oni odrasli su u novom sistemu, u kojem Elf gazi sve pred sobom.

Brazil sada mora ponovo da zavoli sebe i svoju žutu majicu. A onda će svet opet, kao u prethodnih pola veka, voleti njih. I ovih 1:7 će ostati bol u duši, i ožiljak, ali i podsetnik na dan kada je fudbal, lepi fudbal, divni fudbal, magični fudbal, ponovo rođen.